ZORAN TERZIĆ: Pamtiće se kako je JEDNO SREBRO pretvoreno u TRI ZLATA

Stara je istina da kvalitetni lideri, u ulozi selektora ili trenera, mogu u potpunosti okrenuti stvari za samo nekoliko meseci ili godina. Iza tog kluba u kome ima mesta samo za odabrane je i on – Zoran Terzić.

Da je "prešao Rubikon“ kaže se za onoga ko je preuzeo neki odlučan i konačan korak, povezan sa rizikom. Njemu, Zoranu Terziću, baš to se dogodilo. Nije hteo, ali kad je već prihvatio jedan sport i bukvalno sa margine, rizikujući da se njegovo ime izbriše iz katastra sportskih trenerskih vrednosti već na početku karijere, pretvorio je u šampionski i tako za sva vremena žensku srpsku odbojku ovekovečio u bronzi, srebru i zlatu sa najvećih takmičenja.

Ono što mu niko nikada ne može uzeti jesu rezultati. Osvojio je Olimpijske igre 2016. u Riju, bronzu na OI 2021. u Tokiju, zlato (2018) i bronzu (2006) na svetskim prvenstvima, srebro na Svetskom kupu 2015, tri bronzane medalje u Gran-priju (2011, 2013. i 2017), tri zlata (2011, 2017. i 2019), dva srebra (2007. i 2021) i jednu bronzu (2015) na evropskim prvenstvima, bronzanu medalju na Evropskim igrama 2015, tri zlatne medalje (2009, 2010. i 2011) i jednu bronzanu (2012) u Evropskoj ligi i srebro na Univerzitetskim igrama 2009. Dva puta proglašen je za najboljeg trenera u Evropi u izboru Evropske odbojkaške federacije.

Zanimljivo je i da nijedan od fantastičnih uspeha nije zalivao rekom viskija ili šampanjca. Sve je proslavio, ako je uopšte i slavio, uz svoje omiljeno piće – sok od maline.

Da li možda na početku novog dana, kada stanete pred ogledalo, sebi kažete uz osmeh zadovoljstva, ja sam najboji?

"Nisam iz te priče, samozaljubljenost nije crta mog karaktera. Ne sećam se čak ni da je neko moje osećanje sreće ili radosti zbog uspeha, a bilo ih je, trajalo duže od nekoliko sati. Obično sam se posle svega osećao kao izduvan balon. Naravno, postojala je i doza manjeg ili većeg zadovoljstva, kao i sličnih osećanja, ali već sutradan sam jedino i isključivo razmišljao, čak i pred ogledalom, samo o tome šta bi trebalo tog dana da se radi i kako da se uradi, kako da izgleda trening i slično.“

Kad ste Vi u pitanju, iznenađenja nema, Vi i Vaše devojke na velikim takmičenjima kao da ste se pretplatili na pobede.

"Bilo je pobeda, ali i nekih loših trenutaka. Istina je da smo od 2015. do Đovanijevih Olimpijskih igara 2024. i bukvalno svake godine donosili medalju sa velikih takmičenja. Međutim, bilo je i perioda kad nismo osvajali ništa.“

Kao na pomenutim Olimpijskim igrama 2024.

"Ne znam šta se dogodilo, bio sam za nijansu informisaniji od prosečnog navijača. Da li je selektor Gvideti imao probleme, da li je neko bio povređen ili bolestan, to ne znam. Ali, dogodilo se da ostanemo bez medalje i to je proglašeno neuspehom. Ne razumem zašto je neuspeh ako se jednom u deset godina izostane sa pobedničkog postolja. Nismo mi Amerika ili Rusija, takođe ni Brazil. Mi smo mala zemlja sa samo sedam miliona ljudi.“

Ovim podatkom zbunili ste i Japance?

"Tačno, nisu mi poverovali sve dok na internetu nisu proverili podatak. Kad sam rekao sedam, mislili su da je u pitanju 70 miliona stanovnika. Onda su pitali da ne mislim možda 17 miliona. Bilo im je prosto neverovatno da tako mala zemlja ima vicešampiona sveta u odbojci i da, što je još pohvalnije, tako dobro igra odbojku. Sve se dogodilo u petnaestomilionskoj Osaki 2006. Bila je to naša prva medalja osvojena na svetskim šampionatima. Za mene i naša najvrednija jer je konkurencija bila kakva je bila i igrala se uz to i sjajna odbojka.“

Zahvaljujući i odbojkašicama, Srbija se samoproglasila zemljom sporta. Da li je to i zaista?

