INTERVJU

Snežana Teodoropulos o novoj knjizi "Pogledaj u nebo“, o praštanju...

Snežana Teodoropulos autentična je pojava na srpskoj književnoj sceni. Diplomirani pedagog, život je posvetila književnosti i poeziji.

Rođena je u Prištini, mladost je provela u Sloveniji, a danas živi u Nemačkoj. Svojom poezijom ova književnica trudi se da ne zaboravi svoje korene i podneblje sa kojeg je potekla.

Ovih dana izašla joj je nova zbirka "Pogledaj u nebo“, a u intervjuu za "Ekspres“ književnica Snežana Teodoropulos govori o novoj knjizi pesama, o literaturi danas i o tome gde je mesto književnosti i umetnosti u svetu i vremenu u kojem živimo.

Kako biste nam predstavili svoju novu knjigu "Pogledaj u nebo“?

"Nije krivo nebo, krivi su ljudi. Oni koji čekaju da posustanete da bi rastrgali, komadić po komadić, sve ono što ste s ljubavlju slagali, brižljivo verujući u sutra, ne znajući da je već danas neizvesnost. I kada rastrgane komadiće potrpaju u svoja bivališta, ne slute da ćete živeti u njima i da će vas sretati svaki dan, ne želeći da vas primete. Knjiga ’Pogledaj nebo’ nosi razrešenja. Obustavlja dileme. Izjašnjavanja onih, koji su ćutali dok ste mislili da se ništa ne dešava, a dešavalo se u senci.

Kažu, uzeto bez dozvole je oteto, a oteto je prokleto. Zato sve poklanjam. Ne zbog njih, već sebe. Neću da proklinjem moje rastrgane komadiće po njihovim domovima. Možda samo ćutim jer gušim svoje emocije. Možda rešavam u tišini svoje strahove. Zaostavštine. Ostatke nekih ostataka, brišući prašinu sa prošlosti koja nikako da prođe. U sebi tražeći krivca dok nesigurno hodam, uplašena da ne polomim nešto, ne pitajući se... Šta ako sam ja to polomljeno, rastrgano?

Da ste rekli... sačuvali smo, od prašine, vetra, peska, od suza štitili daljinu i bol za godine, u koje sam strpala sećanja koje sam dodirivala, nežno, najnežnije... reč sačuvati bi drugačije zvučala. Pitala bih vas samo: gde ste bacili sliku mog pradede sa Zejtinlika? Na njoj je još šaka zemlje, izgubljene u pepelu praznine, u tuđini. Strah kojim samu sebe režem, a da niko ne čuje kada se raspuknem. Neshvaćena, nedorečena, izdata i zaboravljena.

Kada slomim sve sve svoje predrasude tame u komadiće svetla i nađem svetlo i u najvećem mraku. Rečima, stihom. Nebo prašta ono što ljudi ne mogu zaboraviti, jer nije krivo nebo. Krivi su ljudi.

Knjiga, ’Pogledaj nebo’, vrisak pretvoren u najtiši šapat, ranjiv i slomljiv, jer u njemu nalazimo smisao i odjek sopstvenog glasa. Izdaje, laži, zavidnost, nekorektnost, gubitak zemlje, grada, domova i ljudi, ne bole glasno. One bole u tišini, između reči, pogledom na nebo gde ne postoje granice, samo pustite osećaje, i ne sluteći da ste prvo dotakli dubine sopstvenog neba, srušili zidove i pretvorili se u oproštaj. I praštaj, sve dok ti praštanje ne postane život, sve dok sam ne postaneš oproštaj. Samo tako možeš živeti dalje, verujući da ćeš stihovima nadživeti svoje rane. One koje bole od nepravde (ne)čoveka, koje neko šapuće, neko izgovara glasno, prećuti... a neko piše...“

Koliko se "Pogledaj u nebo“ razlikuje od Vaše prethodne zbirke "Oslušni vetar“?

