Scena
23.12.2022. 11:35
Scena
16.10.2023. 01:16
U slavu šest žica
Pedeset najboljih gitarista svih vremena
“Moja gitara je ništa”, rekla je jednom Džoan Džet. “To je samo produžetak mene same. To je ono što sam ja.“
"Rolling Stone“ je 2011. godine objavio listu 100 najvećih gitarista, koju su sastavili muzičari, uglavnom rokeri. Sada je objavljena lista od 250 najboljih gitarisa, koju su napravili urednici i pisci ovog uticajnog magazina.
Listu čine gitaristi različitih žanrova muzike – od roka, džeza, regea, kantrija, folka, bluza, preko panka, metala, disko muzike, do bosa nove, rumbe, flamenka…
"Gitaristi su često ikone, to ako i glavni pevači bendova u kojima sviraju. Ali, zvezde poput Džimija Pejdža, Brajana Maja i Edija Van Halena, samo su deo ove priče. Želeli smo da pokažemo evoluciju gitare“, piše "Rolling Stone“ u uvodniku teksta o 250 najboljih gitarista, gde je objašnjeno i to da je nastariji muzičar sa liste Elizabet Kote, ikona folka, koja je rođena 1893, a da je najmlađi 1999. godište i zove se Lindsi Džordan, koji je "čudo indi-roka“.
"Prilikom sastavljanja liste težili smo više da cenimo težinu nego lepotu sviranja, osećaj umesto uglađenosti, invenciju umesto profinjenosti. Uvrstili smo one koji su preuzimali rizik, pre nego što su dobri tehničari. Takođe, davali smo prednost umetnicima koji su usmerili talenat koje im je Bog dao u sjajne pesme i albume koji su promenili igru, a ne samo u impresivno sviranje“, piše "Rolling Stone“ i uvodnik zaključuje rečima bluz vizionar Gerija Klarka: "Ne znam da li želim da se previše udaljim od staze — neću da se izgubim u šumi, ali volim da malo odlutam u pustolovinu“.
Celi listu pogledajte na sajtu magazina "Rolling Stone“, a mi vam dajemo pregled 50 imena koja se nalaze na čelu liste:
50: Elmor Džejms (1918 - 19639)
Američki blues gitarista za kojeg kažu da je akustičnu gitaru svirao sa električnim „pikapom“. Njego stil sviranja bio je veliko nadahnuće za generaciju gitarista. „Vežbao sam sviranje čak 12 sati dnevno, dok mi prsti nisu prokrvarili, pokušavajući da dobijem zvuk isti kakav je imao Elmor Džejms“, rekao je svojevremeno Robbi Robertson i dodao: „A onda mi je neko rekao da se on igrao takozvanim toboganom“.
49: Poli Džin Harvi (1969)
"Često se setim tog vremena kada sam prvi put dobila gitaru, imala sam 16 ili 17 godina", rekla je ova muzičarka za „Njujorker“ nedavno. “Pre toga sam napisala mnogo reči. Kad sam shvatila da mogu spajati reči s muzikom, osetila sam kao da su mi se neka nova vrata otvorila. Te sreće!“. Za svoje sviranje gitare kaže da je najviše u vezi sa tim uzbuđuje kada otkrije zvuk za koji msli da ga ra nije nigde nije čula.
48: Kurtis Mejfild (1942 – 1999)
Bio je jedan od najboljih pevača, tekstopisaca i producenata američkog soula. Takođe, bio je i tihi učitelj mnogim mlađim gitaristima koji su pokušavali da oponašaju njegovo nežno, fluidno sviranje. “U šezdesetima je svaki gitarist želeo da svira kao on“, rekao je Džordž Klinton. Ali, bilo ga je teško imitirati jer je svirao gotovo isključivo u otvorenom „F-sharp“ štimovanju.
47: Edže (1961)
Kao gitarist tinejdžer u sedamdesetim godinama prošlog veka, Edže je svirao sve – od panka, preko fankija i bluza, do R&B-a. Zatim je spojio sve te uticaje u svoej rane radove svirajući za grupu U2. “Nisam teorijski muzičar, ja sam praktičar koji se muzikom bavi na naivan način. Jednostavno volim kada me ponesu zvuci. Inspiraciju crpim iz zvuka“. Edže je svoj zvuk usavršio na „The Joshua Tree“.