"I jeste i nije. Nama je sport uglavnom lopta. I kad kažeš zemlja sporta, onda to moraš da budeš u svakom smislu, nije dovoljno da praviš rezultate na svetskom nivou u ovoj ili onoj disciplini. Zemlja sporta podrazumeva i odgovarajuću infrastrukturu, sistem od školskog sporta do vrhunskog, visokoobrazovanu struku i još puno, puno toga.“

I uloga države u narativu da je neka zemlja zapravo zemlja sporta je i te kako bitna?

"Apolitičan sam ne 100, već 300 odsto i ne želim da razgovaram o stvarima koje ne razumem. Mogu da pričam o tome kako je ranije bilo u sportu i kako je danas. Dakle, nikad nije bilo ovako dobro, ni blizu dobro kao danas i to je sigurno tako. Šta je motiv onog ko daje novac, kako o svemu razmišlja, čije su to pare, ja to ne znam i nije moje da znam. Znam samo da mi u dan dobijamo nacionalna priznanja, takođe i nagrade posle takmičenja 48 sati posle uspeha. Dobili smo i nacionalni odbojkaški centar. Koliko juče, pred velika takmičenja kao reprezentacija smo trenirali u sali od šest do osam i onda u osam dođu taksisti na mali fudbal i isteraju nas. Na jednim pripremama reprezentacije u Vršcu bili smo smešteni u staračkom domu, u kome su svakog drugog dana po jednog ispraćali onako s nogama napred. Sada su se u sportu mnoge stvari podigle na neki mnogo viši nivo. Razlozi su mi nepoznati, govorim samo kako jeste.“

Ono što juče nije bio problem, danas jeste. Sve više talentovanih devojaka iz male Srbije odlazi u američke univerzitetske centre.

"Do juče 99,9 odsto odbojkašica koje su tamo odlazile bile su osrednje igračice koje su praktično džaba završavale fakultete i onda sa ozbiljnim diplomama ovde ili tamo počinjale posao koji im je donosio ili donosi miran život. Bez odbojke, bez obzira što to nije bio neki nivo, to ne bi uspele. Sada definitivno to više nije tako jer u poslednje vreme idu i one najbolje. Problem je utoliko veći jer ne postoji nikakva mogućnost da se bar naplati trening kompenzacija. Klubovi ulažu znanje, novac, vreme, živce i šta sve ne, a onda preko noći ostanu bez tih devojaka. Kad bi išle sa 22 godine pa da kažemo ‒ hajde, bar su nešto odigrale. Nažalost, odlaze sa 17 ili 18 godina.“

Da li postoji rešenje?

"Ne znam, ali bio bi red da se nešto od uloženog vrati. Ako ne može kroz novac, onda bar kroz obavezu da kad se vrate u Evropu odigraju za svoj klub sezonu ili dve. Tako bi se dobilo bar nešto, ovako je ništa.“

Šta je za Vas lično odbojka?

"Samo sport i ništa više. Iz mog ugla opet je istovremeno i najlepše zanimanje koje postoji na svetu. To je ono što uvek govorim igračicama kada dođu na pripreme. Priče da su umorne, da imaju ovaj ili onaj problem, da im je teško i šta sve ne, anuliram primerom jednog slavnog ruskog trenera koji je svoje devojke vodio dva dana na posao u tamošnji zavod ili fabriku. Nisu imale obavezu da rade, jedino su morale da dođu na vreme i da iz fabrike odu kad i svi radnici. Već posle dva dana rekle su ne idemo više, ovo što mi radimo je najlepše zanimanje na svetu. I definitivno je najlepše. Koliko god odbojka bila posao, nekad težak i izuzeto stresan, ipak je igra. A ako se igraš, onda znači da i uživaš o onom što radiš.“

Dakle, onaj ko ne uživa ne bi trebalo da se bavi odbojkom ili sportom generalno?

