Život
04.08.2021. 02:37
Život
27.08.2021. 07:10
Zoran Šećerov
Čuvena kućica na Drini
Struja s neba jača od elektrane
Zbog trapavih zakonskih regulativa, čuvena kućica na Drini, uvršćena na spisak svetske kulturne baštine, mesecima je tavorila u mraku.
U svakom zlu, kaže narod, ima i ponešto dobro. Bajkovita kućica na Drini, za mnoge nesvakidašnji svetionik ljubavi čoveka prema reci, etablirana deceniju i malo više kao turistička ikona ne samo Bajine Bašte, nije više u mraku. A bila je zbog tamo nekih čudnih ljudi. I to ne nekoliko dana, već nekoliko meseci. Bila bi i dalje da se kao u bajci nisu pojavili neki dobri ljudi što se ne tako davno rodiše na jednoj, a danas žive na drugoj obali Drine. Takva je sudbina Drine i ljudi sa Drine, lepotice među rekama i prirodne granice Srbije i Bosne.
Priča kaže da je godinama, skoro deceniju pa i malo više, u mnogo čemu časni, ali i najbolji bajinobaštanski mesar Velibor Bajić nesebično darovao struju kućici na Drini koja život živi malo više od pola veka. Još od toplog i varljivog leta 1968. mesareva kuća je na desnoj obali, a kućica, pedesetak metara dalje, nasred brze i plahovite reke.
Marko i Musa
Prisećaju se dobronamerni ljudi da je za sve ovo, kada se pre deceniju i malo više dogovaralo i pregovaralo, bila potrebna samo trunka ljudskosti i isto toliko razumevanja, nešto malo dobre volje i jedan strujni kabl. I tako nešto nikome ne bi smetalo.
A onda se javila zla veštica, kao u bajkama. Ovog proleća došli su u Bajinu Baštu po, rekoše, anonimnoj prijavi „nekih ljudi“, majstori iz „Elektrodistribucije Kraljevo“ i „isekli struju“. S pravom, jer u zakonu stoji da niko nema pravo da trećem licu isporučuje električnu energiju. Po danu su majstori došli, po danu i otišli. Kućicu na Drini i stenu na kojoj je sazidana progutao je mrak, a jednu obalu reke i ljude na njoj sramota.
Druga obala Drine bila je, od kako je veka i ljudi, izazov za mnoge. U nekom davnom vremenu hteo je tamo, u neku drugu zemlju s onu stranu Drine, bar tako legenda kaže, i Marko Kraljević, srpski junak nad junacima. Mosta nije bilo, skele takođe. U to doba ni veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, Srbin sa obala ove čudesne reke koja ljude vekovima spaja i razdvaja, svoju ćupriju u Višegradu još nije bio sagradio. I da jeste, Marku, junačini iz pesme, nije priličilo da okolo i naokolo jaše Šarca. Tim pre što za Marka i Šarca prepreke nije bilo.
Život
21.08.2021. 09:24
Video koji će vam ulepšati dan: Delfini u Crnoj Gori
Narod je tad pričao, a danas prepričava, da je srpski junak nad junacima, kako bi na drugu obalu prešao, prvo u hirovitu Drinu poveći kamen bacio da bi njegov konj Šarac na njega nogom stao i reku preskočio. Kako je bacio, tako je kamen, kamenčina kao stena, nasred Drine ostao. Oni maštovitiji su čak kazivali i da se na njoj, na toj steni nasred Drine, kao dokaz da je sve bilo kako narod priča i uz gusle peva, nalazi i otisak kopita Markovog konja. Možda je nekad otisak i postojao, danas ga nema.
Drugi su opet govorili da sve nije bilo tako, da je zapravo Marko, u trenutku lošeg raspoloženja, povećim kamenom Musu Kesedžiju gađao i da se stena, od kamenog brda odvaljena, od siline udara zarila u dno Drine. Zarila i tu za vek vekova ostala.
Musa je utekao, Šarac je možda, opijen vinom koje mu je Marko točio, Drinu i preskočio, ali niko tada nije ni sanjao da će baš na toj steni, nadomak u pesmi opevane Bajine Bašte, dobri ljudi u dobrom raspoloženju i kućicu sagraditi. Bilo je to u leto 1968. godine.
Svetsko dobro
„Leto kao leto. Uvek toplo. Bili smo mladi, voleli smo Drinu, lepoticu među rekama, plahovitu i brzu. Išli smo uzvodno, uskakali u njene prozračne i hladne vode, Drini smo nesvesno prkosili, a sebe na iskušenje stavljali. Na krilima njenih brzaka plivajući smo se spuštali, na drugu obalu prelazili i opet se vraćali. Znali smo i da predahnemo, da do stene nasred reke doplivamo, da se na njoj odmorimo“, pričaju oni koji su to nekada s osmehom radili.
