Sport
13.08.2025. 13:19
Sport
28.08.2025. 21:05
Zoran Šećerov
INTERVJU
JOVANA STEVANOVIĆ: "Kada u igri nema mašte i kreativnosti, onda to nije to"
Mlada je i uspešna. Jedna je od onih sjajnih sportistkinja koje su kroz vreme ispisivale najblistaviji deo istorije ženske odbojke u Srbiji.
Osim što je jedna od najboljih blokerki planete, ima i onih širom odbojkaškog sveta u kome je i te kako poštovana, koji uveravaju da je od kako se pojavila na odbojkaškom pravougaoniku, apsolutni simbol ženstvenosti i čudesne putenosti. Istina je i to da se osim dobrim igrama izdvaja i pojavom, odnosno stasom i lepotom, ali i iznad svega lepim vaspitanjem ukrašenim blistavim i iskrenim osmehom kojim, čini se, pleni sve oko sebe.
U neverovatnoj karijeri koja i dalje traje Jovana Stevanović (32) nosila je dres Crvene zvezde i italijanskih klubova Kasamađore, Skandiči, Busto Arsizio i Volej Monca. Posle toga i majicu sa obeležjima bogatog turskog kluba Ezačibašija. Od pre nekoliko dana je i zvanično srednji bloker atinskog Olimpijakosa.
"Presudilo je to što u Olimpijakosu igra Milica Kubura, moja sjajna prijateljica i majka malog Luke koga sam kao dvomesečnu bebu s velikom radošću krstila. Milica je tamo već tri godine, udala se i ima grčko državljanstvo. Radujem se što ću u danima koji dolaze biti blizu njih. U Olimpijakos se vratio i trener Branko Kovačević koji je u prošlom mandatu s Atinjanima osvojio sve što se osvojiti može. Pred timom iz Pireja je, dakle, novi izazov, a ja sam opet neko ko voli izazove u sportu i životu“, govori Jovana Stevanović.
Ističe i to da uživa pre svega da igra u klubovima koji imaju tradiciju osvajanja titula.
"Iz te priče je i Olimpijakos. Imaju zdrave ambicije, kao i taj lepi zadatak da u svakoj sezoni jurišaju na vrh. Meni to ide u korist, volim tu vrstu pritiska jer kad je tako i meni je lakše da funkcionišem u nekoj takvoj priči.“
Pitamo i da li joj je crveno-beli dres nešto kao sudbina jer ga je nosila na početku karijere (C. zvezda) i sada, možda na kraju svoje sportske priče, i u Olimpijakosu.
"Nisam sigurna, videćemo da li će igranje u Olimpijakosu biti i kraj. Ne, neću se ugledati na Maju (Ognjenović), nije mi cilj da igram toliko dugo, do četrdeset i neke, ali ko zna. Videćemo šta mi je bog namenio, o završetku karijere još ne razmišljam.“
Briljirala je u svakom od klupskih dresova koji je oblačila, ali i najviše u onom sa obeležjima reprezentacije Srbije. Naravno, u vremenu dok je igrala za Srbiju. One koji su zaboravili valja podsetiti da su u Jovaninoj bogatoj riznici zlatne medalje sa svetskih šampionata 2018. i 2022, kao i zlato sa evropskog održanog 2017. Srebro je osvojila na OI 2016, zatim i Evropskom prvenstvu 2023, kao i Svetskom kupu 2015. Jednako je ponosna i na bronzana odličja sa EP 2015, Gran-prija iz 2017, Lige nacija 2022, Evropskih igara 2015. i Evrolige 2012.
Od brojnih individualnih priznanja izdvaja ono s naslovom najbolji bloker Lige nacija 2022. U 2023, dakle u godini kada je ponovo obukla reprezentativni dres, proglašena je za najbolju odbojkašicu Srbije u tradicionalnom izboru nacionalne odbojkaške federacije.