"Nemoguće je naučiti nekog da voli. Ono što uvek pokušavam jeste da devojke dovedem do toga da pre svega uživaju u onom što rade. One koje se bave odbojkom iz nekih drugih motiva teško da mogu do vrha. Tu su kratko sa nama i onda odu. Dakle, pod jedan, odbojka mora da se voli. Primer Maje Ognjenović je možda najdrastičniji. Ona uživa u odbojci i zato i danas igra, uprkos tome što će u avgustu napuniti 41 godinu.“

Utisak sa strane je da se sa Majom Ognjenović, kapitenom reprezentacije, razumete i bez izgovorene reči.

"Logično je da se dobro razumemo. Ona je bila bukvalno derište, ali baš dete kad sam je doveo u Zvezdu. Prepoznao sam nešto, video to u noj i odlučio da je dovedem. Kad je došla, svi, bukvalno svi, od trenera do funkcionera, svi su bili u fazonu da nema teorije da bude igrač. Bila je razmažena, sve joj je bilo teško, posle dva dana težih treninga htela je da ide kući kod mame i tate. Ako je nešto zaboli, to je bila vriska i cika pet dana. I svi su tada rekli ‒ nema ništa od nje.“

Uprkos svemu, 2003, posle EŠ, odlučili ste da baš Maja bude prvi dizač u ekipi Crvene zvezde.

"Da, svi su bili sumnjičavi, ali mi je Boričić, predsednik kluba, dao odrešene ruke i evo šta je na kraju ispalo. Normalno je posle svega da imamo neki drugačiji odnos. Svojevremeno smo bili, što u klubu što u reprezentaciji, 365 dana godišnje zajedno. Logično je da mi veruje, dobro funkcionišemo sa svim tim našim manama i vrlinama decenijama unazad. Da li ćemo tu saradnju još malo nastaviti, saznaće se uskoro.“

O Vama govore kao o izuzetno doslednom čoveku, ali i treneru. Da li to vidite kao svoju manu ili vrlinu?

"Uvek kao vrlinu, bez obzira na to što u nekim situacijama ta doslednost nekima ne odgovara. Igračicama sam hiljadu puta rekao da ih ikada neću prevariti, pričati jedno, a raditi drugo, jednoj govoriti ovo, a drugoj ono. Sve što imam da kažem saopštavam na sastanku pred celom ekipom. Osim ako nešto nije baš privatno. I od njih zahtevam da sve govore pred svima.“

Mišljenje teško menjate, zna se da ne podležete ni pritiscima sa strane?

"Devojke znaju da na teren mogu samo one koje to zaslužuju. I tu nema ljutnje. Da li će igrati najviše, zavisi od njih, od toga šta pokazuju na terenu ili koliko pripadaju ekipi, da li rade ono što treba da bi tim funkcionisao na pravi način. Sve drugo me ne interesuje. Mesto u reprezentaciji niko ne može da kupi ili da neko kaže evo ti ne znam koliko novca da moja kćerka igra. To nema šanse.“

Kompromis ili greška. Šta birate?

"Grešku, takav sam. Kompromise pravim jedino u momentima kada vodim utakmicu, to je normalno. U nekim životnim situacijama nema šanse. Pogotovo kad je u pitanju ono što radim. U toj priči kompromisi su najgora stvar.“

Da li je bilo situacija u karijeri kad ste izgubljeno dobili, a dobijeno izgubili?

"Puno puta se to desilo. Već dobijene utakmice koje sam gubio nisu bile nešto preterano bitne, a one izgubljene koje sam pretvarao u pobede bile su baš, baš mnogo važne. To su bila neka finala evropskih prvenstava ili polufinale Olimpijskih igara i u Riju. Takođe i ona titula sa Zvezdom o kojoj i danas svi pričaju. Užice je vodilo 2:1 i u četvrtom setu imalo 24:19, ali je na kraju trijumfovala Zvezda. Kažu da u Šumicama takve utakmice nije bilo. Dakle, nije bilo preterano važnih utakmica koje sam izgubio i to me plaši, to da ih ne bude sada.“

Osvojili ste sa reprezentacijom sve, baš sve osim zlatne olimpijske medalje?