46: Frenk Zapa (1940 – 1933)
Kao apsolutni šef svojih bendova, uključujući legendarne postave Mothers of Invention, Zapa je čvrstom rukom spojio „doo-wop“, urbani bluz, big-band džez i orkestarski modernizam. Kao gitarista crpeo je inspiraciju iz svih tih žanroca, a zatim je improvizirao s besnim i istinskim oduševljenjem.
45: Stiv Kroper (1941)
Bio je tajni sastojak nekih od najvećih rok i soul pesama: kao tinejdžer, imao je svoj prvi hit ("Last Night") a kasnije je njegovo slobodno sviranje puno duše, bilo delo mnogih pesama na različitikm pločama rok i R&B izvođača, uključujući one koje su objavili Blues Brothers. “Nije me briga da budem u središtu pozornice. Član sam benda i uvek ću biti samo član benda, govorio je.
44: Džoni Ramon (1948 – 2004)
Otac pank-rok gitare, iamo je veliki uticaj na moderni metal, jedan je od velikih anti-junaka ovog instrumenta. Proslavio se jeftinom gitarom „Mosrite“, na kojoj je izbijao brze akorde s niskim udarcima u oštrom, minimalističkom stilu koji je postao poznat kao "buzzsaw". Kao pokretač čistog ritma, Ramon gotovo nikada nije svirao solo, ali njegovo je sviranje imalo strmoglavi talas nadolazećeg voza podzemne železnice.
43: Džon Grinvud (1971) i Ed O’Brajan (1968)
Prvi je odmah na početku svoje karijere pokazao da ga zanima da radi čudne stvari sa svojim instrumentom, te je čak nosio i steznik za ruku dok je svirao. Drugi je verojatno najpodcenjeniji gitarista u roku. Pogledajte bilo koji nastuo Radiohead-a i videćete ga kako dodaje suptilne teksture koje poboljšavaju svaku pesmu.
Scena
14.07.2023. 19:20
Kristijan Kiki Rahimovski: "Sve loše događa se zbog odsustva ljubavi"
42: Vernon Rid (1958)
U osamdesetima, Living Colour služio je kao podsetnik na to da i crni muzičari mogu svirati rok kao i svi drugi, a ta činjenica je bila posebno istaknuta kada je bend postao MTV zvezda. Vernon je jedan od retkih gitarista kojeg su svi hteli – od Mika Džegera do Džona Zorna.
41: Bo Didli (1928 – 2008)
"To je majka rifova", rekao je gitarista Džoni Mar za Didlija. Taj rif su posle preuzeli svi – od garažnih rokera i pankera, a Kit Ričards je rekao da je ovaj gitarista imao neviđeni stil.
40: Džon Fahi (1939 – 2001)
Bio je ekscentrični majstor američke folk gitare, blistavi prebirač prstiju koji je transformirao tradicionalne bluz forme naprednim harmonijama moderne klasične muzike. "Njegova muzika govori o bezgraničnoj slobodi", rekao je Geri Lukas, bivši gitarist Captain Beefheart-a.
39: Čet Etkins (1924 – 2001)
Kao izvršni direktor i producent u šezdesetim godinama prošlog veka, on je stvorio „mudri pop nešvilski zvuk“, koji je spasio kantri muziku od komercijalnog pada. Kao gitarist, bio je još inventivniji, savladavši kantri, džez i klasične stilove i usavršivši sposobnost sviranja akorda i melodije istovremeno, zahvaljujući svom prepoznatljivom stilu prebiranja palcem i tri prsta.
