Da se ne zaboravi

Srpkinja, monahinja, koja je obavila istorijsku diplomatsku misiju

žena, crkva, svetlost — Izvor: Shutterstock

Jelena Mrnjavčević, supruga despota Uglješe Mrnjavčevića, rođenog brata Vukašina Mrnjavčevića, kralja južnih krajeva Srbije, bila je jedna od najobrazovanijih i najsposobnijih žena svoga doba i legendarna ličnost čiji književni radovi spadaju u prva ostvarenja žena pisaca na evropskom tlu.

Poreklom Grkinja, kćer uglednog vlastelina, ćesara Vojihne, Jelena je rođena 1349. godine, i od malena se vaspitala, obrazovala i kretala u društvu učenih crkvenih ljudi. Njen otac je bio blizak okruženju našeg velikog cara Dušana Nemanjića i učestvovao je u Carevoj pratnji prilikom Dušanove posete Svetoj Gori 1346. godine. Tako je i mlada, lepa i obrazovana Jelena upoznala Dušanovog rođaka, Uglješu Mrnjavčevića i ubrzo postala srpska despotica sa sedištem u prekrasnom gradu Seres u današnjoj Grčkoj.

Iako su imali sve preduslove za skladan i srećan brak, Jelenin život, već u njenim ranim dvadesetim godinama, postaće prepun tragedija, bolje rečeno pratiće sudbinu postradanja nekada velike, moćne i napredne srednjevekovne Srbije. Vrlo brzo ostaće bez oca, odmah zatim i bez četvorogodišnjeg sina jedinca. Oboje ih je u velikoj tugi sahranila u Hilandaru na Svetoj Gori.

Novu tragediju doživeće 26. septembra 1371. godine, kada joj hrabro gine suprug Uglješa u jednoj od sudbonosnih bitaka za Srbe i Srbiju, u Maričkoj bici. Sa 22 godine postaće udovica, usamljena, bolima utučena, bez ikakve moći da zadrži dalji raspad južnih delova nekadašnje Dušanove carevine. U tim teškim danima zaštitu i utočište ponudili su joj knez Lazar i kneginja Milica pa Jelena prelazi na dvor Hrebeljanovića u Kruševac. Nažalost, uslediće nova tragična događanja u kojima će Jelena postati očevidac Kosmetskog postradanja, pogibije svetog kneza Lazara i njegovih saboraca, kao i prvih godina vazalne Srbije.

Odmah po pogibiji njenog zaštitnika i miljenika, kneza Lazara, skrhane bolom, Jelena i kneginja Milica će se zamonašiti, i u manastiru Ljubostinja, zadužbini knegininjoj, Jelena dobija monaško ime Jefimija, a Milica postaje Jevgenija. Inače, nakon Kosovskog boja, u Ljubostinji se zamonašilo mnogo srpskih udovica. Podaci govore da je broj dnevnih zamonašenja dostizao i po 300. No dalje se moralo živeti, Srbija koliko je moguće očuvati, i njih dve, neraskidivo vezane jedna za drugu, suočiće se sa bezbroj novih, životnih i državnih iskušenja.

Manastir, Ljubostinja — *Izvor: Shutterstock*

Trebalo je izboriti što bolji tretman Srbije pod turskim vazalstvom, uspostaviti novu relaciju sa Vukom Brankovićem koji je posle Kosovskog boja prestao biti lojalan domu Lazarevića, uliti gotovo pogubljenu veru i nadu srpskom narodu u spasenje i opstanak, vratiti seljake njihovim njivama i domovima...

U rešavanju svih tih složenih pitanja kneginja Milica se savetovala sa Jefimijom. U njenu razboritost, mudrost i dobronamernost, Milica će imati neograničeno poverenje, pa je u donošenju svih najvažnijih državnih odluka, Milica redovno slušala Jefimiju.

Podaci ukazuju na to da su ove dve monahinje i udovice obavile istorijsku diplomatsku misiju kada su kod sultana Bajazita izdejstvovale za Srbiju dve kapitalne stvari: prvo, otklonile su sumnju Sultana u vernost despota Stefana Lazarevića pred čuvenu bitku kod Angore 1402. godine, i drugo, dobile su dozvolu Sultana da se mošti Svete Petke vrate u Srbiju. Povratak mošti velike Svetice, zaštitnice zemlje, svih useva i plodova kod Srba, potpuno će vratiti srpskog seljaka na njive i poljoprivrednoj proizvodnji, nakon što je posle Kosovskog boja, razočaran, utučen velikim gubicima, digao ruke od rada na sopstvenoj zemlji.

