Foto
13.01.2026. 16:20
Život
23.07.2026. 17:26
Marko R. Petrović
Intervju
Slavko Vejinović: "Zadužbine čuvaju korene i istorijsko pamćenje"
Zadužbinarstvo je na ovim prostorima prisutno još od srednjeg veka. Svoje "zlatno doba“ doživelo je, moglo se reći, u XIX i prvoj polovini XX veka da bi potom prilično zamrlo. Zadužbinarstvom kod Srba bavio se i Slavko Vejinović, upravnik Vukove zadužbine, koji je o tome napisao i knjigu pod tim nazivom, a koja je ove godine doživela svoje drugo izdanje.
Na početku razgovora za "Ekspres“ gospodin Vejinović priča o tome koliko su ljudi danas spremni da naprave neke svoje zadužbine i da ostave nešto, što bi se reklo, "na polzi naroda“.
"Na to je teško odgovoriti. Kada bih rekao da ljudi nisu spremni, pitanje je da li je to istina. Ima ljudi koji zaista osećaju potrebu da nešto učine, da doprinesu. Znam neke zadužbinare iz dijaspore koji su baš bili značajni. Radmila Milentijević je, na primer, sve do smrti bila veliki zadužbinar. Tu je bio i zadužbinar iz Kanade Milomir Glavčić, pa Radomir Putniković iz Velike Britanije, Miodrag Kostić. Ima nešto što je teško definisati. Meni su, na primer, nekoliko puta prigovarali kako ne govorim o aktuelnim zadužbinarima danas iz sveta politike ili...“
Ima li takvih?
"Kod zadužbine je suština da neko svoju imovinu, koju je stekao, usmeri za ostvarivanje opštih društvenih interesa i ciljeva. A pitanje je da li je onaj ko je bio u situaciji da od državnih sredstava, zbog pozicije koju je imao u državi, uloži pare za zadužbinu...“
To nisu njegova lična sredstva, već državna sredstva.
"Apsolutno.“
Da li je onda to pravo zadužbinarstvo?
"Pa, nije. Zadužbina je u suštini da neko od svojih sredstava opredeli određeni iznos za opšte ciljeve i interese.“
Koliko danas postoji svest kod ljudi da nešto svoje založe za opšti društveni interes?
"Pa, ima. Evo, Kostić je založio.“
To je jedan primer.
"Pomenuo sam Radmilu Milentijević. Ona je, na primer, imao sam te podatke, dala spisak gde je poimenice navela da je sa više od milion i po američkih dolara uradila zadužbinu i pomogla zadužbinu. Ima toga. Ali, i to je zaista problem, teško je očekivati danas, posle vremena kroz koje smo prolazili, kroz krize, ratove, itd, da neko opredeli svoja sredstva za opšte društvene ciljeve i interese, dugoročne pogotovo. Ako se dešava, to su ipak retki izuzeci. Ima ih, nije da ih nema. Ima ih i u dijaspori. Ali mnogi od njih očekuju da, ako nešto ulože u zadužbinu, na neki način dobiju nešto zauzvrat.“
Da imaju neku korist od toga.
"Apsolutno.“
Ranije je bilo primera, kao što je to slučaj Nikole Spasića čija je zadužbina Gradska bolnica na Zvezdari, pola Knez Mihailove ulice bilo je njegovo, ali ti ljudi nisu očekivali neku korist od svega toga.
"Ne, nisu. Oni su to zaista osećali kao potrebu. Jedan podatak, recimo, za Đoku Vlajkovića, poznatog zadužbinara, u njegovoj zgradi je danas i Ministarstvo kulture. Pre nego što je umro, on je sačinio testament kojim je svu svoju imovinu ostavio državi, za te opšte društvene ciljeve, kako se govorilo. On je dao svojoj supruzi da čuva testament. Kada je umro, mnogi su njegovoj ženi govorili da taj testament skloni, da ga zanemari, šta sad ima ona tu da ostavlja... Međutim, nije htela. Testament je predala Gradskoj opštini i sva imovina koju je imao Đoka Vlajković pripala je državi za prosvetne i opšte društvene ciljeve. A njegova supruga je do smrti prala veš u Zemunu kod bogatih zemunskih gospođa.“
Ništa njoj nije ostalo, sve je ostalo državi?