38: Angus (195) i Malkom Jang (1963 – 2011)
“Thunderstruck”, singl AC/DC-ja iz 1990. zvuči kao sredina Venov dijagram s Mocartom na jednoj strani i Džonom Li Hukerom na drugoj. Angus svira munjeviti klasični ostinato, dok njegov brat, Malkolm, upravlja bluz rifovima koji potresaju temelje i koji pružaju čvrstu površinu za neponovljivo sagorevanje AC/DC-ja. Spoj Angusovog nestašluka i Malkolmove pouzdanosti doveo je bend do velike slave
Scena
28.05.2023. 16:00
Bubnjar i džez legenda Lazar Tošić: "Nema džeza bez velike duše"
Scena
13.05.2023. 08:00
Zoran Predin za Ekspres: "Siguran sam da rokenrol nije umro"
37: Pit Taunsend (1945)
Bio je jedan od prvih gitarista koji je pronašao muzičku upotrebu povratne informacije pojačala, a njegov naglasak na rifovima i pisanju pesama umesto sola (iako su njegove glavne uloge podcenjene) učinilo ga je gitaristom iz doba Woodstocka kojeg je svaki panker voleo.
36: Elizabet Koten (1893 – 1987)
Njen jedinstveni stil sviranja bio je produkt njene samoukosti. Bila je levoruka ali je počela učiti na instrumentu postavljenom za desnoruke osobe koji je jednostavno preokrenula bez ponovnog zapinjanja žica. Ovaj naopaki pristup omogućio joj je da razvije ritmičku tehniku koja je menjala bas note birane prstima i melodije palcem. Ponovo otkrivena 1960-ih, Koten je posthumno uvrštena u Kuću slavnih rok end rola 2022.
35: Erik Klepton (1945)
Otkako je započeo svoju karijeru na britanskoj bluz-rok sceni 1960-ih, on je imao jedinstven dar za melodiju zbog koje su njegove solaže bile jednako zarazne kao i pesme koje su krasile. Uvek je marljivo proučavao bluz, ali su njegove najupečatljivije numere nastale su iz tragedije iz stvarnog života, inspirirane ljubavlju prema ženi svog najboljeg druga, ali i smrću sina. Mnogi vrhunski gitaristi obožvaju stil sviranja Erika Kleptona.
34: Džeri Garsia (1942 – 1995)
Bio je opsednut folkom i „bluegrass-om“ koji je počeo svirati gitaru s 15 godina. Ti korijeni, plus doživotna ljubav prema Čaku Beriju, podstakli su njegove astralne eksperimente s Grateful Dead. Umro je 1995., ali njegova gitara i dalje svijetli poput fara u vozu koji ide prema severu…
33: Barajan Mej (1947)
Verojatno jedini gitarist koji je stekao diplomu iz astrofizike, slavni član grupe Queen (i čest tekstopisac) je avanturist koji uvek traži nove efekte. Njegov rani cilj bio je "biti prvi koji je stavio pravilne trodelne (gitarske) harmonije na ploču". Čak je i njegov instrument proizašao iz njegove mašte: njegova glavna gitara, Red Special, a.k.a. Old Lady, čudo je domaće izrade, konstruirali su je Mej i njegov otac ranih šezdesetih od komponenti uključujući drva iz kamina.
32: Džek Vajt (1975)
On nam je dao najprepoznatljiviji rok rif 21. veka s gustim, niskim zvukom "Seven Nation Army", ali tokom godina odbio je da počiva na staroj slavi, postavši ljupki zajedljivi zvučni tragač. On sam kaže da svaki put kada uzme gitaru oseća da je pred njim nov izazov. “Kad sviram solo, to je napad, borba“, rekao je za „Rolling Stone“ 2014. “Nije me briga za virtuozne note. Ako me zaustaviš usred sola, ne mogu reći: ‘Ovo je F-oštro, ovo je C’”.
31: Džordž Harison (1941 – 2001)
S Beatlesim-a, postavio je gitaru na novu teritoriju, a sa svakom novom pločom donosio je inovacije. Nije samo stvorio ulogu glavnog gitariste u rok bendu. Definirao je mesto gitare u srcu pop muzike.