"To mi je valjda najdraže priznanje u karijeri, najviše zato što je stiglo do mojih odbojkaša.“
Međutim, uprkos fantastičnim ostvarenjima, postoji i jedna velika kost u grlu koju nikada izgleda neće progutati.
"Nemam u riznici olimpijsko zlato, koje je valjda san svakog sportiste. Pariz i finale OI i danas prelistavam u sećanjima jer ne mogu da pređem preko tog neuspeha, ali i nekih drugih stvari.“
Objašnjava bez zadrške i zašto u ovom slučaju olimpijsko srebro nije uspeh, odnosno šta se i zašto dogodilo da je reprezentacija koju su svi videli na pobedničkom postolju ostala bez zlatne olimpijske medalje.
"Došle smo u Pariz sa oreolom prvakinja sveta, prethodni selektor Santareli je nasledniku Gvidetiju ostavio ekipu za osvajanje Olimpijskih igara. Međutim, Gvideti se opredelio za brojeve i statistiku, a ne ono što nas je oduvek krasilo kao tim. Pošto sam videla kuda sve to ide, pokušala sam na individualnom sastanku da mu objasnim suštinu našeg mentaliteta. Uzela sam za primer čak i Đokovića, odnosno Jokića, govorila da su najbolji jer su maštoviti na terenu, sportski inteligentniji od drugih sa neverovatnim inatom u sebi i fantastičnim osećajem za sport. Upravo to je i nas godinama kao ekipu činilo posebnom, igrale smo izvan klišea, uvek sa puno emocije i na neki svoj način. Srbija nikad nije bila statistički moćna, ali je uprkos svemu pobeđivala. Sve sam to pokušala da objasnim i Gvidetiju, ali on jednostavno to nije želeo da shvati i zato smo ostale bez toliko priželjkivanog olimpijskog zlata.“
Nemoguće je ne primetiti koliko je kao ličnost snažna i ambiciozna. Takođe i da je neko ko ne prihvata šablon koji oblikuje njeno okruženje. U duši je pobednik sa osobinom da neizmerno voli ono što radi. Svoj put do uspeha, ali i nekih padanja u ponor, ne prećutkuje. O svemu govori vrlo otvoreno i s vrlo primetnim oduševljenjem ili gorčinom.
"Deset godina provela sam u Italiji i uživala igrajući. Živela sam u malim gradovima, u Italiji se odbojka upravo i igra u tim malim sredinama. Najlepše je to što su svi u tim gradićima fokusirani na sport i svi gledaju svoj tim. U Mađoreu nas je pratilo mnogo ljudi, na svakoj utakmici tribine su bile pune.“
Tim je svoje utakmice igrao u Kremoni, a ono "pune tribine“ značilo je redovnih 5000 gledalaca na svakoj utakmici. Nešto apsolutno posebno doživela je i u klubu Busto Arsizio u kome je provela dve sezone.
"Sve je tamo osmišljeno tako da imaš osećaj kao da si deo jedne velike sportske porodice u kojoj svi igraju s puno, puno ljubavi i pravom da na terenu budu ono što zaista jesu. Poštovali su nas kao igrače, nisu tražili da bilo šta menjamo, već samo da uživamo u igri i pružimo maksimum na terenu.“
U svakoj rečenici kada priča o odbojci u prvom planu je na ovaj ili onaj način neizmerna ljubav koja se ogleda kroz nesebičnu pripadnost ovom sportu.