"Ima razlike u stihovima, motivima, inspiraciji, izdavaču. Ovoga puta je to Udruženje književnika Srbije. Recenzent je Vidak Maslovarić, potpredsednik UKS-a. Urednik ‒ Majo Danilović. Lektor Dijana Arsić. Nema razlike u bolu, neprospavanim noćima, radosti stvaranja. Svaku bol lečim, ne nalazeći sebe u pepelu uspomena, već u novom plamenu stvaranja, kao novim rađanjem sebe, u umetnosti. U vetru ćeš naći prolaznost bola. Na nebu ćeš videti svoj odraz jer ono je ogledalo svih dubina tvoje duše. Shvatićeš da je ljubav u tebi i da možeš živeti od nje, nepresušna je, a ti si uvek na njenom izvoru, a da ne sagoriš. Ljubav koju deliš nikada nije uzaludna. Ne uskraćuj je, tebi će nedostajati. Deli je, ne očekujući je od drugih. Ljubav si zapravo ti sam.

Knjiga ’Oslušni vetar’ je šapat kiše, zvezda, duše, nežnosti... ’Pogledaj nebo’ je krik vremena podeljenog na bol, rane, suze, nezaborav, praštanja i zakletve, sećanja... Devojačke uspomene u viziji nečega što je moglo, a nije bilo, u ’Rapsodiji kiše’, koju čine četiri pesme...’Ljubav mi se uplela u kosu i lutam... skrivajući se u dubinama mog neuhvatljivog bekstva, lomim se na hiljade komada i na svakom slomljenom nađem tvoje ime’.

Pesme posvećene Kosmetu, svetinjama, najviše manastiru Gračanica. ’Videla sam decu na čije obraze sleću kiše... na zgarištima... rasute cigle srušene crkve, rasute domove, nečije rasute kosti spotičući se o tragove nečovečnosti. Gde je otekla milost iz ljudskog srca, okovana žicom na Svetom tlu... i razapeta?’ (iz pesme 'Deca pred svetinjom’, ’Pogledaj nebo’).

Ovoga puta se u knjizi nalazi duhovna poezija koja je nastala u tišini hrama kao u tišini duše jer verovanje je hram u tebi. Bog je zapravo život, a verovanje on lično u životu, on lično u tebi. Nema dobrih i loših ljudi, ima samo nesrećnih okolnosti, nesrećnog života, a Boga nekada nalazimo i tamo gde bismo želeli da on bude, da bismo time opravdali sve šta činimo. Najlakše je verovati u vlastitu dobrotu, a niko nije slučajno dobar... Sa njom se rađaš ili je naučiš jer shvatiš da samo dobrota donosi trajnu radost. Plemenitost i ljubav u delima, koja govore tišinom. Oproštaj, koji jedino može doneti mir jer mržnja je otrov koji prvo otruje onoga ko ga ima u sebi, a da i ne dotakne onog kome je namenjen. ’Rekao si, tu si uvek za sve moje odlaske i dolaske... ti čekaš / Pustiš me tako da letim, a onda mi lepiš krila... uvek ćutiš’ (iz pesme ’Milost tvoja’, ’Pogledaj nebo’).“

"Pesnik je svako ko ume da vidi"

INTERVJU Miloš Lazarević

Scena 22.10.2025. 23:05

"Pesnik je svako ko ume da vidi"

Promocija zbirke "Pogledaj nebo“ bila je vrlo neobična i originalna. Recite nam nešto više o tome?

"Predstavljanja mojih pesama su donela nešto novo i autentično uopšte u promocijama poezije u Srbiji. Izašla sam van okvira tradicije i unela stihove kroz dijalog učesnika, povezala ih nežnošću, otkrivanjima, tugom direktno na bini. Promocija je onda predstava gde se vi, direktno pred publikom, otvarate srcem i izgovarate ono što ste u čistom bolu, revoltu, radosti sastavili, rastavili se na komadiće i opet, pred publikom sastavljali istim emocijama. To bukvalno prelazi na učesnike, koje pažljivo biram, jer odglumljena emocija se oseti, baš kao ona iz duše. Svaki put kada izgovaram stihove, ja ih ponovo pišem. Iz srca. Tu nema glume, kopiranja. Ona je ono što ste vi i ne možete joj udahnuti život, ako nije začela u vama. To se prenosi na publiku i svaki put suzama isprate, ne patetičnost reči, već istinitost iz duše stvaraoca.