"Imali smo šansu u Riju, stvarno smo igrali dobro, međutim, pokazalo se da u svakom zlu ima i neko dobro. Puno puta sam pričao da je tada bila velika tuga što smo izgubili finale, ali i da je za našu žensku odbojku to bilo bolje u tom momentu nego da smo pobedili. Da smo osvojili zlatnu olimpijsku medalju, ne bismo, sto odsto, bili šampioni Evrope 2017, svetski prvaci 2018. ili evropski šampioni 2019.“

Zvuči nestvarno, pojasnite zašto?

"Posle olimpijskog zlata, da je osvojeno, mnogo igračica bi se oprostilo od reprezentacije, uz priču ‒ dalje nema, uradili smo što smo htele. To neko samozadovoljstvo nas je koštalo i u Riju. U četvrtfinalu smo dobili Rusiju, slavlje je bilo neopisivo. U polufinalu dobili smo i meč protiv Amerike, ali umesto slavlja dogodila se tišina. Nama je cilj bila medalja i u trenutku kada smo je osvojili snovi su bili ispunjeni. Takvu dozu samozadovoljstva nikad nisam doživeo. One su, naravno, želele zlato, ali videlo se u finalu da nema energije, onog motiva kao protiv Rusije ili SAD. Da je finale igrano tri ili četiri dana kasnije, sigurno je da bismo ga dobili. Ipak, za neku dalju priču dobro je što smo bili drugi.“

U Srbiji medalja na velikim takmičenjima osim večne slave garantuje i doživotnu nacionalnu penziju, sigurnu budućnost?

"Ne znam koliko je odbojkašica kod mene kao selektora osiguralo nacionalnu penziju, ali znam da je mali broj igračica koje sam ja zbog nacionalnog priznanja učino srećnim. U smislu da li su one po kvalitetu bile top igračice ili nisu, verovatno nisu, ali su bile u reprezentaciji silom prilika jer se neko povredio pa sam ja kao zamenu mogao da izaberem bilo koga, ali sam izabrao tu i tu. I onda mi uzmemo medalju, i ona na kraju stekne pravo na nacionalnu penziju. Bilo je i takvih, ali je to nebitno jer su sve druge apsolutno zaslužile to nacionalno priznanje koje je po meni jedno od najboljih stvari koje postoje u našem sportu.“

Kad o svemu pričate, primetna je i doza gorčine u glasu?

"Ne bez razloga. Možete kad ovo pišete da iskoristite najgore moguće izraze, sve vam je dozvoljeno. U početku su nacionalno priznanje dobijali i treneri, a onda je ta odluka ukinuta. Znam i zašto, ali kad neko vara ili krade, falsifikuje dokument i slično, onda je i krivično odgovoran. Zbog takvih ceh su platili svi treneri. Ja imam nacionalno priznanje, ali to ne znači da na ovu temu treba da ćutim. Zato i uzimam svoj primer. Sramota je, baš sramota, da ja sa 20 godina trenerskog rada u reprezentaciji imam manju penziju od igračice koja na EP u Beogradu nije ušla na teren, ali je uprkos svemu bila deo ekipe i sada kao prvak Evrope prima veću penziju nego ja.“

Otkud Zoran Terzić u odbojci?

"U mojoj osnovnoj školi odbojka je decenijama bila glavni sport. Igrao sam i fudbal, nosio sam dres IMT-a i Zvezde, ali je profesor Bogdan Stojanović sve nas koji smo bili malo viši uspeo da prebaci u odbojku ili da nas nagovori da uporedo treniramo i odbojku i fudbal. Mnogi od nas su na kraju ostali u odbojci.“

Odbojka je verovatno uticala da posle upišete i Fakultet fizičke kulture.

"Ne samo odbojka, sport je oduvek bio moja osnovna priča. Otac je želeo da studiram mašinstvo, on je bio diplomirani mašinac, a majka je navijala za književnost. Na kraju ja sam izabrao, kako je moj otac govorio, taj fiskulturni fakultet i nisam se pokajao jer to je definitvno ono što sam uvek voleo.“

Još na fakultetu uplivali ste u trenerske vode?