Milija Mandić Gljiva, mlad i odlučan čovek, predložio je društvu da na steni i kućicu naprave, da u hladovini odmaraju, da se tu na steni leti, pa i ne samo leti, druže. I kad sunce bije, ali i kad se mrki kišni oblak nad Drinu nadvije. Uz Miliju je bio i Čedo Ilić, pa onda i mnogi drugi vredni i avanture željni mladi ljudi koji baš i ne vole da se o njima puno priča.
Šest puta je kućicu, u svojoj ljutnji i besu, sa stene nadošla Drina odnosila. Tako je još jednom svet spoznao koliko je inat čudo. Jednako čoveka koliko i reke. Danas stenu na Drini ukrašava kućica koju je uz pomoć prijatelja, pre svih Željka Jokića Bute, gradio s puno ljubavi najviše Miško Savić. Mašinac po struci, ali i čovek znan po tome da što očima vidi – to rukama napravi.
Život
11.02.2021. 16:00
Prestonica carske lepote
Život
03.02.2021. 16:32
Pesak duginih boja
Danas za kućicu na Drini zna ceo svet. Gotovo da nema, uveravaju, zemlje na planeti iz koje ljudi nisu svratili u Bajinu Baštu ne zarad Bajine Bašte, već zbog stene nasred Drine i bajkovitog čardaka ni na nebu ni na zemlji. Čak je i Evropa darovala opštini novac da se na obali Drine sagradi vidikovac s kojeg bi ljudi uživali gledajući kućicu na kamenu.
„To mesto je vremenom postalo simbol našeg grada, ali ne našom krivicom“, kaže iskreno i uz osmeh Miško Savić.
Čuvena Irena Beker, dama s foto-aparatom i oreolom jedne od najboljih na svetu u svom poslu, pre više godina snimila je kućicu na Drini i ekskluzivnu fotografiju čudesnog zdanja objavila na naslovnoj strani nadaleko čuvenog časopisa „National Geographic“.
Mnogi u svetu, a i kod nas su posle pisali o onome što je Irena fotografisala. Unesko je čak, zahvaljujući najviše Ireni, kućicu uvrstio na listu 100 nematerijalnih dobara sveta. Od tada kućica živi drugi život. Formirano je i Udruženje kućice na Drini, udruženje bez članarine, ukoliko se emocija ne računa kao moneta, ili bilo kakvih komercijalnih obeležja. Njena izgradnja i održavanje plaćala se i plaća se iz kase zvane ljubav. Kad pitate čija je kućica, ko je njen vlasnik, Miško Savić u ime svih odgovara:
„Ovo je na granici između dve države, napravljena na ničijoj zemlji s predznakom objekta koji simbolizuje prijateljstvo. Pre svega prijateljstvo nas koji smo je gradili, ali i ljudi sa obe obale Drine. Dakle, to je ta sprega koja je jača od svih papira i overa u katastru.“
Željko Jokić Bute objašnjava slikovito i ko su naslednici ove čudesne građevine opkoljene vodom:
„Samo oni koji će sutra biti jednako zaljubljeni u sve ovo kao što smo mi to danas.“
A onda je, uprkos ljubavi, kućica ostala u mraku. Možda bi bila i danas da u Bajinu Baštu nisu pristigli ljudi rođeni na jednoj obali Drine koji danas žive i imaju biznis na drugoj. Pošto su čuli kakva je nedaća umotana u bruku zadesila kućicu na Drini, jednog jutra su osvanuli u Bajinoj Bašti sa dobrim namerama i potrebnim alatom. Došli su da mere i premeravaju šta bi trebalo da se učini. Dvadesetak dana kasnije ponovo su se pojavili. Sa solarnim pločama koje su montirali na krov i kućici na Drini darovali besplatnu struju.
„Sve su osmislili i finansirali čuveni ugostitelj iz Bijeljine, naš dobri drug Mile i njegovi, sada i naši, prijatelji, otac i sin Nebojša i Stefan Šiljak takođe iz Bosne koji posluju i rade u Novom Sadu“, kazuju Miško i Bute.
Njima u čast tog dana, kada je sijalica posle nekoliko meseci mrakovanja ponovo zasijala na terasi ove neobične građevine, svirali su „Drinski mornari“. Njima, ali i svima koji su u njene temelje nesebično ugradili svoju ljubav.
Eto, tako je kućica sagrađena nasred prkosne Drine, kažu u ime inata, dobila struju s neba. Od sada pa za buduća vremena preko solarnih ploča grejaće je i osvetljavati sunce. Tamo, na istoku gde se sunce rađa i zapadu gde zalazi, kažu da nema loših i zlobnih ljudi, da tamo zapravo ne živi niko ko bi kućici na Drini „isekao struju“. Sve ovo „naše“ ne bi možda ni bilo toliko čudno da se ne događa u gradu i na reci na kojoj, tek nekoliko kilometara uzvodno, ne postoji jedna od većih hidrocentrala na Balkanu.
Komentari