Već pet godina, na takav način, unosim nešto novo u promovisanju knjiga i rezultati se već primećuju, neke kolege već pokušavaju, sami ili uz moju pomoć, uneti takav način predstavljanja, ne samo svoje knjige, već duše u njoj. Samo tako poezija ulazi i ostaje u srcima prisutnih. Pamte je jer ste je upravo pred njima ispisali. Uz poeziju, opet pažljivo, biram vrhunske umetnike u čijem talentu i načinu osećam ljubav. To mi je bitno da bih funkcionisala i publici dala priliku da Oslušnu vetar, Pogledaju nebo, čuju Šapat anđela... Da li je to harfa Sofije Sibinović, klavir Daniela Ivanović (dirigent hora), flauta, klarinet, klavir Milan Rakić, Srđan Živković, gitara, Ilijana Trajković, bubnjevi, Tanja Maćejka Trajković (dirigent hora), daire, mešoviti ili dečiji hor Sveti Joakim i Ana iz Hrama Svete Petke sa Čukarice, divan sopran Marijane Radosavljević, dečija plesna grupa ’Ragnarok’ ‒ Kuršumlija, hor drugarica iz detinjstva, hor ’Sveti Prokopije’ iz Prokuplja, hor ’Branislav Nušić’ iz Kosovske Mitrovice... Nije bitno... U ljubavi, kao i u bolu, umetnost povezuje ljude, izlazi iz vremenskog ograničenja i traje...

Na promociji nove knjige, u Kulturnom centru Rakovica, Beograd, ovoga puta stihove su govorila deca u mini-resitalu, dijalogu koji je zadivio i nasmejao sve prisutne. Lola Lukman, Ognjen Dabić, Sofija Ivić, Sofija Stanković, Magdalena Milanković, Jovan Najdeski i Nikolina Nogoštić su imena koja će se, u svetu umetnosti, još spominjati. Izvanredan Srđan Siđa Živković, Ivana Žigon, Maja Savić koji su učestvovali u kazivanju stihova... Duhovna muzika je lek za dušu i uvek prati sve moje promocije... ’I kada sve utihne, grleći u sebi tvoju senu, stihove ću svoje u nedorečenu misao stisnuti i u okove zapleti da šapuću zauvek / Molim vas... sudite mi nežno, reči će me raniti...’ (iz pesme ’Reči će me raniti’, ’Pogledaj nebo’).“

Da li je poezija, prema Vašem mišljenju, danas skrajnuta u stranu kada je reč o izdavačima i javnosti?

"Primećujem da poezije ima sve manje u knjižarama, a nikada više u štamparijama. Ne postoji mera, poštovanje kvaliteta, autentičnosti. Knjige koje završavaju tamo gde su i pripadale. Nečijoj želji, nedovoljnoj samokritičnosti i policama sopstvenog doma. Poezija se skoro ne prodaje ne samo u Srbiji, već ni u gradovima Evrope. Nedavno sam u Nemačkoj tražila poeziju, skoro da je i nema. Jedna zemlja, kao i kuća je siromašna bez knjiga poezije. One, koja korene duboko u ljudskoj duši pronalazi, izvlači je u lepoti i rađa bolom, koja leči, uteši i ohrabri. Svet bez poezije je kao svet bez duše. Na mojim promocijama su pune sale ljudi koji dođu jer znaju, ili bi da se uvere, ili ne znaju šta ih očekuje. A odu svi obasjani ne mojim svetlom, već sopstvenim, koje izvuku baš zahvaljujući neposrednim obraćanjem i emocijom kazivanja stihova koje mogu izgovarati i njihove duše jer se u njima pronalaze. ’Kada pevaš u Hramu, otvori se Nebo i stihovi nebeski spuste se u zvona / Snaga glasova i pojanja postane dodir, sa dlanova duše pravo na Božiji dlan / Pevaju kroz tamjan i tri prsta kad dodirneš čelo, da utešiš gubitak Ljubav i Čoveka.’ (iz pesme ’Nebeski glasovi’, ’Pogledaj nebo’).“

Imate grčko prezime, studirali ste u Prištini i u Mariboru... Koliko su ta različita mesta i kulture pomogli Vama kao književnici?

