Scena
06.08.2021. 06:25
Scena
08.08.2021. 19:25
Dušica Anastasov
Intervju
Radoslav Zelenović: Filmovi u Kinoteci su nacionalno blago, neobnovljiv resurs
"Generacije koje dolaze neće nas pitati koliko je bilo izdvajanje, nego će nas pitati zašto nam niste sačuvali kulturna dobra na kojima mi treba da gradimo svoje mišljenje o vremenu. Film traje kratko, 130 godina, film nije promenio svet, on ga je obeležio. Ali svaka civilizacija je imala svoje pismo, a ove naše civilizacije po mom dubokom uverenju su pokretne slike. Zahvaljujući pokretnim slikama, vi imate 20. vek kao u ogledalu."
"Jednom me je dok sam predavao istoriju filma na BK, student pitao šta je to ʼFilmski maratonʼ? Moji roditelji mi stalno pričaju ushićeno o ʼFilmskom maratonuʼ. I ja onda krenem da objašnjavam: ʼDeco, to vam je – petak veče počnemo pa 36 sati samo filmovi do ʼDnevnikaʼ. Oni me gledaju. I? I ja onda shvatim da sam sa generacijom koja se rodila sa 300 kanala i kojoj je to dostupno 24 časa. Skoro da nisam mogao da im objasnim da smo imali samo dva programa i da su oni završavali u pola jedanaest, jedanaest uveče.“
Malo bi bilo i mesec dana nekog maratona da se ispriča i pokaže sve što je Radoslav Zelenović uradio za očuvanje tih čarobnih pokretnih traka na ovim prostorima. Razgovor sa njim je zapravo tumačenje reči posvećenost.
"Ove godine je 50 godina kako se ja bavim profesionalno filmom, mada sam radio i nešto ranije. Godine 1967. bio sam savetnik za kostime u ʼVuku sa Prokletijaʼ, to je u stvari moj prvi profesionalni kontakt. Bio sam šef orkestra u jednom kulturno-umetničkom društvu na Kosmetu i znao sam dobro kostime, a inače sam imao ideju i želeo sam da se bavim filmom. Polagao tri puta bezuspešno prijemni ispit na Akademiji FDU. A izgleda da nam je to porodična tradicija, i moj sin Đorđe dva puta nije prošao. Ni on ni ja nismo, hvala bogu, odustali.
U Dom omladine Beograda zaposlio sam se 1971. kao urednik Filmskog programa, to je bilo jedno zanimljivo vreme. Kao malo gde, u Domu omladine je moglo mnogo toga da se uradi i da se vide novi gruzijski filmovi i mladi nemački film i da se napravi manifestacija ʼKnjiga – ulaznicaʼ. Naime, mi smo neprodate knjige prodavali kao bioskopske ulaznice i tako smo za šest meseci prodali oko 50.000 knjiga za one koji su dolazili u bioskop u Domu omladine. Pa su tu bili ʼVidiciʼ, pa ʼForumi mladihʼ, dva programa Festa, i mnogo toga. Godine 1979. prešao sam u Radio-televiziju Beograd i tamo ostao skoro 14 godina, i tu je bilo dosta toga novog, zanimljivog, ʼKarika koja nedostajeʼ, ʼĐački bioskopʼ, ʼFestove premijereʼ, ʼMaratonʼ kao nešto što je tada bilo potpuno novo i neobično.
Već 1991. godine u Televiziji nije bilo dobro, ja se nisam osećao dobro, suspendovali su me u nekoliko navrata i tada sam razgovarao sa dvojicom fantastičnih pomoćnika ministra kulture Radetom Begenišićem i Vasom Tapuškovićem i to je u stvari prava formula za ministarstvo, možete vi da menjate ministra, ali neko mora da bude kontinuitet. Rade Begenišić i Vasa Tapušković bili su ljudi kojima ništa nisi morao da objašnjavaš ni o jednoj instituciji jer su tamo bili po 30 godina.“
Scena
05.08.2021. 22:05
Nadrealno realna umetnost
Ne samo da ste potpuno neočekivano prihvatili mesto direktora Kinoteke, već ste se upustili u još jednu skoro nemoguću misiju.