"Asistent Predrag Nemec vodio me u neke klubove da pomažem i tako je počela moja trenerska priča. On i drugi asistent Goran Nešić, koji se kasnije posvetio nauci, prepoznali su taj moj dar. Nešić me je posle odveo u IMT koji je imao dobru žensku ekipu, bio sam njegov pomoćnik. Posle sam prešao u Crvenu zvezdu, vodio sam kadete, juniore, onda i drugu ekipu Zvezde koja je tada bila vrlo perspektivna. Nastavio sam posle kao pomoćni trener u seniorskoj muškoj ekipi kod Lasla Lukača. Tad je i stvorena trojka u kojoj su pored mene bili Branko Kovačević i Ljuba Galogaža.“

Onda se pojavio Aleksandar Boričić kome je kao predsedniku OSS-a i direktoru Crvene zvezde bilo teško reći ne?

"U januaru 1999. Zvezda je ostala bez trenera, mislim na žensku ekipu, i Boričič me zamolio da preuzmem tim do kraja sezone. Dakle, četiri meseca. Bio sam izričito protiv. Na kraju je uz dosta ubeđivanja ipak pao dogovor. Onda se u martu dogodilo bombardovanje i mislim da sam ja bio jedini čovek, naravno ovo je šala ali ima malo u svemu i istine, koji je bio srećan što su prekinuta sva prvenstva uz ubeđenje da ću se već u novoj sezoni vratiti u mušku ekipu.“

Ali, onda Vam se, na sreću ženske odbojke, dogodio maj.

"Da, bilo je to vreme dogovaranja ko će od trenera voditi mušku, žensku i ostale ekipe. Devojke su, predvođene Aleksandrom Boričić, kćerkom direktora i kapitenom ekipe, došle sa zahtevom mi hoćemo njega, sviđa nam se kako radi i tako su me upropastile do kraja života.“

Šta Vas je toliko izluđivalo u ženskoj odbojci?

"Ta ženska emocija. Kod muškaraca je bilo, zna se, dođeš na trening, da li ima neko ko je slomio nogu, ruku, nema niko, idemo, ok radimo i to je to. A ovde je bilo i ono da li je dečko zvao ili nije, da li se pojavio na dejtu ili nije, da li su mama i tata vikali na nju, da li je dobila ili nije, da li je neko sa tribina rekao da je debela ili lepa. Sve se primalo k srcu i to onda nije bilo to.“

I onda se Vi setite lekcija iz udžbenika psihologije, pedagogije, metodike…

"Bilo je koristi od tih knjiga, ali to je ipak nešto što moraš da proživiš i da u momentu odreaguješ kako treba. A kako treba, veliko je pitanje. U prvo vreme bio sam vrlo radikalan, ponekad sam i vikao, ali sam usput naučio i male tajne ženske psihologije. Radeći godinama, shvatio sam da ne možeš uvek na isti način da reaguješ, da moraš da se prilagođavaš situaciji.“

Gde su devojke ‒ tu je i ljubav. Na koliko svadbi ste bili zvanica?

"Ne znam da li je u redu da odgovorim, ljutiće se devojke, bojim se. Bio sam samo na dve i to kod Bojane Živković sada Drača i Vesne Čitaković. Kad bolje razmislim, i nije bilo mnogo svadbi.“

Kad smo već kod Vesne, ne jednom ste izgovorili da je ona ikona srpske ženske odbojke?

"Prva ikona, jedna od najvećih svih vremena. U to vreme je ženska odbojka bila apsolutno nepopularna, niko to nije pratio, u novinama su vesti bile nalik na umrlice, neki rezultat i to je to. Jedino stvorenje koga su ljudi iz sporta znali a da nisu bili iz odbojke bila je Vesna Čitaković. Posle dolazi Jelena Nikolić, onda i Maja Ognjenović. Anja Spasojević i Đerisilo su posebna priča, kratko su bile sa nama, ali imaju medalje.“

Sa podosta sete pričate o devojkama koje su 2006. obradovale Srbiju prvom medaljom.