"Biti svuda i nigde je privilegija koliko i prokletstvo. Gde su mi dolasci, a gde odlasci, gde idem, a gde se vraćam... Kada otvaraš vrata moga doma, kao da mi dušu otvaraš. Mogu sutra živeti na Aljasci ili u Barseloni, ili na planini Sokolovici, isto je... Moj dom nosim svuda sa sobom. U sebi. U svakoj zemlji je isti, ispunjen ljubavlju, bojama koje volim, detaljima, a opet drugačiji. U svakom gradu i zemlji sam prvo ja drugačija. I uživam u mojim različitostima. Tako stvaram, motivisana sivilom i osamljenošću, suncem i plavetnilom, cvećem, muzikom, talasima, kamenjem. Kamen nalazi posebno mesto u mojoj poeziji. U njemu nalazim snagu, ali i ledenost, nezaborav. Dele me zemlje, gradovi... a ja cela. Svoja. Za osećaje ne postoji država, nacionalnost, religija. Ljubav je ista za sva srca sveta. Kao i tuga. Samo intenzitet je različit.

Tako u Grčkoj, na Kefaloniji, pišem roman po istinitim događajima iz 1400 i neke godine, pun strasti, ubistava, ljubavi, izdaja... Lepršave pesme pune mora i sunca... U Nemačkoj inspirisana uređenjem, ali razočarana otuđenošću i sivilom neba i ljudi, pišem poeziju o životu i patnji, gde preživeti znači i u tami naći smisao. Videti, koliko je lepo pogledati nebesko plavetnilo, posle sivila i kiše. U Srbiji imam i plavetnilo i sivilo, i otuđenost i prisnost, i sunce i tamu, muziku, cveće, i to sve u jednoj zemlji. Ali i mnogo tuge zbog ljudi, dece, razlike, netolerancije, nerazumevanja...

Život mi je dao mogućnost da sagledam, prihvatim i radujem se i tugujem svuda. Ljude ne delim po nacionalnosti, već dobroti i iskrenosti. Volim moju zemlju, moju religiju jer ona je uvek Ljubav. ’Kamenje su komadići nečijih srca prosutih na putu do manastira / Da sam slutila, prošla bih najnežnije sto mogu / Da ne ozledim kamen...’ (Pogledaj nebo).“

Čitaju li mladi danas kao nekada, kakvo je Vaše mišljenje?

"Ne. Ne čitaju. Sve manje. A čitanjem ne živimo taj jedan, svoj život, živimo ih desetine, stotine... Sanjamo tuđe snove, plačemo tuđe suze, bežimo i vraćamo se, gubimo i nalazimo u čudesnom svetu pisca i knjige. Pričamo sa vitezovima, princezama, čas smo u tamnici, na giljotini, a čas na mostu Mirabo... Listajući po stranicama prošlosti, stvaramo budućnost, videći je kako poželimo da bude, a kakva će biti ne zavisi samo od nas. Zavisi ko lista ljubav, a ko mržnju budućnosti. To je u rukama čoveka, nama samo ostaje da se nadamo da će i knjige i ljudi nadživeti bolest današnjeg sveta. Poremećenost ljudskih umova koje vode unepovrat. ’Zaleđeno ti si Nebo, za sunce moje nedostižno / Na pragu gde stojim nepozvana, i mrtva i živa, i ranjena... ćutim / Ne plači za nama na ruševinama, ne traži naše senke na ispucalom trotoaru... pitajući... da li sam te ikada volela?’ (iz pesme ’Da li si me ikada voleo?’ ’Pogledaj nebo’).“

"Pisanje knjige je terapeutski proces, pomaže vam da bolje razumete sebe"

INTERVJU Bojana Roljić

Scena 29.10.2025. 19:25

"Pisanje knjige je terapeutski proces, pomaže vam da bolje razumete sebe"

Ima li književnost snagu da promeni svet i društvenu zbilju?