"Nisu imali direktora i kažu mi: ʼHajde, pomozi, imamo problem sa Kinotekom, nemamo direktora, teška su vremena, propada, i ja 1992. godine napustim mesto urednika Filmskog programa Televizije Beograd i pređem u Kinoteku. Uvek sam svom sinu i svojim studentima govorio loše je zapamtiti život po rizicima koje niste prihvatili. Ja sam svoje manje-više prihvatio. Te 1992. godine došao sam u Kinoteku, pa kao da je to bilo malo, nego me je Blažo Perović zvao i u Subotici pitao da li bih da napravimo festival filmski na Paliću. Ja sam se upravo vratio sa Kanskog festivala. Ima vremena, čujemo se, dogodine. On: ʼA ne, ne, mi bismo to planirali u julu!ʼ Razgovor smo vodili u maju.
I stvarno je bilo neverovatno da nekom padne na pamet da pravi međunarodni filmski festival u zemlji koja je potpuno blokirana, pod sankcijama. Treba da dovlačiš filmove sa raznih strana sveta, ali izgleda je to neka vrsta mentalnog sklopa, ne mog nego generalno kod nas, gde se u tim nekim teškim situacijama uspeva da se naprave dela i stvari koje u slučaju Palićkog festivala ostaju zauvek, Kinoteka ostaje zauvek.
Nisam računao da ću u Kinoteci ostati 24 godine, ali uvek sam tvrdio, ne pokušavajući da umanjim ničiji posao, da Kinoteka nije fabrika eksera, da ti samo jedan tako veliki svetski filmski arhiv kakav je Kinoteka, koja čuva filmove iz više od 130 nacionalnih kinematografija sveta, najmanje ono što se čuva je ono što se odnosi na bivšu Jugoslaviju i Srbiju, i nije mali posao da u tako velikom arhivu ti pohvataš sve te konce za kratko vreme.“
Je lʼ Vas ljutilo kad ste videli da strani gosti više znaju o našoj Kinoteci od pojedinih ministara?
"Jednom mi je jedan ministar koga sam uspeo da ubedim da dođe, a inače sam promenio 15 ministara za 24 godine, kada smo se vraćali iz Kinoteke rekao: ʼEj, Rale, izvini, ja sam mislio da je Kinoteka dve sobe pune kaseta'. A kada je Lik Beson dolazio u Kinoteku čuo sam ga kako kaže ʼZnaš, ja sam u stvari u filmskom raju. Svuda oko mene je desetine hiljada kutija sa filmovimaʼ. Svojevremeno je Mencl insistirao da mu dodelimo ponovo ʼZlatni pečatʼ zato što mu je prethodni ʼZlatni pečatʼ nestao. Nikad mi nije bilo jasno da li mu ga je neko ukrao ili ga je izgubio, ali je želeo da ima to priznanje.
I kada ga je novinarka posle druge dodele pitala: ʼČekajte, čekajte, imate Oskar, imate evropske nagrade.ʼ Kaže: ʼNaravno.ʼ ʼI Vama je baš zapelo da imate ʼZlatni pečatʼ?ʼ ʼNaravno. Pa jeste li vi gospođo nekada bili u arhivu Kinoteke. E pa vidite, u Arhivu Kinoteke se čuvaju svi najznačajniji filmovi. I moji i Formanovi i Klosovi i kadrovi Vere Hitilove ... Dakle svih. E zato mi je stalo.ʼ Što tamo rade neki ljudi i rade na čuvanju onoga što ima status nacionalnog blaga, to mogu samo posvećeni ljudi. Nacionalno dobro je neobnovljiv resurs. Kada nestane, on nestaje zauvek.“
Scena
29.07.2021. 12:25
Najpoznatiji srpski pisac na društvenim mrežama
Scena
25.07.2021. 08:05
Neke nove filmske priče
Kao što je nestala i naša najznačajnija biblioteka.
"Baš tako, ali ne treba zaboraviti da ni sva današnja tehnika nije svemoguća, a naša Kinoteka čuva veliku kolekciju nitratnu samozapaljivih filmskih traka. Posle 24 godine otišao sam iz Kinoteke, predao ključ u ruke, sredio Arhiv što je bilo najvažnije, bila je završena gradnja novog depoa, Centar za digitalizaciju koji sada daje prave i ozbiljne rezultate, sačuvani fondovi, renovirana Kosovska, napravljena nova zgrada u Uzun Mirkovoj.