30: Nil Jang (1945)
"Da sam ikad nameravao da držim majstorski kurs mladim gitaristima, prvo što bih im odsvirao je prva minuta originalne solo pesme 'Down by the River' Nila", rekao je Trej Anastasio. Neki čistunci gitare odbacili su njegov rad kao "primitivan" jer su neke od njegovih najpoznatijih sola doslovno jedna nota koja se ponavlja više puta. Ali oni potpuno propuštaju smisao njegova rada. “Nikoga nije briga znaš li svirati lestvice”, rekao je Jang 1992. “Nikoga nije briga imaš li dobru tehniku ili ne. Stvarno je važno imate li emocije koje želite izraziti muzikom“.
Scena
02.01.2022. 07:05
Nele Karajlić: Razišli smo se i pre rata
Scena
18.06.2023. 08:05
Mile Kekin: Između jedinstvene akcije i kolektivne propasti
29: Edvard Hejzl (1950 – 1992)
Legenda kaže da je “Maggot Brain”, 10-minutni gitaristički solo koji je pokojnog Hejzla pretvorio u gitarisku legendu, bio stvoren tokom ejsid tripa kada mu je vođa grupe Funkadelic Džordž Klinton rekao da zamisli da čuje da mu je majka upravo umrla, a onda saznaš da je živa. "Odmah sam znao da razume što sam htie da kažem", napisao je Klinton u svojim memoarima. “Video sam kako se note gitare protežu poput srebrne mreže. Kad je odsvirao solo, znao sam da je to više nego dobro, ne samo virtuozan prikaz sviranja, već i gotovo neviđen trenutak emocija u pop muzici.”
28: Dejvid Gilmur (1946)
Kao producenta i tekstopisca iz Pink Floyda privlače ga lebdeće, sanjive teksture, ali kada uzme svoj crni Stratocaster da odsvira solo, potpuno drugačiji senzibilitet ga obuzme: “Želeo sam svetli, moćni ton vodeće gitare”, rekao je. Bio je vatreni solista koji se temeljio na bluzu u bendu koji jedva da je ikada svirao bluz. Njegove široke, elegantne, nemilosrdno melodične solaže bile su podsticaj za buđenje poput onih „budilica“ u The Dark Side of the Moon.
27: Badi Gaj (1936)
Mnogi su zvuk njegove gitare zvali s hrpa buke, ali kako je nova generacija rokera otkrila bluz, stil njegovog sviranja imao je veliki utjecaj na titane od Džimija Hendriksa do Džimija Pejdža. “On je za mene bio ono što je Elvis verojatno bio za druge ljude,” rekao je Erik Klepton kada je Gaj uveden u Kuću slavnih u rok end rolu 2005. “ Moj kurs je bio postavljen, a on je bio moj pilot“.
26: Sent Vinsent (1982)
Eni Klark, poznatija kao Sent Vinsent, stvara složenu muziku punu boja, harmonija i efekata. Školovala se na Berkliju, a za svoje sviranje kaže: “Ne pristupam gitari kao da je to stvar ega - kao, 'Sviraću brže od nekog drugog. Nisam toliko zainteresovana za taj atletski aspekt. To je razlika između biti sportista i biti umetnik, i super je kada se te stvari mogu spojiti. To je idealno - napraviti nešto što je muzički održivo i emocionalno privlačno“.
25: Džon Frušante (1970)
Red Hot Chili Peppers nikada nije bilo lako muzički odrediti, a za to se uveliko može zahvaliti Frušanteu, koji je odigrao glavnu ulogu u izvlačenju benda iz „white-funk“ geta. On je Pepersima dao širinu koju pre nisu imali. Eklektična paleta sviranja ovog gitariste dala je albumima Chili Peppersa kao što su "Californication" i "Blood Sugar Sex Magik", izuzetnu raznolikost.
24: Džejm Barton (1939)
Njegov zaštitni znak je "chicken pickin'" stil — svetao, oštar i koncizan, jedan od jedinstvenih zvukova u kantri muzici, ali je imao i veliku uticaj na rok gitaru. Barton je počeo kada je imao 14 godina, pišući "Susie Q", a postao je tinejdžerska zvezda kada se pridružio bendu Rikija Nelsona 1957. On je imao posebnu tehniku sviranja - koristio je ravnu trzalicu, a zamenio je četiri najviše žice na svom Telecasteru žicama za bendžo.