Opisujući briljantnu diplomatsku mudrost Jefimije, ispoljenu u toj važnoj misiji kod Sultana, Konstantin Filozof je u "Žitiju Stefana Lazarevića“ napisao: "Jefimija je pokazala mudrost Odiseja, hrabrila je Milicu, i ostvarila oba cilja, oprost za Stefana i donos mošti slavne Svetiteljke".

Jefimija je imala ogroman uticaj i na vaspitanje i obrazovanje Lazareve i Miličine dece. Zahvaljujući tome, istorija beleži da su Lazareva deca bila među najobrazovanijom vladarskom decom toga doba, a posebno su se isticali despot Stefan i njegova sestra Jelena, udata Balšić, koji su imali i veliku književnu darovitost i umeće. Ova pametna i mudra osoba bila je prva žena u Srbiji za koju se zna da je pisala.

Ostaće upamćena i kao naša prva pesnikinja i spisateljica. Njena tri književna dela od kolosalnog su značaja ne samo za srpsku književnost već ona predstavljaju i prvenac žena-pisaca u Evropi. Samo su Antička Grčka i Vizantija imale pesnike i spisateljice. Francuska će nešto kasnije iznedriti Kristinu de Pizan a srednjevekovna Rusija pesnikinju, kneginju Jevdokiju, udovicu kneza Dimitrija Donskog. Sva tri Jefimijina književna rada su sačuvana u materijalu i oni su ne samo spomenici najznačajnijih stranica srpske srednjevekovne književnosti već i srpske primenjene umetnosti.

Jefimija je bila izvanredna vezilja i zanatlijka, pa načinom i izradom kako su dela urađena, ona pored ogromne književne i umetničke vrednosti spadaju i u red najznačajnijih ostvarenja srednjevekovnog zlatarstva i veza. Njeno prvo delo-zapis, "Tuga za mladencem Uglješom“, nastao između 1368 i 1371. godine, predstavlja prvi sastav jedne žene u staroj srpskoj književnosti, upisan je u dvostruku drvenu ikonicu koju je ona namenila manastiru Hilandar. U tekstu kojim se obraća Isusu Hristu i Bogorodici, ona izražava svu majčinsku, nesvladivu bol za gubitkom sina –deteta. Drugi njen zapis, nastao 1398. i 1399. godine, je "Zapis na Hilandarskoj zavesi“ u kojem Jefimija sa velikim ukusom i osećanjem govori o grešnosti, a čitav tekst izvezen je zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i crne boje. I ovo delo namenjeno je Sabornoj crkvi u Hilandaru, a na njemu izvezeni likovi Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog, predstavljaju jedan od najlepših vezova u staroj srpskoj umetnosti.

Princeza žrtvovana za Srbiju

Heroine Srbije

Život 06.06.2023. 02:50

Princeza žrtvovana za Srbiju

Treći zapis, "Pohvala knezu Lazaru“, smatra se delom čija sadržina spada u red najlepših tekstova srpske književnosti. To je jedna od najlepših ispisanih molitvi, intimna, topla, srdačna, kojom Jefimija izražava divljenje za sve ono što je časni knez Lazar za života učinio, kako za svoj narod i državu, tako i za nju lično. Ona se obraća svetom Knezu i moli ga da se zauzme i od Boga izmoli pomoć za svoja dva čeda, Stefana i Vuka Lazarevića, neposredno pred njihov odlazak u bitku kod Angore 1402 godine. U toj molitvi ona poziva i sve druge svete ratnike da pomognu Lazarevim sinovima, ali i čitavom srpskom narodu u njegovoj borbi za opstanak, slobodu i izvesniju budućnost. I ovo delo je vrhunsko umetničko dostignuće, izvezeno je pozlaćenom žicom na crkvenom atlasu, sa namerom da bude pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza Lazara. Danas se ono nalazi u Muzeju SPC.

Značaj nacionalnog, državnog, prosvetiteljskog, obrazovnog, umetničkog, književnog i sveukupnog rada ove velike žene od istorijskog je značaja za Srbe i Srbiju. Poslednje godine života provela je u Manastiru Ljubostinja. Nema preciznih podataka o tačnom datumu njene smrti u 1405. godini. Despot Stefan Lazarević je poslednji spominje u svojim tekstovima i ističe je kao časnu vladarku, despoticu, gospođu i majku.

Sahranjena je u crkvi Uspenja Bogorodice koja se nalazi u sastavu manastira Ljubostinja. U Trsteniku se od 1971. godine, u čast ove velike ličnosti održavaju godišnje manifestacije "Jefimijini dani“, u okviru kojih se dodeljuje nagrada "Jefimijin vez“, za najbolje pesničko ostvarenje između dve godišnje manifestacije.

Srpska kraljica koja je osnovala prvu žensku stručnu školu u Evropi