Ta nova zgrada bila je ta važna stvar zbog koje sam ja došao u Kinoteku i nije mi bilo ni na kraj pameti da će to izgledati tako. Sve to što se čuva u Arhivu Kinoteke su obični inventarski brojevi dok ne izađu iz arhive. Kada u zgradi na dva nivoa stavite ʼcarsku panoramuʼ, Čaplinov štap i kameru Mike Afrike ili bilo šta od svega toga, to onda postaje kulturno dobro dostupno javnosti i zbog toga i postoji. To što ja znam i što mogu Čaplinov štap da držim u rukama je jedno, a to što dođe Sokurov ili Ken Rasel ili Nikita Mihalkov, gleda i čovek ne može čudom da se načudi... Pa mi je jedan veliki američki glumac rekao: ʼDa li je moguće da sam ja morao iz Amerike da potegnem tu da bih video kako funkcioniše Edisonov kinetoskop?!ʼ
E kada postane to kako jeste, onda možeš da kažeš da si posao zbog kojeg si došao u instituciju kao što je Kinoteka završio do kraja. Mislio sam da ću tu da završim, jer sam 2013. godine penzionisan, ostao sam nešto duže, tri godine, a 2016. sam otišao iz Kinoteke, a onda sam se sreo sa predsednikom Srpske akademije nauka Vladom Kostićem. Komentarisali smo da je status kulturnog dobra delikatna stvar, a onda me je on i pitao da li bih ja došao u Akademiju da pomognem da se formira centar za digitalizaciju građe Akademije nauka. Onda sam ja predložio da to bude audio-vizuelni centar i centar za digitalizaciju građe.
Napravili smo jedan u Knez Mihailovoj, jedan u samoj Akademiji i jedan u Sremskim Karlovcima. Jer Srpska akademija nauka i umetnosti čuva arhiv Srpske pravoslavne crkve koji je u Sremskim Karlovcima. Iskustvo koje sam imao iz Kinoteke mi je pomoglo da se to uradi za relativno kratko vreme.“
U fokusu
13.07.2021. 07:00
Poslednji intervju Minje Subote za "Ekspres": To je prevara
Scena
12.07.2021. 15:31
Zvezde mediteranskog filma o tome zašto se Srbi i Libanci odlično razumeju
Foto
Zbog zgrade u Uzun Mirkovoj ste se sudili čak i sa državom, a javnost nikada nije saznala ko je zapravo tu trebalo da bude zaštićen?
"Čak šest godina smo se sudili sa sopstvenom državom jer su neki hteli od te zgrade da naprave robnu kuću firmirane robe. I nikako im nije bilo jasno da neki ludak hoće da pravi nešto za neke kasete. Čak sam čuo i argument direktora direkcije državne zajednice Srbije i Crne Gore koji je rekao – ʼMa šta taj čovek priča, pa u svakom američkom gradu ima dve-tri veće kinoteke nego što je našaʼ. Da bismo odmah shvatili da čovek priča o video-klubu. Ne razlikuje da u jednu kutiju od šest rolni filmske trake može da stane 60 video-kaseta. Sa Vladom Kostićem i njegovim saradnicima sam se vrlo brzo dogovorio da to radimo i kada sam otišao 2020. godine iz Arhiva već je digitalizovano negde oko 180.000 dokumenata i oko 225 najstarijih srpskih knjiga.“
Da li ste ikada uspeli da saberete koliko ste filmova pogledali?
"Ne znam, da ja sada vas pitam da li znate koliko ste puta ručali? Moj život bez filma bio bi velika greška. Najveći deo karijere posvetio sam zaštiti filmova. Jer, ako adekvatno ne zaštitiš film, pogotovu u zemlji koja se raspala, pa čuvaš i slovenački, makedonski, jugoslovenski film, od tog posla nema ništa.“
Šta će ove generacije sačuvati? Koja je danas naša priča?
"Hvala bogu da postoji Jugoslovenska kinoteka pa je sačuvano sve. Jer nisu stigli da joj naškode oni koji su rasturali zemlju i razvlačili svako na svoju stranu. Često sam okupljao za Dan Kinoteke sve kolege iz svih bivših jugoslovenskih republika, i svi su uvek tvrdili da smo mi matica Kinoteka. Bez nas bi sve to blago bilo u ne baš uvek zavidnoj situaciji. Nemojte zaboraviti da smo od 1999. godine bili smešteni delom u Istorijskom arhivu grada Beograda i 1999. godine bili smo legitimni cilj za gađanje za izazivanje ekološke katastrofe. Voleo bih da vidim tu glavu koja odluči da gađa arhiv kinoteke u kome se čuvaju njihovi filmovi.