"Volim sport, volim da igram odbojku, jako se mučim sa trenerima koji su koncentrisani na brojke i statistiku. Kad u igri ugasiš maštu i kreativnost, u bilo kom sportu, onda to nije to. Najbolji igrač poenterski i najkorisniji igrač tima su dve različite stvari. U Italiji su mi dozvoljavali da na terenu budem ono što stvarno jesam i imali smo velike uspehe, plus tu neku emociju i sve je to sjajno funkcionisalo. Osvojila sam sa Kazamađoreom i Ligu šampiona. Mnogi su bili šokirani, niko takav uspeh nije očekivao od nas s obzirom na paklenu konkurenciju. Na kraju, na pobedničkom postolju mi smo bile na najvišem stepeniku, a levo i desno na jednom odnosno dva stepenika niže devojke iz Fenerbahčea i Vakifbanke. Mi prve koje zajedno vredimo možda 100.000 (smeh...), a one milione i milione evra. I u ovom slučaju se pokazala ispravnost moje teorije da je tim zapravo najbitniji. Vrhunski individualac može da pomogne u nekim situacijama, ali za mene je tim uvek broj jedan.“
Osvajala je šampionate Italije, ali i nekoliko puta u dresu Zvezde i titule prvaka Srbije. Sa nacionalnim timom sve i svašta.
"Sve godine karijere nisu, naravno, bile iste. Posebno pamtim 2022, odnosno godinu kada sam se vratila u reprezentaciju. Meni je to bila najuspešnija godina, zlato sa SP-a u Holandiji na mom povratku se ne zaboravlja. Taj kambek je zaista bio veličanstven, probudio je u meni milion divnih emocija.“
Da jeste, govorili su to i izveštaji sa takmičenja. Pisale su se bajke o Jovaninom as servisu protiv Poljakinja u četvrtfinalu, generalno o njenim igrama. Naciju je kupila i izjavama posle SP-a.
"Pričala sam samo istinu. Nedostajalo mi je igranje za reprezentaciju, ponosna sam i to ne krijem što volim da igram za Srbiju i pevam himnu, odnosno da nosim dres sa nacionalnim obeležjima.“
Bila je jedna od najboljih u ekipi selektora Santarelija sa nekoliko zaista briljantnih partija u nizu od 12 utakmica.
"Pamtim sve što je lepo. San da igram za reprezentaciju ostvario mi se 2015, onda se dogodio te godine i Svetski kup koji smo osvojile i tako izborile plasman na OI 2016. Bila sam deo te priče, deo zlatne generacije koja teško da će se skoro pojaviti u našoj odbojci.“
Kad se iz tog vremena pominju neka imena, Jovana ističe da su sve odbojkašice na svoj način bile sjajne i bitne, ali i to da nijedan uspeh, iz bilo kog vremena ili sa bilo kog takmičenja, nije bio delo jedne odbojkašice.
"Čak i one devojke koje nisu puno igrale i te kako su bile bitne za nacionalni tim. Važno je bilo da budu tu, da su u svlačionici, na treningu. Mi žene smo teške, ovakve smo i onakve, nismo možda bile složne izvan terena, ali je zato na terenu sve funkcionisalo kao sat. Svako je na svoj način dao doprinos u onom što danas zovemo uspesima ženske srpske odbojkaške reprezentacije.“
Želela je da igra za Srbiju, ali morala je i da čeka poziv u seniorsku selekciju.
"Kad se događaju lepe stvari, ne dogodi se u istom danu samo jedna. Posle osvojenog Skudeta sa Mesađerom, stigao je i poziv selektora Zorana Terzića da me očekuje na pripremama nacionalnog tima. Naravno, bila sam oduševljena, ali, moram priznati, ne i iznenađena. Iza mene su bili svi ti uspesi sa Zvezdom, onda i mlađim reprezentativnim selekcijama. Bila bih lažno skromna ukoliko kažem da nisam očekivala poziv tim pre jer su Nataša Krsmanović koja je igrala na mojoj poziciji oprostila od reprezentacije. Posle Nataše došla sam na njeno mesto i od tada kreće moja odbojkaška bajka.“
Ne voli da priča o tome koliko je sve trajalo, ali na naše insistiranje ipak naglašava da je snove živela punih šest godina i onda doživela da sasvim neočekivano i bez pravog objašnjenja ode na prinudnu dvogodišnju pauzu. Vratila se na reprezentativnu scenu ponovo 2022.