23: Džejms Hetfild (1963) i Kirk Hemet (1962)
Metallica je ušla u svet muzike kao demoni brzine, s pevačem i ritam gitaristom koji je rifirao ritmom koji izaziva trzaj, poput Black Sabbatha koji sviraju na 78 okretaja u minuti, a glavni gitarist Kirk Hemet šarao je note gde god je mogao. Kombinacija Hetfildovog razbijajućeg besa i Hmmetove emotivne osetljivosti definisala je njihove najveće uspehe: “Enter Sandman,” “One,” “Master of Puppets” - pesme koje prikazuju agoniju i ekstazu benda.
22: Albert King (1923 – 1992)
Kada je „Rolling Stone“ 1968. upitao Alberta Kinga ko je bio njegov najveći uzor, on je odgovorio: “Niko. Sve što radim je pogrešno.” Pionir električnog bluza, King (koji je bio levoruk) svirao je desnoruki Gibson Flying V iz 1959. naopako, s bas žicama nekonvencionalno okrenutim prema podu. Koristio je neodgonetljivo tajno ugađanje, udarajući note palcem. King, težak 300 kilograma, bio je u stanju da savija note dublje i snažnije od gotovo bilo kog drugog gitariste, a njegove su ploče uticale na Kleptona, Hendriksa…
21: Rendi Rouds (1956 – 1982)
Njegova karijera bila je prekratka - poginuo je u avionskoj nesreći 1982, kada je imao samo 25 godina, ali je njegova precizna, arhitektonska, hiperbrzinska solaža na "Ludim vozu" Ozija Ozborna i "Mr. Crowley” pomogla da se postavi predložak za soliranje metal-gitare u godinama koje sede. “Vežbao sam osam sati dnevno zbog njega,” rekao je Tom Morelo, nazivajući Rouadsa “najvećim hard-rok/hevi-metal gitaristom svih vremena”. Bio je suosnivač Quiet Riota kao tinejdžer, a pridružio se Ozbornovom bendu Blizzard of Ozz 1979. nakon nekoliko godina rada kao učitelj gitare. Prema legendi, i sam je nastavio da uzima časove sate gitare u različitim gradovima dok je bio na turneji s Ozijem.
20: Stivi Rej Von (1954 – 1990)
Ranih osamdesetih, MTV je bio u usponu, a bluz gitara kilometrima daleko od glazbenog mejnstrima. Ali teksaški gitarista zahtevao je pažnju muzičke javnosti i publike. Upio je stilove skoro svakog velikog bluz gitariste, a njegov čudovišni ton, ležerna virtuoznost i besprekoran osećaj za „swing“ mogli su napraviti bluz „shuffle“ kao hit "Pride and Joy" tvrd kao metal. Poginuo je u helikopterskoj nesreći 1990, ali je on i danas inspiracija brojnim gitaristima.
19: Fredi King (1934 – 1976)
U intervjuu iz 1985. Klepton kaže da kada je čuo kako Fredi King svira "I Love the Woman" iz 1961. to gaje pokrenulo na njegov muzički put. I nije samo on bio pod uticajem ovog gitariste čiji ton sviranja je bio izoštren, a zanimljivo je da je koristio metalne bendžo trzalice.
18: Tim Morelo (1964)
Morelo iz gitare izvlači drske zvuke, intenzivne, besne.
Scena
14.01.2022. 07:05
Ana Popović - đavolski dobra muzičarka
17: Mejbel Karter (1909 – 1978)
Ona nije izmislila svoj prepoznatljiv stil gitare, poznat kao "Carter Scratch", ni iz čega. Ona je u potpunosti pripisala zasluge pioniru „rootsa“ Lesliju Ridlu koji ju je naučio posebnom stilu prebiranja prstiju. Počela je da svira kada je imala 13 godina, a njen specifiča stil spada u one koji se najviše oponašaju od strane drugih muzičara. “Kad sam počela da sviram, nisam imala nikoga ko bi svirao sa mnom, pa sam tako razvila ovaj stil“, rekla je u jednom intervjuu.