Kada je počelo bombardovanje, prvo se oglasio Teo Angelopulos, svašta im je rekao, a onda je Bernardo Bertoluči upozorio one koji prave dnevnu strategiju bombardovanja Beograda da obrate pažnju jer se u Beogradu nalazi jedan od dva ili tri najveća svetska arhiva koji čuva našu prošlost. Bez očuvanja naše prošlosti mi ćemo imati velikih problema u budućnosti.
Oglasili su se ljudi koji su ljudi filma i koji znaju šta mi radimo i šta je naš posao. Međutim, bombardovani smo, posledice su jako teške, krenula je voda da curi na sve strane, mesecima smo vadili i smeštali po hodnicima materijal. I dan-danas vi imate u Luci Beograd 22.000 filmskih kopija 35-ice, koje su po gabaritu jedna srednje razvijena kinoteka u Evropi.
Hajte da raščistimo jednu stvar zauvek. Film je ono što je snimljeno na filmskoj traci. I nemojte to da dirate. I nemojte to da mešate ni sa čim. Filmska traka i rokenrol su jako dostojanstveno ostarili. Ovo što se snima sada, a polako smo svedoci – sve je manje filma, a sve više televizijskih serija, nameće veliko pitanje šta je budućnost te vrste nosača slike i zvuka. Zašto?
Filmska arhivistika kao arhivistika generalno ne funkcioniše na principu pretpostavke nego na principu proverenosti. Mi znamo da danas možemo da uzmemo filmsku traku iz 1915. ili koje god godine, stavimo u projektor i to funkcioniše. Šta će biti sa ovim formatima koji su snimljeni u digitalnom obliku, to niko ne zna. Jednom mi je jedan mladi čovek rekao – ʼJao, pa nemojte tako, ti formati mogu da traju hiljadu godinaʼ. A šta će biti ako ne traju? Ostaćemo bez filmova.
Tako da mislim da te dve stvari treba nekako da budu zajedno. Bilo bi idealno da se napravi restauracija, ovo što sada radi Kinoteka, filmova u digitalnom formatu i da se odmah vrate na 35 milimetarsku filmsku traku. Tako smo sigurni narednih 50 godina. To je nešto što je moje shvatanje filmske arhivistike i moje shvatanje filma. Kuda ide film i šta se dešava sa filmom nije moja preokupacija. Moja preokupacija poslednjih 30 godina bila je kako sačuvati film, kako sačuvati filmsku građu.“
Kako to Evropa i svet rešavaju?
"Mi smo u mnogim stvarima kada je to u pitanju, lideri, pre svega u filmskoj arhivistici. Kada čuvate filmove stare sto godina, morate da imate neko iskustvo. Morate nešto da znate, morate da imate nešto na osnovu čega ste uspeli da se to čuva sto godina, a sada se radi digitalizacija uveliko. Digitalizacija u Evropi je bitno drugačija od naše zato što smo mi uspeli da digitalizujemo dvadesetak-tridesetak filmova, a oni digitalizuju skoro čitave arhive. Znači, opet se stvar svodi na novac.
Filmska traka koja je preživela koliko je preživela naravno da ima svoje probleme, naravno da propada. Planove koje pravimo moramo brzo da realizujemo. Ali ne treba zaboraviti da se čuva desetine hiljada kopija kutija filmova iz vremena filmske trake i neke kutije koje ne možete da koristite. Vi morate da tražite ključ, šifru, pa vam neko kaže 17. jula od 17 do 21 sat, film vam je otključan, izvolite pokazati ga. Od 21 sat više nemate film.
Čuvate kutiju koju ne možete da koristite na taj način. Nove tehnologije su nova mogućnost. Ja jesam vodio staru instituciju, ali ona nije ni u jednom trenutku bila staromodna. Da je bila, pa ne bismo pravili centar za digitalizaciju i ne bismo sve to radili. Ne treba zaboraviti da sa svim što je novo treba dodatno biti obazriv jer greške u toj vrsti posla se ne praštaju, a posledice su velike.“
Često se polemisalo šta se dogodilo tamo gde je bio studio „Avala“ na Košutnjaku, da li su na vreme sklonjene te mnogobrojne filmske trake?