"Ne znam šta se dogodilo, ali se dogodilo. Mislim zapravo da je to bio jedan vrlo čudan nesporazum. Nije bilo svađe, rasprave, ničega što bi se moglo nazvati povodom. Šta se desilo, ne mogu da objasnim, ali znam da me sve mnogo pogodilo ne zato što Jovana neće biti u reprezentaciji, već zato što je meni igranje za reprezentaciju jako puno značilo (suze...). Nije bilo lako da budeš povređen kao čovek, a znaš da si čist. To je ta nepravda koja je izražena kod nas Srba. I u mom slučaju se pokazalo da ovde ljudi ne trpe tuđi uspeh.“
Devojke iz reprezentacije nikada, naravno, nije pitala da li im je nedostajala. Posle poziva Santarelija 2022. ponašala se kao da se ništa nije dogodilo.
"Dogodilo se u međuvremenu nešto što mi je jako imponovalo, što je razbilo neke moje sumnje. Moj menadžer, Italijan inače, rekao mi je jednom prilikom da sve njegove odbojkašice ističu u razgovoru da nikad nisu imale boljeg saigrača od mene. Priznajem, i te kako mi je prijalo da tako nešto čujem.“
Uprkos lepom izgledu, kaže za sebe, a to govore i drugi, čak i muškarci, da nije uobražena, iako priznaje da ne bi bilo loše da s vremena na vreme uobraženost i bude malo izraženija.
"Šta mi se ne dopada u mom karakteru? Možda to što sve uzimam zdravo za gotovo. Da li praštam? Naravno, zamerim, ali oprostim i to odmah.“
Sport
04.08.2025. 15:25
Fudbalska sećanja PREDRAGA TOMIĆA: "Dočekali su nas kao Tita"
Vraćamo se na početak njene karijere s pitanjem šta je važnije da bi neko uspeo u sportu, talenat ili rad.
"Talenat je pod brojem jedan. Lepo je to što volite sport, ali ako vam priroda nije podarila ono što je bitno, onda je trud uzalud. U mom primeru to izgleda ovako. Naravno, ovo je šala. Dakle, iako nemam talenat, ja volim da pevam. Kako, bolje je da me niko ne čuje. Dakle, prvo talenat, a onda rad, veliki rad sa puno odricanja. Jedno bez drugog ne idu.“
Sportski gen joj je u krvi. Otac Goran bio je fudbaler internacionalac, reprezentativac, danas poštovani fudbalski stručnjak.
Iako je još aktivna na sportskom terenu, uspela je uprkos brojnim obavezama i da diplomira na Union fakultetu za sport i fizičku kulturu.
"Novinari me često pitaju šta ću da radim po završetku karijere. U tom trenutku postajem svesna da zapravo, osim za sport, drugi talenat ne posedujem. To da radim u bankarstvu ili na nekom sličnom poslu je prosto nezamislivo. Znam, međutim, šta bih volela. Jednog dana uživaću, sigurna sam, u radu sa mladim odbojkašicama. Sigurna sam takođe, bar u ovom trenutku, da nikada ne bih prihvatila da budem trener prvog tima.“
U svet odbojke stigla je sa samo deset godina. Već sa 15 znala je da će biti vrhunski sportista.
"Kad napuniš 15, kad si prošao kroz neke trenažne procese, jasno ti je da li ćeš biti među najboljima i kao senior ili ćeš biti samo neko ko je kroz sve prozujao.“
Nudi i zanimljiv odgovor na pitanje kada je bila sto odsto svesna da će se baviti odbojkom.