"S razlogom, to mi je najveći žal u mojoj reprezentativnoj karijeri. Kvalifikacije za SP 2006. počeli smo iz trećeg kruga, igrali u Šefildu sa Albanijom i Škotskom i na kraju stigli do završnice, i onda osvojili medalju. Pre toga nešto slično nikad se nije dogodilo. Jedan novinar je napisao da je to, s obzirom na očekivanja, najveći uspeh jugoslovenskog kolektivnog sporta u istoriji. Igrale su Maja Ognjenović, Jelena Nikolić, Anja Spasojević, Ivana Đerisilo, Vesna Čitaković, Nataša Krsmanović i Suzana Čebić kao libero. Sve su bile mlade, Maja je imala 22 godine, Vesna je bila malo starija. Dakle, mogle su da haraju 10 narednih godina u kontinuitetu. Međutim, dogodilo se da nikada posle toga nismo odigrali utakmicu u tom sastavu.“

Šta se dogodilo?

"Đerisilo je 2007. operisala rame i nije bila u ekipi. Sa Anjom je došlo do nesuglasica oko putovanja na Svetski kup i rekla je da ne želi više da igra u reprezentaciji.“

Nesuglasice na relaciji selektor – igrači su uvek naravno prisutne. Kako ste hendlovali te i takve situacije?

"Bilo je situacija i kad nije moglo da se hendluje, ali mi smo to uglavnom rešavali razgovorom. Sećam se vrlo dobro situacije 2014. kada je Tijana Bošković došla u reprezentaciju i preuzela poziciju Jovani Brakočević koja je bila svetski igrač. Međutim, uprkos tome, sedela je na klupi. Naglašavam i sada, Joca Brakočević je bila i ostala sportista do koske. Ona hoće uvek, želi uvek i smatra da ona uvek mora da igra. I to je prava stvar, sportisti i treba da budu takvi. Kod nje nikad nije bilo ono kod 24:23 ‒ jao, daj nekom drugom loptu. Ne, ona je govorila daj meni, ja ću da rešim. Sportista, da bi bio pravi, vrhunski, mora da bude i malo sebičan, naglašeno samouveren. Ona je baš ta i takvi tipovi ne trpe da sede na klupi. I ja sam to znao. I tu je bilo malo problema, izjava po novinama. Tad sam rekao hajde da sve probleme rešavamo u našoj kući. Ako treba, zvaćemo i sve novinare neka budu tu i neka slušaju, nije ni to problem, ali nemojte tako.“

Sve o čemu pričate dešavalo se 2014, a onda 2015. sledi nova saga o Jovani, zar ne?

"Da, krajem decembra 2015. postala je majka. Baš u to vreme pravili smo i spisak za OI 2016. Pitao sam je da li da računamo i na nju, rekla je ‒ Terza, ti mene znaš. Pričam s ljudima iz stručnog štaba, oni uglas nema šanse da se posle porođaja tako brzo vrati. Predložim opkladu u ručak, kažem da će na pripreme doći najspremnija, da neće biti među najspremnijima, nego najspremnija. I dolazi početak priprema, testiranja, pokazalo se da je spremna kao životinja. Takav je tip. Jeste malo egoista, samouverena do daske, teško podnosi klupu, ali je pametna devojka koja je na kraju ukapirala o čemu se radi. Sa nekima koje baš i nisu pametne i koje su pre svega bile povodljive i pod uticajem roditelja ili menadžera, s njima je bilo malo teže, ali generalno za 20 godina nije bilo većih problema.“

Zanimljivo bi bilo čuti i šta mislite o Tijani Bošković kao igraču, čoveku?

"To je igrač koji se rađa jednom u ne znam koliko godina. I to svi znaju. Ne mogu da kažem da joj nije trebao trener, svi koji su radili sa njom imali su uticaja na njenu karijeru i na to kakav je ona postala igrač. Takvi talenti jednostavno moraju da uspeju. Ona ima i telo i glavu i sve kako treba, i to je moralo da dovede do toga da bude ne znam dva puta MVP Svetskog prvenstva ili ne znam koliko puta MVP ovog ili onog takmičenja. Verovatno je najbolji igrač na svetu ne zna se koliko već godina. Jednostavno, rodi se.“

Za 20 godina radili ste praktično sa tri generacije. Da li možete da sastavite svoju idealnu startnu postavu?