"Sve je ostalo.“
Da li možete danas da zamislite takvu situaciju?
"Teško to mogu da zamislim. Na primer, pre rata, kada su možda i najviše osnivane zadužbine, sve one imale su svoju upravu, rukovodstvo. Ne znam za podatak, ja ga bar nisam sretao, ali nisam nalazio da su neka sredstva zadužbine proneverena. Prosto, čuvalo se. Počeo je i rat i šta sve nije bilo, ali zadužbine su ostale sačuvane, sve do posle rata, dok ih država nije nacionalizovala.“
Da li se onda posle rata izgubila ta neka svest i želja da se ostavi nešto narodu i državi za opšte društvene ciljeve?
"Da, mislim da je to došlo posle rata. Dva zakona su bitno doprinela da se gubi interesovanje za zadužbinarstvo. Jedan je iz 1945. godine – Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji. A drugi je iz 1960. godine, Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. A te zgrade su koristile mnoge zadužbine i koje su im služile kao sredstvo za svoju funkciju, za rad. U suštini, zadužbine je najviše pogodio taj zakon iz 1960. godine kada im je oduzeta imovina od koje su funkcionisali i tako plaćali svoje troškove.“
Koliko danas postoje uslovi za formiranje zadužbine? Da li su povoljni, nisu povoljni?
"Postoje uslovi. Skupština Srbije je 2012. godine donela Zakon o zadubžinama, fondacijama i fondovima. Tačno je precizirano pod kojim uslovima i kako se formiraju zadužbine, fondovi, fondacije. Tu postoje razlike. Određena sredstva potrebna su za zadužbinu, kao ulog, a za fondacije toga nema. Mi smo registrovani kao firma, što bi se reklo, imamo svoje organe, zadužbinare, koji rukovode, imamo Upravni odbor, Skupštinu, Savet. Ti organi na godišnjoj skupštini definišu program rada Vukove zadužbine i ocenjuju kako funkcioniše, da li se sredstva troše namenski. Na osnovu tih zaključaka mi tražimo od ministarstava, od države Srbije, da nam pomogne oko održavanja zgrade i za neke programe. To tako funkcioniše. Nije to bog zna kako veliko, ali tako se snađete.“
Koliko je moguće da se opstane?
"Vukova zadužbina osnovana je 1938–1939. godine i radila je sve do Drugog svetskog rata. U toku rata prestala je da radi, a rad je obnovila 1987. godine nakon obeležavanja 200 godina od rođenja Vuka Karadžića. Od tada mi normalno radimo. Sve obaveze koje imamo, izmirujemo. Ne možemo reći da nam država ne pomaže. U suštini, poslednje dve, tri godine Ministarstvo kulture obezbedilo je sredstva za Vukovu, Dositejevu i Kolarčevu zadužbinu i za Kulturno-prosvetnu zajednicu. Da toga nema, pitanje kako bismo mogli da funkcionišemo. Imamo zakon na osnovu kojeg mi konkurišemo, Ministarstvo to obezbedi, to sve ide preko trezora i vodi se veoma stroga evidencija kako se ta sredstva troše.“
To je kao neko projektno finansiranje.
"Jeste. I to je ogromna pomoć zadužbini, da nema toga ne znam kako bismo mogli da funkcionišemo. Iz naših aktivnosti izdajemo knjige, iznajmljujemo i Zadužbinu, a i imamo donacije, ima pojedinaca koji doniraju, koji pomažu. Radmila Milentijević je nama, na primer, plaćala štampanje celog broja ’Danice’.“
Koliko su ljudi danas spremni da doniraju zadužbinama? I da li i oni očekuju nešto zauzvrat?