16: Robert Džonson (1911 – 1938)
Oko 29 pesama koje snimio 1936. i 1937, uključujući klasike kao što su "Cross Road Blues", "Love in Vain" i "Traveling Riverside Blues" - postalo je sveto pismo za rok gitariste od Kleptona do DIlana. Bili su zaslepljeni načinom na koji je mogao učiniti da jedna gitara zvuči kao ceo ansambl - trzalice, slajd i ritamske donice, svi su brbljali i urlali u međusobnom dijalogu, rifovi koji su izranjali iz magle i zatim se povlačili. Cream, Rolling Stones, Led Zeppelin i White Stripes obrađivali su njegove pesme, zajedno s gotovo svim drugim izvođačima nadahnutim bluzom.
15: Kit Ričards (1943)
Snaga koja stoji iza njegovih najvećih gitarskih rifova — “(I Can't Get No) Satisfaction,” “Start Me Up,” “Brown Sugar” - je sirova jednostavnost njegove tehnike, simetrija nota i neizrecivi i lagani način na koji se sve vrti. U šezdesetima je njegovo kao kamen čvrsto sviranje podržavalo lude nalete inspiracije Brajana Džonsa. Ričards je pružio zamahnutu osnovu za pesme “Time Is on My Side”, “Paint It, Black” i “Under My Thumb”.
14: Prins (1958 - 2016)
Odsvirao je svakako najveću solo baladu u istoriji gotare “Purple Rain”. Osim muzike, kreirao je svoje gitare, a dok su ga svi poredili sa Džimijem Hendriksom, on je stvari video drugačije: “To je samo zato što je crnac. To je zapravo jedina stvar koja nam je zajednička”, rekao je jednom za "Rolling Stone". “Da su stvarno slušali moje stvari, čuli bi više utecaja Santane nego Hendriksa. Također je identifikovao jednu malo poznatu dobrobit od toga što su ga smatrali bogom električne gitare. “Sviranje električne gitare ceo živ je dobro. Uveren sam da je sav taj elektricitet koji je kolao mojim telom uticao na to da zadržim kosu.”
13: Toni Jomi (1948)
Jedan od glavnih stupova hevi metal gitare, suosnivač Black Sabbatha, razvio je svoj izvrstan „doomy“ stil kao rezultat industrijske nesreće koja je odsekla vrhove srednjeg i domalog prsta njegove ruke. Iako je ponovno mogao da svira uz pomoć plastičnih kapica za prste, protetika domaće izrade naterala ga je da koristi lakše žice i jače zabija vrat za svoje akorde i solaže. “U ona vremena, morali ste stvarati svoj zvuk,” rekao je za „Guitar World“ 2020. “Nisi mogao kupiti uređaj koji je proizvodio kakav god zvuk želiš, morao si uložiti teške metre i sam izgraditi ton. I osećao sam da je to stvarno sjajno, jer više veruješ u to kad si sve sam napravio.”
12: Džimi Nolen (1934 – 1983)
Godinama pre nego što se pridružio bendu Džejmsa Brauna, Nolen je razvio način da zaobiđe slabe bubnjare: "Nekada sam samo pokušavao svirati i održavati svoj ritam koliko god sam mogao kao bubanj", rekao je. "To nekako drži bubnjara uspravnim." Kad se Nolen pridružio Braunovoj grupi, početkom 1965, njegovo svetlo kretanje prema napred i Braunovo ritmičko sagorevanje sreli su se poput ljubavnika u filmovima. Počevši s čuvenom pesmom "Papa's Got a Brand New Bag" iz 1965, uvod, sa svojim pokretnim akordom, pripada upravo njemu, nastavljajući se sa klasicima u rasponu od "Let Yourself Go" do “Cold Sweat” do “Funky Drummer,” Nolen je definisao funk (i R&B) gitaru: zastrašujuće isprekidan ritam, precizan, oštri vod, i sa strane i u središtu akcije.
