Mi­ner

Tri da­na je Du­šan Mars mi­ni­ra­o ku­ću u pred­gra­đu is­toč­nog Go­spi­ća. Zna­lo se da se is­toč­ni Go­spić ne može bra­ni­ti i svi su se već bi­li po­vu­kli. Ostao je sa­mo Du­šan sa ko­zom.

Ko­zi­ci je na­pu­nio usta so­lju i za­ve­zao je za ra­di­ja­tor. Vra­ta od ku­će osta­vio je otvo­re­na.

Ko­me će pa­sti na pa­met da je ku­ća mi­ni­ra­na kad vi­di vra­ta otvo­re­na i ču­je ko­zi­cu ka­ko ve­či.

Ve­li­ki je mi­ner Du­šan Ra­da­ko­vić, a za mi­ne­re ti je najvažnija ma­šta.

Tri da­na je, pi­jan od ra­ki­je i ja­la, mi­ni­rao ku­ću.

Vra­ta je mi­ni­ra­o na kon­tru, da ak­ti­vi­ra­ju mi­nu ka­da se za­tva­ra­ju, a ne ka­da se otva­ra­ju.

Pro­bu­ši­o je ru­pu na sto­lu i is­pod sto­la po­sta­vi­o po­te­znu mi­nu. Ve­za­nu sil­kom i „smrt“ li­jep­kom za dno fla­še od vi­nja­ka.

Iz­va­di­li plo­či­cu iz par­ke­ta i mi­ni­ra­o sto­li­cu.

Na sto­lu su osta­le dopo­la po­pi­je­ne šo­lji­ce ka­fe, da po­mi­sle ka­ko smo u žurbi iz ku­će po­bje­gli.

Ve­li­ki je mi­ner Du­šan, a za mi­ni­ra­nje najvažnija je – ma­šta.

Ni­šta iz ku­će ni­je htio da uzme.

Pi­li smo ra­ki­ju de­set go­di­na sta­ru, pi­li smo vi­njak, ko­njak, pi­li smo je­dan cr­ve­ni, pa je­dan ze­le­ni li­ker.

„Mo­ra­mo sve da po­pi­je­mo, ne­će­mo ni­šta da im osta­vi­mo“, re­kao je Du­šan.

Bo­jao sam se da ona­ko pi­ja­ni ne za­ka­či­mo ne­ku od smr­to­no­snih ni­ti, ne­ku od ni­ti pa­u­či­ne ko­ju je Du­šan Mars po ku­ći is­pleo.

Is­ko­či­li smo kroz pro­zor tek ka­da su pla­nu­le pr­ve ku­će, ka­da su hr­vat­ski voj­ni­ci po­če­li da ula­ze u pred­gra­đe Go­spi­ća.

Du­go je na ivi­ci šu­me če­kao ka­da će do ku­će da stig­nu.

O mi­na­ma Du­šan Ra­da­ko­vić pri­ča kao što sta­ri po­hot­ni­ci pri­ča­ju o ženama:

„Mi­ne su pra­vi po­sao za čo­vje­ka od ma­šte, od lu­di­la! Kad mi­nu ski­daš, to je kao da ženu svla­čiš. Upla­šiš li se, ni­šta ne va­lja.“

Ne­ka­da je Mars va­jao. Sad min­ska po­lja – ni­ti smr­to­no­snog pauka po­sta­vlja i ski­da.

„Naj­bo­lje je mi­nu ak­ti­vi­ra­ti di­na­mi­tom i spo­ro­go­re­ćim šta­pi­nom. Ako mi­nu ne po­zna­ješ, ne pri­la­zi joj. Vi­diš ovu ča­šu. Ja je sa­da držim u ru­ci i znam da se ne­će raz­bi­ti, dok je ne pu­stim. Ta­ko je sa mi­na­ma. Dok znaš i ako se ne bo­jiš, bi­će sve u re­du.“

Mno­ga je min­ska po­lja Du­šan po­sta­vljao i ski­nuo i ni­ka­da mu ru­ka za­drh­ta­la ni­je.

Za­drh­ta­la mu je mno­go ka­sni­je. U Me­dač­kom dže­pu.

Svi su se po­vu­kli, a on je ostao, s po­moć­ni­kom, da po­sta­vlja min­sko po­lje.