"Ima ljudi koji ne očekuju ništa, kao što je to bila Radmila Milentijević. Nikada nije tražila ništa za sebe. Velika je stvar i to što mnogo saradnika Vukove zadužbine, pogotovo oni koji su članovi Upravnog odbora, Nadzornog odbora, Skupštine i drugih organa i tela Vukove zadužbine, rade gratis. Oni svoj rad ne naplaćuju. Ne bismo ni mogli da ih plaćamo. Upravo na taj način što ne traže da im se plati, stvaraju nam veliku pogodnost i olakšanje da možemo da funkcionišemo tako kako funkcionišemo.“
Šta bi moglo ili trebalo da se uradi da bi se ponovo podstaklo zadužbinarstvo u Srbiji?
"Prvo što se mora uraditi jeste da se mora istrajati u opredeljenju. Da se ispoštuje osnovno i temeljno načelo da se sredstva koja su zadužbinari uložili u zadužbinu, samo za zadužbinu moraju utrošiti. Ne može dolaziti do prelivanja sredstava za te namene na neke druge projekte ili namene. Suštinski zadatak je obezbediti da se uvek i do kraja ispoštuje volja darodavca, odnosno volja zadužbinara i ktitora. Jer, svako suprotno ponašanje poništava plemenite namere i želje dobrih ljudi koji su želeli, hteli i bili u stanju da pomognu svom narodu, da učine dobra dela opšteg dobra radi; da svojim radom budu na polzu naroda svog! Zato svaku inicijativu koja je usmerena na to da se zadužbinarstvo kod nas ponovo uzdigne i rehabilituje treba podržati i prihvatiti svim snagama jer sve to ima širi društveni, kulturni i nacionalni značaj. Elementarna je potreba da se ljudi osećaju sigurni da će se sredstva koja su oni uložili utrošiti za ono za šta su namenjena.“
To mogu da garantuju samo oni ljudi koji rade u toj zadužbini.
"Ne samo oni koji rade, nego organi koji funkcionišu i koji rukovode zadužbinom. Mi imamo godišnje skupštine, Upravni odbor koji rukovodi Zadužbinom. U suštini mi smo jedna specifična zadužbina. Nas je osnovalo i registrovalo Ministarstvo kulture. Mi nismo registrovani u Agenciji za privredne registre. Postoji zakonski propis da su zadužbine koje su osnovane sredstvima društvene zajednice, kao što je bila Vukova zadužbina, registrovane u Ministarstvu kulture, to tako funkcioniše i to dobro funkcioniše. Mi imamo naše obaveze koje su definisane Ustavom, zakonskim propisima.“
Rekli ste da vi niste videli, da nije bilo zabeležno da je u starim zadužbinama bilo pronevera, zloupotreba. Šta vam to govori o ljudima tada i koliko bismo se danas mogli obezbediti od takvih stvari?
"Svi koji su tada osnivali zadužbine direktno su diktirali i članove uprave koji rukovode zadužbinom. Znači, zadubžinar je pretpostavljao da može doći do različitih situacija i definisao je ko može da rukovodi zadužbinom. I onda je definisao kako se to menja i kako se popunjava zadužbina, ako neko umre, razboli se, itd. Zna se kako se popunjava zadužbina. I to je funkcionisalo sasvim uspešno i ’na polzi naroda’, što bi se reklo. Nisam se susreo sa podatkom da je neko zloupotrebio sredstva Zadužbine za neke nenamenske svrhe.“
U fokusu
12.11.2022. 13:05
Pljačka kulturnih dobara u bivšoj Jugoslaviji
Scena
23.11.2022. 13:05
Pljačka kulturnih dobara u bivšoj Jugoslaviji - 2. deo
Da li je to bio neki osećaj obaveze i odgovornosti prema zadužbinaru i tome što je ostavio?