"Književnost može promeniti pojedinca, onog koji piše ili čita, kolektivna menjanja... Ne verujem. Bili smo svedoci da čovek može promeniti svet mržnjom, za nju nije potreban papir, već mediji. Svedoci gde ljudi mogu biti podvrgnuti neljudskoj torturi i ćutati. Ubijanja dece, žena, starih ljudi. Upotrebi nuklearnog oružja. Ni ljubav ne može menjati svet dok nadmoć imaju oni koji ne veruju u njenu snagu i moć. Nekada se pitam kako čovek može poželeti toliko lošeg čoveku? Shvatim... To je bolest uma i opasnost za čovečanstvo. Testiraju vas, ne po tome koliko ste čovek, već po tome koliko povreda i bola možete podneti. Zašto nekom oduzeti nebo, sunce, smeh, slobodu?

U poeziji je toliko ljubavi da bismo njome napunili sva tvrda srca realnosti. Ali, ima li većih tamnica od zatvorenih srca ispunjenih nečovečnošću? Možeš li svojom ljubavlju napuniti nečije prazno srce koje nije na nju spremno? Obično primamo ono što nalazimo u sebi. Tako tuga susreće tugu, a radost susreće radost. Ne postoji književnost koja može omekšati nečije srce, ali doneti pitanja, razgovor sa svojom savešću? Verujem u ljudske reči. One mogu promeniti svet. Nadam se samo da će korene naći u ljubavi. ’Sa zidova sastruži vreme i naći ćeš bol i rane / Zakuni se u krv, majčine suze, vrisak deteta, zakuni se u ljubav.’ (Pogledaj nebo).“

Može li veštačka inteligencija da ugrozi klasičnu književnost i stvaralaštvo?

"Nikada. Mislimo srcem. Činjenice su pogubne. One koje kradu sve misli najvećih umova, sakupljaju reči, podatke i stvaraju novi svet reči, koristeći sve ono što je stvarano stolećima, izuzetnim ljudima, zalaganjima i tehnici na kojoj su radili. Momenat u kome verujemo ledenoj inteligenciji više nego čoveku, prepuštajući svoju sudbinu i odluke nečemu što nije ljudsko. Prvo smo mi napravili njih i sada želimo da oni prave nas. A njih nismo pravili poezijom i osećajima. Niti je njihovo nebo svetlo, već tama u koju sami tonemo. Nama treba čovek da bi čoveka podržao, a ne neko ko ga može zameniti. Ne želim takav svet za svoju decu, potomstvo.“

Da li se pesnik, prema Vašem mišljenju, postaje ili rađa?

"Pesnik se rodi, satkan od svih pesama predaka, kaljen hrabrošću, smehom, ranama, opevan u kolevkama prošlosti, majčinim suzama kupan, očevom ćutnjom blagosloven, sa pradedom sa Zejtinlika, stopama sa smrznutih albanskih planina, prabakom udovicom, spaljenom crkvom gde je kršten, izbrisan iz dve države, oteran, bez grada, zemlje i korena. Izdat svim izdajama, blagosloven srećom na putu koliko i nesrećom... Da, takav se rađa. U momentu kada izađe iz svojih rana i postane pesma. A ono što postaje je niz okolnosti koje utiču na intenzitet, snagu onoga što je bilo u njemu.

Ti se jesi dogodio, ali sopstvenim radom i pravom postao, bežeći od okvira i nametnutih predrasuda koje te mogu zaustaviti, ali nikada oduzeti ono što se rodilo sa tobom. Život je samo večna inspiracija, a njegovo doživljavanje motiv pesniku kojim će moći da govori i prenosi sve šapate prošlosti, opomene, veru i nadu budućnosti. Tako ostaje da se opet rodi... jer pesma će nadživeti pesnika i postati grumen dobrote tužnom, utehe uplašenom, ljubavi zaboravljenom, da se u njima nalaze zauvek. ’Plačem jutrima, sanjajući neko lepše mesto... Gde se nalazi... pita me moja senka?’“

Književnica NATAŠA LESTER o romanu "Kuća na Rivijeri", o ženama u ratu...