"Koliko mi je bitna odbojka shvatila sam u mom prvom klubu, u OK Sterija. Imali smo trening na Savi i ja sam po kiši na biciklu otišla na kej. Niko nije došao osim mene i tada sam zapravo spoznala koliko mi je bitan taj sport i da ću za odbojku da uradim sve što treba. Tako je i počelo. Svaki dan sam sebe usavršavala, nisam bila fokusirana samo na loptu, išla sam i na atletiku, vodila računa kada da usaglasim koordinaciju pokreta s obzirom na ubrzan rast i visinu (1,92), kako da izbegnem probleme sa koncentracijom.“
U riznici sećanja upire prstom i na novobeogradsku Osnovnu školu "Jovan Sterija Popović“.
"Vrata odbojke mi je širom otvorio nastavnik Marko Stojanović, i danas trener u ’Steriji’. Prepoznao je moj talenat i uvek je kad sam se kao dete kolebala pronalazio način kako da me ubedi da ne odustanem. Kasnije, kad sam uveliko bila odbojkašica, svakog leta kad sam slobodna pomagala sam mu kao asistent. Jednog dana ostavio me je na treningu samu sa devojčicama sa zadatkom da bez njega vodim trening. U tom trenutku mojim telom je gospodarila neka posebna trema jer, tad sam definitivno shvatila, jedna je stvar biti igrač, a sasvim druga trener.“
Baš u toj situaciji upoznala je i deo sebe koji joj je bio do tada nepoznat.
"Nećete mi verovati, ali najteža stvar je da nešto objasniš. Ti znaš, tebi je to u glavi, ali da to objasniš i rečima baš je teško. Napravila sam neki svoj trening od elemenata koje sam prošla u karijeri i sve uspešno privela kraju. Mislim da posedujem talenat za taj rad i radiću taj posao, ali ne kao vrhunski trener. Svesna sam već sada da ne mogu da se non-stop selim, da živim 24 sata u sportu. Trenerski posao je težak, zahtevan. Rad sa decom je nešto drugo, pruža mogućnost da budeš kod kuće i da uživaš u onom što radiš i voliš.“
Priča s osmehom i o ljubavi, ženskim suzama.
"Najviše smo plakale u Riju na OI i to posle pobede nad Amerikankama u polufinalu. Cela ekipa ronila je suze radosnice, posle sam čula da je od sreće plakala i cela nacija koja nas je gledala i za nas navijala.“
Pričamo i o njenoj lepoti, da li joj je bila prepreka u karijeri, koliko plaši ili oduševljava muškarce svojom pojavom.
"Nikad nisam razmišljala o tome. Svesna sam jedino da me voli TV kamera, kažu da sam često u kadru kad se prenose naše utakmice. Muškarci su već problem, kao da se plaše uspešnih i samostalnih žena, činjenice da ne zavisimo od njih. Dobro, oni vole da dominiraju u vezi i to je ok. Muškarac bi, po mom mišljenju, i trebalo da bude glava porodice.“
Sport
31.07.2025. 18:15
NIKOLA JELIĆ: "Srpske trenere ne interesuje omladinski fudbal"
Upoznala je brojne sportiste iz sveta, živela je u zemljama gde su i muškarci zgodni, provodila dane o olimpijskom selu pored tipova iz snova, ali...
"Bilo je udvarača i udvarača, ali nikada nisam želela da imam vezu sa strancem. Želim da izabranik mog srca bude čovek sa ovih prostora, da se u društvu ljudi koje volim ne priča nekim drugim jezikom, da u kafani, koju inače jako volim, svi za stolom pevamo na srpskom. U suprotnom, to već ne bi bila kafana i pesma za dušu, a ja tu vrstu provoda baš volim.“
U Italiji je provela 10 godina, to ipak ne može baš svako, i slaže se sa onima koji tvrde da je to jedna od najlepših zemlja na svetu.
"Sve je tamo prelepo, u svakom gradu i u svakom mestu makar bilo i najmanje, ali je nikada ne bih menjala za Srbiju. Pitali su me i zašto ne uzmem njihovo državljanstvo, imala sam valjda pravo na to posle decenije igranja, ali moj odgovor je bio da mi je sasvim dovoljan srpski pasoš.“
Zbog jednog doživljaja rado se još jednom priseća i 2002. godine.