Vidite još

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Ne propustite

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Bogat program

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Neki klinci još sviraju rok

Za njih će se tek čuti

Neki klinci još sviraju rok

Video

Muzej na otvorenom

Književni guru

Muzej na otvorenom

Pa­da­la je ki­ša, noć je bi­la te­ška je­se­nja.

Du­šan mi je ka­sni­je pri­čao da ni­je čuo fi­juk gra­na­te, da eksploziju ni­je čuo.

Osje­tio je sa­mo udar i po­to­nuo u mrak.

Ka­da je do­šao se­bi, po­red nje­ga je ležao po­moć­nik, raz­bi­je­ne loba­nje, ra­su­tog mo­zga.

U po­to­ku su se ču­li gla­so­vi. To­li­ko su im već bi­li bli­zu.

Svi­ta­lo je i lavež pa­sa se čuo.

Ni­je mo­gao da osta­vi mo­zak po­mi­je­šan sa bla­tom da ga ližu kero­vi. Ni­je mo­gao.

I dok su se gla­so­vi i lavež približavali, po­ku­pio je mo­zak u dla­no­ve i vra­tio ga na­zad u lo­ba­nju.

Bio je ta­da mi­ran. Po­ku­pio je sve.

Ru­ke je pri­je to­ga oprao ra­ki­jom. Ne zna za­što.

Po­što je mo­zak vra­tio u lo­ba­nju, gla­vu mu je za­vio pr­vim zavojem. Da mo­zak po­no­vo ne is­pad­ne. Mr­tva­ca je za­ve­zao se­bi na le­đa.

Da bi ga lak­še no­sio. Da bi mo­gao da pu­zi.

To mu je spa­slo život.

Me­tak, na­mi­je­njen nje­mu, po­go­dio je mr­tva­ca.

Ni­je se upla­šio. Ru­ke mu se ni­su tre­sle. Kaže, po­če­le su da se tre­su ka­sni­je, ka­da je ot­krio mo­zak mr­tvog pri­ja­te­lja is­pod nokata.

Po­sli­je vi­še ni­je mo­gao da ga no­si.

Pre­sje­kao je re­men i mr­tva­ca osta­vio iza ka­me­nja. U lo­gor je stigao kr­vav. Ru­ke, li­ce, oči, ko­šu­lja, sve mu je bi­lo po­kri­ve­no kr­vlju mr­tvog pri­ja­te­lja.

Ko­šu­lju da­ni­ma ni­je prao.

Krv na nje­mu po­če­la je da za­u­da­ra.

A on­da ju je jed­ne ve­če­ri ski­nuo sa se­be i oti­šao, sam, pre­ko Lič­kog po­lja, ko­šu­lju da sa­hra­ni.

Du­go se mo­lio kraj ma­le hum­ke. Mo­lio se po­red ko­ma­da svi­je­će ko­ji mu je po­klo­nio igu­man ma­na­sti­ra Kr­ka da mu se na­đe ako bu­de mo­rao ne­ko­ga bez sve­šte­ni­ka da sa­hra­nju­je.

Da mu se u dže­pu na­đe, ako po­gi­ne. Na­šli su ga iz­vi­đa­či iz Metka, Vu­ja i Pu­ći­na, na iz­la­zu iz Di­vo­se­la.

Pu­ći­na mu je zga­zio svi­je­ću i po­čeo da vi­če na nje­ga.

„Bu­da­lo, za­ma­lo ni­sam pu­cao na te­be u ovom mra­ku. Mi­slio sam da su usta­še. Ko­šu­lju sa­hra­nju­ješ! Pot­pu­no si pro­lu­pao!“

„Je­sam“, re­kao je, „je­sam“.

„Ovo je rat, a ne in­te­le­k­tual­na ona­ni­ja va­ja­ra ko­ncep­tu­a­li­ste.“

„Je­ste, je­ste, ovo je rat!“, re­kao je Du­šan Mars, mi­ner ko­me su se tre­sle ru­ke.

Ka­sni­je, mno­go ka­sni­je u Ki­sta­nju ski­dao je mi­ne po­sta­vlje­ne oko „or­ka­na“.

A mi­ne­ri je­dan­put gri­je­še.

Ostao je bez obje no­ge, jed­ne ru­ke i oka.