"Kako da ne. Osećaj odgovornosti prema ideji zadužbinarstva, prema zadužbinaru i prema tome da treba da čine dobra dela za narod. Šta reći o zadužbinarstvu kod nas u vidu sinteze. Prvo se mora istaći da zadužbinarstvo, ta lepa i čista srpska reč, jasno govori o velikoj i duboko smislenoj potrebi čoveka da učini dobro delo, da daruje za svoju dušu, da se ’oduži Bogu i narodu’.
Drugo, zadužbinarstvo je kroz istoriju imalo veliki značaj za očuvanje kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda. Zahvaljujući i svojim zadužbinama, Srbi su kroz vekove i vreme – a koje im često nije bilo naklonjeno – sačuvali svoje korene i istorijsko pamćenje.
Treće, kroz zadužbinarstvo se može jasno sagledati ekonomska snaga, kulturna, obrazovna i sveukupna duhovna moć srpskog naroda, koji je mogao da stvori tako velika i vredna dela. Srbi su se, upravo kroz ovaj vid stvaralaštva, predstavili i pokazali svetu kao narod koji je u stanju da stvori i najveće vrednosti.“
Ima li danas te ekonomske i kulturne snage da se počne sa osnivanjem zadužbina, da se imućni Srbi vrate zadužbinarstvu?
"Pa, ima. Samo moramo realno da procenimo te naše snage i domet kroz to šta možemo planirati. Ko je mogao da uradi to što je uradio Kostić? To je uradio on, ali takvu zadužbinu da pokloni državi malo ko može danas. Opet se vraćam na zadubžinarku Radmilu Milentijević koja je milion i po dolara uložila na pojedinačne potrebe manastira, crkve je obnavljala... Nisu to bila velika sredstva, ali su to sredstva koja su bila značajna za to.“
Napravimo jedno poređenje. U posleratnom periodu nastala je "društvena imovina“, sve je naše, a nije ničije, pa su se mnogi ljudi prema tome tako i odnosili. Moje je, ali i nije moje, pa me baš briga. Kolika je opasnost da se neko i prema zadužbini odnosi na takav način, dato mi je na upravljanje, ali eto...
"Teško da može da bude tako. Svaka zadužbina danas funkcioniše po utvrđenim principima i kriterijumima. Ona ima sve obaveze prema državi oko izveštaja koje mora da podnosi: finansijske, programske. Finansijski izveštaji moraju se podnositi državnim organima, a programski izveštaj podnose se organima koji su osnovali zadužbinu i koji njome rukovode. Mi moramo svake godine na Skupštini Vukove zadužbine da predstavimo program koji smo realizovali, sredstva koja smo utrošili, a poslove koji nisu završeni moramo završiti. Sve zadužbine moraju da ispoštuju pravila koja će da sačuvaju zadužbinu od voluntarizma ili ne znam ni ja šta može da im padne na pamet.“
Koliko danas ima zadužbina u Srbiji?
"Vrlo je teško reći koliko ima zadužbina. Mi govorimo da je osnovano negde oko 400 zadužbina sve skupa. Koliko ih je aktivno, to je vrlo teško definisati. Znate kako, zadužbine su kao i manastiri, to je govorio i pokojni Dejan Medaković, one ne mogu da zamru pa da nestanu. One mogu da priguše svoj rad, da prestanu da rade, a onda u nekoj novoj situaciji da obnove rad. Na primer, imamo zadužbinu u Gradišci, naša velika poznata zadužbina koja ima i najviše pretplatnika. I bila je aktivna zadužbina. Pa je, kada se promenilo rukovodstvo, došlo do splašnjavanja aktivnosti. Onda prođe neko vreme pa se stvore neki uslovi i zadužbina ponovo počne da radi. Ova zadužbina u Gradišci danas je u redu naših najaktivnijih zadužbina. Na primer, jedno vreme imali su vrlo aktivnu zadužbinu u Aranđelovcu. Sve zavisi od predsednika, ko je taj na čelu te zadužbine. I kada je ta osoba umrla, zadužbina je prosto kopnila. Oni se često pretplate na ’Danicu’, imaju neke programe, ali to je daleko od one aktivnosti kakve je ta zadužbina imala negde 60-ih, 70-ih godina.“
Znamo da su neke zadužbine izdvajale sredstva za darovite učenike, za mlade uspešne ljude. Koliko je to danas prisutno?