"Posle povratka košarkaša iz Indijanapolisa bila sam dole ispod balkona Gradske skupštine. Godinama posle toga sam sebe sanjala na balkonu i san mi se na kraju ostvario. Tri puta sam ponosna na moje saigračice i sebe, stajala gore, čak sam jednom i govorila.“
Priča i o tome da je sebe kroz karijeru materijalno obezbedila, da voli da putuje više kolima nego avionom, ali i da ne vozi skupa kola, da za automobile i telefone, ma koliko bila bogata, nerado izdvaja pare.
"Ali zato nemilice trošim kad su u pitanju putovanja. Sa devojkama iz Ezačibašija sam ovog leta bila u Dubaiju, posle sa nekim društvom i nekoliko dana na Majorki, onda i u Crnoj Gori. Volim da sve bude raskošno, da je hotel visoke kategorije, hrana sa vrhunskom kuhinjom, da jela koja konzumiram otvaraju i bukvalno sva čula. Kad je tako, onda ne žalim i da platim.“
Najviše joj prija italijanska kuhinja, u Italiji je navikla i na poseban režim ishrane.
"Oni su me zapravo naučili kako se jede i kad se jede, odnosno da se jede malo i u određeno vreme. Ručak je između 12 i dva, večera između sedam i devet. Ne, ne doručkujem. Ja se toga pridržavam i kad dođem u Srbiju.“
Napravila je lepa prijateljstva sa odbojkašicama, ali i van odbojke. Dokaz ovoga su na neki način i kumstva.
"Osim sa Milicom Kuburom, kumstvo me povezuje i sa Anom Bjelicom. Van sporta imam četiri kumstva. Nedavno sam krstila sina mog najboljeg druga još iz detinjstva, a onda i njihovu tromesečnu kćerku u junu. Uz igračke mojim kumićima sam poklonila i dukate sa likom srpskih svetitelja. Za mene koja sam vernik, moji slave Svetog Jovana, to je baš primeren poklon.“
Sport
23.07.2025. 22:10
ALEKSANDAR JANKOVIĆ: "Dok ne postoji strah od odgovornosti, neće biti ni odgovornosti"
Ima mnogo prijatelja. Na pitanje kako se slaže sa sportistkinjama iz bivše Jugoslavije odgovara uz osmeh.
"Sjajno. Jako sam bliska prijateljica sa Samantom Fabris iz Hrvatske, takođe i sa Eminom Begić iz Bosne. Poštujemo se i volimo uz napomenu da se neke teme ne započinju. U sportu tog nekog međunacionalnog neslaganja jednostavno nema.“
Iskrena je i kada priča koliko joj je tata Goran, dokazani trener, pomagao kao sportistkinji.
"Puno, surovo je iskren, nije otac koji te tapše po ramenu. Dosta su mi pomogli njegovi saveti. Video je sebe u meni, njegove poteze u karijeri. Znao je da me smiri u situacijama kada sam jurila pravdu, kada sam pokušavala da dokažem teško dokazivo. Naučila sam od njega da niko nije savršen, da ljudima ne treba da zameram, već da ih prihvatam onakvima kakvi jesu.“
Govori rado i o tome šta će sutra biti njen savet devojčicama koje odluče da se bave odbojkom, odnosno šta je to što odbojku čini tako posebnom.
"Lepota odbojke je gracioznost, fizički devojčice oblikuje drugačije, ženstvenija je od drugih sportova. Uvek ću je od srca preporučiti devojkama koje imaju predispoziciju da se bave ovim lepim sportom.“
Srbija je u ženskoj odbojci i dalje (vele)sila. Da li će to i ostati i do kada, Jovana ne nudi čak ni verbalnu garanciju.