„Filmovi su u Kinoteci još od 1931. godine. Po Zakonu o kinematografiji, dakle, kada je prodavana ʼAvala filmʼ, čiji sam ja bio najglasniji protivnik, prodata su prava i dovedeni smo u potpuno besmislenu situaciju, jer drugi koristi prava prikazivanja filma. Od toga što čuvaš taj film, a čuvaš ga jer takav je zakon, tako si obučen, tako si vaspitan da čuvaš, a prava nisu tvoja. Prava su prodata, kada je prodata ʼAvala filmʼ, mislim za nešto više od 500.000 evra. I stvarno ne vidim nikakav razlog da država, Ministarstvo kulture ili ko već to ne učini, da ne otkupi ta prava i da može Kinoteka da ih koristi za razne programe.
Kad je to počelo sa ʼAvala filmomʼ, mi smo pokupili dosta toga, ali veliki problem bili su kostimi, tamo od moljaca nisi mogao da uđeš. ʼBeograd filmʼ je bio najbolji primer za to što se radilo sa prodajama u kinematografiji da nije smelo da se radi.
Prodali smo najznačajnije bioskope u centru grada i zakon kaže da pet godina oni moraju da rade. Međutim, ostali smo bez ʼJadranaʼ, ʼKozareʼ, ʼ20. oktobraʼ, ʼKosmajaʼ, svih onih božanstvenih bioskopa. Za devet miliona prodali nešto što je po proceni vredelo neuporedivo više. Kažu da je i ʼAvala filmʼ, nisam ekspert za finansije, prodata za neuporedivo manje. Da se ne lažemo, ʼAvala filmʼ nije prodata zbog ʼAvala filmaʼ, nego zbog zemljišta. Bili smo svedoci nedavnog pokušaja gradnje.
Govorio sam kada je prodata ʼAvala filmʼ, sačuvaćete vi svoja četiri hektara, ali ʼAvala filmʼ je jedno, Košutnjak je nešto sasvim drugo. Pored ʼAvala filmaʼ, tamo su studija RTS-a, tamo je Kinoteka, ʼZastava filmʼ, tamo je ʼKošutnjak filmʼ. Tamo su nezavisne institucije koje to koriste. Mogu ja sada da pričam kako sam bio mnogo dalekovid pa smo na vreme uzeli i zaštitili svoje zemljišne parcele tamo gde je Kinoteka, ali mi smo imali već jednom problem sa gradnjom jednog naselja pored nitratnih depoa.
I upozoravali smo da to može da bude jako opasno i da ne bi smela da se grade naselja. Nemam iluzije da će neko jednog dana u blizini nitratnih depoa sagraditi naselje. Da će onda neko reći, pa pobogu ljudi, pobićemo narod, nitratni depoi su uvek opasni. Hajte da iselimo Kinoteku. Ovo je scenario koji se meni odavno mota po glavi. Da ćemo jednog dana doći u situaciju, opet verovatno zbog zemljišta. Nadam se da za mog života to neće biti.
Ne što bih ja tu nešto mogao da promenim, nego što mi je sasvim dovoljno stresova iz vremena dok smo gradili Kinoteku i tapšanja po ramenu, ti si dobar čovek, šta, pusti, nema veze, nije važno, ovaj hoće da pravi ovo, ovaj hoće da pravi banku, ne znam šta su sve hteli da rade sa zgradom Kinoteke, i kada nam je pukao film onda smo presavili tabak i tužili se šest godina i dobili zgradu Kinoteke. Formiran je novi Upravni odbor Kinoteke i niko me nije pozvao.“
Da li biste voleli da učestvujete u radu tog Upravnog odbora?
„Ne, ne, ali jako je zanimljivo da je 70 godina Kinoteke prošlo, a da niko nije odlikovao tu instituciju. Institucije kao Kinoteka mora da bude, ne zato što neke institucije postoje dvadesetak godina pa su dobile orden, već zato što je doprinos Kinoteke u sačuvanju evropske, svetske kulturne baštine ogroman. Da ne govorimo o sačuvanju onoga što je naše. Svet to vrlo dobro zna.“
To jeste naša filmska priča, kako mi i dalje ne brinemo o nama i kulturnim vrednostima?
„Kulturne vrednosti i njihova zaštita ne mogu da budu stvar ničijeg entuzijazma, a one opstaju samo na tome. Država odvaja koliko može, ali kada vi imate 0,71, 0,73, koliko se odvaja za kulturu, onda tu stvarno mora da bude velikih i ozbiljnih restrikcija. Mislim da je 1992. godine bilo 3,5 posto, pa smo kukali da nam je malo.