"Danas toga nema. Mi jesmo u našem Statutu bili predvideli da finansiramo izuzetno sposobne studente. Međutim, ostali smo na nivou da finansiramo samo dve nagrade. Jedna je za nauku i jedna je za umetnost. Nisu to neka velika sredstva, ali uz program koji tada organizujemo, sadržaj koji se realizuje u Vukovoj zadužbini, ta sredstva su skoro simbolična. To su fine nagrade, ljudi se raduju kada ih dobiju. To su nagrade iz oblasti nauke i umetnosti, za ljude koji su nešto ostvarili. To im služi kao reper za njihovo predstavljanje.“
Koliko je staro zadužbinarstvo u Srbiji?
"Zadužbinarstvo kod nas seže duboko u istoriju – od stvaranja srpske srednjovekovne države i vremena slavne dinastije Nemanjića koji su srpskom narodu podarili nekoliko manastira – izuzetnih zadužbina: Studenicu, Žiču, Pećku patrijaršiju, Mileševu, Sopoćane, Gračanicu, Visoke Dečane...
Preko zadužbinarstva duhovna veza sa našim srednjim vekom se održava u kontinuitetu, obnavlja i neprestano prilagođava novonastalim društvenim i političkim prilikama.
U vreme borbe za nacionalno oslobođenje od osmanlijske vlasti, zadužbinarstvo je, suštinski, doprinelo građenju i učvršćivanju ideje o srpskoj državotvornosti i njenom kontinuitetu. Ono je stoga bilo veoma važna karika i oslonac u nacionalnim i oslobodilačkim stremljenjima i borbi srpskog naroda da ponovo stvori svoju državu, da sačuva svoj nacionalni, duhovni i kulturni identitet.“
Da li se nešto u tom pogledu posebno ističe od zadužbina?
"U ovom pogledu poseban značaj imala je Fruška gora ili, kako se to često kaže – Srpski Atos. Na ovom prostoru nastavljena je nemanjićka tradicija građenja zadužbina tako da je od XV do XVIII veka na prostoru Fruške gore iznikla jedinstvena skupina skladno raspoređenih manastira.
U njima je pohranjeno sve što se moglo skloniti od Turaka i poneti sa sobom: svete knjige, ikone, povelje, srbulje, pomenici, letopisi, sasude, delovi srednjovekovne odeće i mnogi drugi vredni predmeti. U Frušku goru sklanjani su vredni predmeti iz Studenice, Žiče, Mileševe, Rače, Slanaca, Vinče...
Posle Velike seobe Srba 1690. godine, upravo u fruškogorskim manastirima odjednom su se našle mošti svih nosilaca srpskog srednjovekovnog državnog legitimiteta: cara Uroša V Nemanjića u manastiru Jazak; kneza Lazara u Vrdniku i svetih Brankovića u manastiru Krušedol. U Feneku su se neko vreme čuvale mošti Svetog kralja Stefana Prvovenčanog.
U istoriji srpskog naroda fruškogorski manastiri zadržali su status kultnih mesta preko kojih se održavala neprekinuta nit sa srednjovekovnom srpskom državom i svetorodnom lozom Nemanjića.“
Kada ponovo počinje da jača zadužbinarstvo?