"Izuzetno mi je taško da odgovorim na to pitanje jer mislim da postoje neke druge reprezentacije koje su mnogo detaljnije radile sa mlađim kategorijama nego mi i sada su u blagoj prednosti. Istina je zapravo da ništa ne traje večno ako se ne radi na tome.“
Jedna je od onih takmičarki, tvrdi deo odbojkaškog establišmenta, čije prisustvo u timu, tačnije reprezentaciji, znači mnogo. Pitamo da li i ona deli mišljenje onih koji uveravaju da se s njom u timu lakše stiže do medalje, odnosno da je neko ko rado vuče ekipu na leđima.
"Ono što ja znam jeste da uvek stavljam ekipu na prvo mesto i da se trudim da svaka igračica pored mene pruži svoj maksimum, da u toku igre ne izgubi samopouzdanje. Primetila sam takođe da se igračice mnogo oslanjaju na mene i moju energiju. Svesno ili nesvesno, ne znam, ali je tako.“
Tražimo i iskren odgovor da li je možda očekivala poziv selektora Terzića posle njegovog povratka na kormilo srpske reprezentacije?
"Ne nisam, znala sam da poziva neće biti. I nema ljutnje, selektor je taj koji odlučuje ko će igrati. Šta bi bilo kad bismo se sreli? Ništa, lepo bih se javila i nastavila dalje.“
Devojke za koji dan čekaju okršaji na SP-u. Srbija je u krugu favorita za najviši plasman. Jovana kaže da će navijati svim srcem.
"Naravno da reprezentaciji želim sve najbolje. Pratiću svaku utakmicu, ali biće teško. I meni u duši, ali i njima da dođu do medalje. Međutim, ništa nije nemoguće jer je u sportu sve moguće, ali put do medalje biće ovog puta jako težak. Italija je silno napredovala, mislim da su u ovom trenutku nepobedive.“
Dokazana reprezentativka je i protiv toga da u reprezentaciju uvodimo devojke iz inostranstva.
"U klubu igrači internacionalci donose kvalitet, dižu nivo igre, ali u reprezentaciji nam ne trebaju. Jednostavno nemoguće je da neko u reprezentaciji zameni neku Srpkinju. Prvo, ne osećaju ono što je bitno, drugo, za njih dres reprezentacije nije svetinja kao za nas, naša himna strancima ne znači ništa. Deo njihovog karaktera nije ni inat, a nama iz Srbije baš inat i ponos u odlučujućim momentima utakmice i te kako znače.“
Izuzetno ceni Novaka Đokovića i Nikolu Jokića, tvrdi da u svetu sporta mentalno jače osobe od Đokovića jednostavno nema. Ne krije ni tugu što se kod nas veliki sportisti i treneri, kao i njihovi uspesi ne poštuju na isti način kao što je to slučaj sa sportistima u inostranstvu.
"Između ostalog, u Italiji za svakog sportistu od imena, čak i ukoliko dođe na utakmicu nenajavljen, uvek se nađe mesto u VIP loži. Kod nas te vrste poštovanja jednostavno nema.“
I za kraj ove priče ostala je i jedna želja Jovane Stevanović, a to je da joj neko, ako je to ikako moguće, objasni šta se dogodilo u finalu odbojkaškog turnira na Olimpijskim igrama u Parizu 2024.
"Volela bih da jednog dana saznam, ali to silno želim, zašto smo Bojana Drča, zvanično najbolji dizač SP-a, i ja, u tom trenutku najbolja odbojkašica Srbije, sklonjene iz postave. Nadam se da će mi to neko jednog dana uspeti da objasni, mislim da posle svega toliko bar zaslužujem.“
Sport
18.02.2025. 17:25
Goran Plavi Stevanović: "Uspeo sam samo onoliko koliko mi je savest dozvoljavala"
Sport
14.07.2025. 18:10
Da li je Domeniko Mesina dobitna kombinacija srpskog fudbala?
Sport
07.07.2025. 17:35
NCAA je spas za mlade igrače, ali i EGZODUS EVROPSKE KOŠARKE
Komentari