11: Karlos Santana (1947)
Pionirska fuzija bluza, džeza i latino muzike Karlosa Santane predstavljena je svetu neverovatnim nastupom na Woodstocku. Bio je jednako snažan 30 godina kasnije, kada je Supernatural prodan u 15 miliona primeraka i osvojio devet Gremi nagrada. Sve to vreme, Santana je jednostavno ostao ultrakul svoj . Inkorporirao je svoju kulturu u muziku, poput Majlsa Dejvisa, B.B. Kinga i vrlo malo drugih muzičara. Santana je redak instrumentalist koji se može prepoznati u samo jednoj noti.
10: Dvejn Olman
Nije dugo poživio - imao je samo 24 godine kada je poginuo u nesreći motocikla 1971. godine. Ali te je godine napunio vizionarskom gitarom vrijednom nekoliko života. S Allman Brothers Bandom prošao je sve makadamske ceste američke glazbe: modalni jazz, blues, country, psihodelični južnjački juke-joint rock. Kao tinejdžer na Floridi, naučio je svoj Gibson Les Paul svirajući uz njegove ploče Roberta Johnsona i Chucka Berryja. Prvo se proslavio kao sideman, posebno na svojim soul sesijama Muscle Shoals s Wilsonom Pickettom i Arethom Franklin. Ali pokrenuo je ABB 1969. sa svojim mlađim bratom Greggom. Prvi put kad su glazbenici svirali zajedno, Duane im je rekao: "Svatko tko ne želi biti u mom bendu morat će se izboriti za put van."
9: Džoni Mičel (1943)
Ona važi za ultimativnu muzičarku akustične rok gitare duže od 50 godina. “Htela sam da sviram gitaru kao orkestar,” rekla je za „Rolling Stone“ 1999. “Znam da imam jedinstven način sviranja, ali činilo se da to niko nije primetio. Bilo mi je pomalo glupo što su je opisivali kao folk gitaru, a više je ličila na Djuka Elingtona.” Nakon što joj je dečja paraliza u detinjstvu oslabila levu šaku, to je nadoknadila korištenjem preko 50 različitih štimova. “Uvijek sam o tri gornje žice razmišljao kao o sekciji za rog, a o donje tri kao o ritam sekciji.”
Scena
11.02.2022. 08:05
Đule Van Gog: "Put neizvesnosti pretočio sam u note i stihove"
8: B. B. King (1925 - 2015)
“Ambasador bluza” bio je omiljena figura američke muzike. On je rasplakao svoju slavnu Gibsonovu “Lucille” kao pravu ženu. Od uvodnih nota njegovog revolucionarnog hita iz 1951., "Three O'Clock Blues", možete čuti njegov inovativan, fluidan stil. On je bio otac stiskanja žica na električnoj gitari. King je odrastao na plantaži delte Misisipija, brao je pamuk i učio kantri bluz od svog rođaka. Otišao je u Memfis 1948, gde je postao radijski DJ i razvio svoj eklektični stil bluza s vatrenim gospelom i finesama džeza.
7: Najl Rodžers (1952)
Gradacija ide ovako: uticajan, uticajniji, Najl Rodžers. Manično-stakato funk čangl koji je izmislio u disko hitovima sedamdesetih kao što su “Le Freak” i “Good Times”, je srce globalnog popa. Njegova warp-speed gitara na klasiku Diane Ross iz 1980. “I’m Coming Out” još uvijek je bila najžešći zvuk na radiju gotovo. “Kad sam tek počeo, svirao sam samo super teški rock & roll. Biti Hendriks ili Džimi Pejdž za mene je bio uspeh“, rekao je svojevremeno. Ali on je pravi inovator koji nikada ne usporava, i dalje stvara istoriju svojom gitarom.