"Zadužbinarstvo kod Srba naročito počinje da jača stvaranjem građanskog društva u burnim godinama XVIII veka, čija se aktivnost sve više usmerava ka prosvetiteljstvu i razvoju školstva. Značajan podstrek ostvarivanju tih ideja naročito daje osnivanje Bogoslovije 1749. godine i Gimnazije u Sremskim Karlovcima 1791. godine.
Početkom XIX veka, sa slabljenjem moći Otomanske imperije, nastaje period duge borbe za formiranje samostalne srpske države. U gradovima u Srbiji snažnije se oblikuje građanski sloj, koji se sve više bogati, prevashodno baveći se trgovinom i čini okosnicu ekonomske snage. Iz tih redova poticali su radni i pronicljivi pojedinci ponikli iz naroda, koje je krasila upornost, štedljivost, entuzijazam, velika stvaralačka energija i odanost svom otečestvu.
Tako su, zahvaljujući tim plemenitim i nacionalno odgovornim ljudima, formirane znamenite zadužbine koje su u knjizi obrađene u delu pod nazivom: ’Darivali su svome otečestvu. Zadužbine na polzu naroda svog’.“
Ko su bili najznačajniji zadužbinari?
"U knjizi sam istakao samo neke: Miša Anastasijević, Nikola Čupić, Ilija Milosavljević Kolarac, Đorđe – Đoka Vlajković, Sima Andrejević Igumanov, Vasa i Nikola Radojković, braća Jovanović, Nikola Spasić, Nikola i Evgenija Kiki, Aleksa Krsmanović, Luka Ćelović Trebinjac, Golub i Bosiljka Janić, Vlajko Kalenić, Rista i Persida Milenković ...
U toku XX veka, posebno između dva svetska rata, sa puno razloga se može reći da zadužbinarstvo doživljava svoje zlatno doba. Kako je rasla ekonomska snaga srpskog građanskog društva, tako je rastao i broj zadužbina, fondacija, fondova i legata.
Pored bogatih industrijalaca i veletrgovaca, među zadužbinarima je bilo i uvaženih ministara, uglednih profesora i oficira, crkvenih velikodostojnika i političara. A koliki je u to doba pridavan značaj zadužbinama i njihovoj ulozi na unapređivanju prosvetnih i kulturnih aktivnosti u Srbiji, najbolje može da potvrdi podatak da je pri Ministarstvu prosvete već 1914. godine osnovano Zadužbinsko odeljenje, koje se nalazilo u današnjem Domu Vukove zadužbine.
Između dva svetska rata, gotovo da nije prošla nijedna godina, a da pri Srpskoj kraljevskoj akademiji ili Beogradskom univerzitetu nije osnovana zadužbina ili legat.“
Onda dolazi težak period posle Drugog svetskog rata.
"Zadužbine je tada, kao što smo već rekli, zadesila teška sudbina. Ipak, sedamdesetih godina XX veka oživljava interesovanje za zadužbine, fondacije i fondove. Pravi zamah ono je dobilo donošenjem Zakona o zadužbinama, fondacijama i fondovima (1972), a kasnije i donošenjem novijeg Zakona o zadužbinama, fondacijama i fondovima iz 1989. godine.
Kraj XX veka obogatio nas je jednim posebnim vidom zadužbina koje su doprinele razvoju književnosti i publicistike. Osnovane su zadužbine i fondacije velikih srpskih pisaca, čiji rad umnogome utiče na kretanja u oblasti kulture, književnosti i publicistike. Takve su zadužbine i fondacije Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića, Desanke Maksimović, Dositeja Obradovića, Dragojla Dudića, Njegoševa fondacija, Fond Borislav Pekić...“
Vesti
20.09.2023. 19:15
Šta su kome braća zaveštala
Život
24.07.2025. 16:10
Kako je Dušan Đorđević postao NAJVEĆI GRAĐEVINAR u Beogradu i Srbiji
Komentari