Neće nas generacije koje dolaze pitati koliko je bilo izdvajanje, nego će nas pitati zašto nam niste sačuvali kulturna dobra na kojima mi treba da gradimo svoje mišljenje o vremenu. Film traje kratko, 130 godina, film nije promenio svet, on ga je obeležio. Ali svaka civilizacija je imala svoje pismo, a ove naše civilizacije po mom dubokom uverenju su pokretne slike. Zahvaljujući pokretnim slikama, vi imate 20. vek kao u ogledalu.
Imamo arhivisanu kinematografiju, i to sam stalno pokušavao da objasnim i deci kojoj predajem istoriju, nije film na ovim prostorima počeo sa ʼSlavicomʼ. Da je počeo sa ʼSlavicomʼ, mi bismo bili mala neka kinematografija. Film na ovim prostorima imao je projekciju pet i po meseci posle prve svetske projekcije u ʼGran kafeuʼ.
Ne smemo zaboraviti naš prvi igrani film ʼŽivot i delo besmrtnog vožda Karađorđaʼ. Ljudi koji se bave zaštitom i čuvanjem filmova su sve svoje slobodno vreme i sav svoj entuzijazam ostavili u Kinoteci. To je formula po kojoj je Kinoteka i uspela da opstane jer u protivnom nas dvoje bismo danas pričali neke druge priče.“
I zahvaljujući Vašem entuzijazmu.
„Entuzijazam je kolektivna kategorija. A ako ti kao direktor ne dođeš prvi i nemaš inicijativu, zašto si direktor. Počeo sam da pišem knjigu kako su nam otimali Kinoteku. I kada sam počeo da sakupljam građu, setio sam se jednog zanimljivog događaja. Od kraja sedamdesetih do početka devedesetih Televizija, ona je bila kao neki lakmus papir onog što nam se događalo.
Pamtim i da, kad pustim film titlovan ćirilicom, direktor zagrebačke televizije iziđe posle filma i izvini se gledaocima i kaže da se to više nikada neće dogoditi. Jednom je zabranjen i film jer se bunila kubanska ambasada. Kažu mi ʼNe može da ide film, rekao Ivan Stambolićʼ.
Sretnem Ivana Stambolića na Paliću i pitam ga: ʼŠto mi skinu film?ʼ On kaže: ʼKoji film? Pa, Rale, pobogu, misliš da se ja sećam da sam nekome rekao da skine film. Zvala ambasada i rekla je recite tamo da nam skinu film.ʼ
Posle svih ovih decenija znam da sam ja jednim svojim delom života u stvari u duši ostao prikazivač filma.“
I taj prikazivač filma je želeo da prikaže sve zabranjene filmove.
„Svojevremeno sam predložio da na televiziji prikažu ʼzabranjene bez zabraneʼ, tako sam ih ja nazvao. Niko ih nije zabranio, ali ne možete da ih vidite. Kažu mi na kolegijumu: ʼŠta da prikazuješ? Zabranjene bez zabrane. Možeš da prikazuješ, ali kod kuće…ʼ
Međutim, mi pokrenemo akciju i za jedno pet godina prikažemo i Žiku Pavlovića, i Batu Čengića, i Miku Aleksića, i Makavejeva, i sve te filmove koje kažem niko nije zvanično zabranio, a, eto, nisu mogli da se vide. I onda su od tog trenutka postali dostupni javnosti. I sada prikazujem ja mojim studentima ʼGradʼ, gledaju deca film i ʼIzvinite, profesore, zašto je ovo zabranjeno?ʼ. Ja im onda pročitam deo iz sudske zabrane, a onda se oni grle i ljube i tako dvadeset minuta.
Nađemo rolne ʼPlastičnog Isusaʼ i 300 metara filma koji su izbačeni iz filma. I Dinko Tucaković i ja sretnemo Lazu Stojanovića i kažem: ʼLazo, film je kod nasʼ, zovem Dinka, odemo u Arhiv, da vidimo šta je zabranjeno. Mi smo profesionalci i uopšte ne razumemo šta je zabranjeno. Ima... nešto ʼMarš na Drinuʼ, ali kao bila bogata kinematografija, proizvodila 20–30 filmova, pa jedan film manje-više, ma nema veze. Eto, to je bilo neko objašnjenje.
Treba insistirati da film ne bude prikazan samo kao film. Mora da postoji nešto iza filma. Što nisi video, a što može da ti objasni samo autor.“
Komentari