6: Roseta Tarp (1915 – 1973)
Ona je gospel uvela u mejnstrim, srušila je bezbroj tabua. Pre nego što je rock & roll uopšte postojao, ona je praktično izmislila koncept heroja gitare. Bob Dilan ju je nazvao "moćnom silom prirode“. Inspirirana majčinim sviranjem mandoline, naučila je da svira gitaru još dok je bila u vrtiću. Priča se da su 1964. godine Klepton, Kit Ričards i Džef Bek putovali na železničku stanicu u Mančester u Engleskoj kako bi je čuli kako svira za jedan televizijski specijal
5: Džef Bek (1944 – 1923)
Nikada nije želeo da bude heroj gitare. Napustio je Yardbirdse, raspustio Jeff Beck (odbio nastup u Woodstocku) i pustio druge bendove da propadnu pre nego što su postali slavni. Ali koliko god da je odbijao slavu, on je i dalje žele da svira gitaru. “Nikada nisam postigao veliki uspeh, na sreću verovatno,” rekao je 2018. “Kada pogledate okolo i vidite ko je to sve uspeo, to je stvarno trulo mesto kada razmislite o tome. Možda sam blagosloven što to nisam imao.”
4: Edi van Hejlen (1955 – 2020)
Da je “Eruption” sve što je ikada izdao, još uvijek bi osigurao mesto u gitarskom panteonu. Svojim jedinstvenim stilom sviranja pokazao je svetu da je gitara sposobna učiniti više nego što je iko ikada sanjao u tom solu. Ali prava čarolija ovog gitariste bila je u tome kako je mogao iskoristiti svoje zapanjujuće trikove i pretvoriti ih u pesme uz koje bi ljudi uživali: “Ain't Talkin' 'Bout Love,” “Dance the Night Away,” “Everybody Wants Some!! ,” “Jump”. Nikada nije prestao da eksperimentiše - snimio je električnu bušilicu pored svog „pikapa“ na “Poundcake” kako bi njegov instrument vrištao.
3: Džimi Pejdž (1944)
Pre formiranja Led Zeppelin-a, on je već imao veliki uticaj u svetu roka zahvaljujući svom sviranju u Yardbirdsim-a i svom radu kao sešn gitarista širom londonske scene. Uz Led Zeppelin, sve u vezi s njim odmah je postalo legendarno. “Rif bi trebalo da bude biti prilično hipnotičan, jer će se svirati uvek iznova,” rekao je za „Rolling Stone“ 2012. Imao je viziju da nadiđe stereotipe o tome što gitara može učiniti.
2: Čak Beri (1926 – 2017)
On nije samo izmislio rock & roll gitaru - on ju je usavršio. Sve to možete čuti u uvodu u njegov klasik iz 1956. "Johnny B. Goode", dok započinje pesmu s manifestom od 18 sekundi od šest žica, za definitivnu himnu heroja gitare. Smislio je kako pomešati bluz i kantri, „boogie-woogie“ i „hillbilly twang“ u vlastiti originalni stil brze električne muzike. Drugim rečima - rock & roll. Kit Ričards je za njega rekao: „Čak je deda svih nas“.
1: Džimi Hendriks (1942 – 1970)
Hendriks koji uključuje Fender Stratocaster u Montereju jedna je od najlegendarnijih slika u istoriji roka. Bio je šoumen ali se ispod te teatralnosti krio pravi majstor instrumenta. Njegova karijera možda je trajala osam godina, ali muzičari provode ceo svoj život proučavajući njegovu blistavu tehniku i improvizacijski genij. Hendrix je pevao, ali je odlučio da njegova gitara bude glavni glas. Stvorio je vlastitu fuziju bluza i psihodelije, uticao na razvoj roka, metala, fanka i još mnogo toga. “Wah-wah pedala je sjajna jer nema nikakvih nota,” rekao je za „Rolling Stone“ 1968. “Ništa osim udaranja ravno gore pomoću vibrata, a zatim se pojavljuju bubnjevi i to se oseća kao... ne depresija, ali ta usamljenost i ta frustracija i žudnja za nečim. Kao da nešto dopire." U doba kada je muzika još uvek bila uglavnom rasno podeljena, pojava Hendriksa - crnog umetnika koji je ostavio belačke gomile otvorenih usta od strahopoštovanja - bio je seizmički događaj koji je izbrisao kulturne barijere. I decenijama nakon njegove smrti, njegova publika postaje sve veća.
Komentari