"To je mnogo teško pitanje, bojim se da ću zaboraviti nekog. Maja (Ognjenović) bi bila sigurno dizač, ona je sve vreme bila prvi dizač i tu nema priče. Tu je i Vesna Čitaković kao srednji bloker, zatim Jelena Nikolić kao jedan primač. Drugi srednji bloker je Milena Rašić, takođe i Stefana Veljković. Korektor bi u toj priči bila Tijana Bošković, drugi bi bila Jovana Brakočević, a primač Brankica Mihajlović. Na poziciji libera Suzana Čebić i Silvija Popović.“

Da li Vam je žao što neka od devojaka nije više napravila u karijeri?

"Uvek takav neko postoji. Koliko god je Tijana Bošković to što jeste, ja kad radim s njom na treningu šizim zašto ona to i to ne može bolje da uradi, ona koja generalno ima sve elemente velikog igrača.“

Radili ste u Srbiji, Švajcarskoj, Rumuniji, Turskoj, Italiji... Da li ste možda upoznali igračicu koju biste poželeli u reprezentaciji Srbije?

"Naravno da postoji. Igrački ne može da se poredi sa Majom Ognjenović, ali Marija Šešeljina, sada Babešina, kapiten ruske reprezentacije, jeste nešto što nisam video. Puno znači na terenu. Nije se dogodilo da nije maksimalno raspoložena, vedra, nasmejana, vredna, pametna naravno. Zna sa igračicama da i porazgovara, to je osoba koju bih voleo da imam u reprezentaciji pored sebe.“

Da li je dobro za jednog selektora da paralelno radi i u klubu i u reprezentaciji?

"Mislim da jeste. Ima gomila tih nekih reprezentacija, Italija ili Japan, koji ne dozvoljavaju svojim selektorima da rade u klubu jer on kao tokom sezone treba da obilazi igrače i da ne znam šta. Na internetu danas možeš da vidiš svaki trening, a ne samo utakmicu. Prema meni, trener treba da radi. Ove godine SP je krajem avgusta do 4. septembra. I to je to. U prevodu, dug je period bez utakmica, a i mi, kao selektori, imamo obavezu da učimo i napredujemo. Bez utakmica je to nemoguće.“

Mnogi koji gledaju odbojku kažu Zoran Terzić je lep i zgodan, ali nikako da se nasmeje.

"Ne znam kako to da nazovem. Ako pitate devojke, ja sam 100 odsto siguran da će vam reći da na treningu ima i te kako mnogo šale i smeha. Ja volim da mi ekipa bude rasterećena na treningu, da rade punom snagom i da uživaju u tome. Uglavnom se mnogo šalimo ili, kako one kažu, zezamo. Na utakmici je druga priča. Moraš da budeš koncentrisan na mnoge stvari, sada i još više od kako se pojavio ovaj čelendž. Moraš da vidiš svoju ekipu, protivnika, kako se ko ponaša, izraz lica i tvog i protivničkog igrača, da po govoru tela zaključiš da li je neko spreman ili nije. Ako skačeš pored linije, puno toga ne vidiš. Ja sam takav, ali ne zameram onima koji se ponašaju drugačije.“

Šta ne volite, odnosno kakav odnos imate prema neiskrenim prijateljima i iskrenim neprijateljima?

"Ne volim laž i prevaru, foliranje u smislu da jedno pričaš, a drugo radiš. Neiskrene prijatelje ne želim da komentarišem jer to zapravo i nisu prijatelji. Iskreni neprijatelji su uvek neprijatelji. Mene generalno ne interesuju komentari jer ko može da piše komentare u ženskoj odbojci. Uglavnom su to roditelji odbojkašica ili same odbojkašice koje su nezadovoljne iz ovih ili onih razloga. Koliko smo neobični kao primer može da posluži i to da kada smo 2006. napravili bum, tada su nas ljudi posle osvojenje medalje čekali, bili smo prva ženska reprezentacija koja se ikad popela na onaj legendarni balkon Gradske skupštine, svi komentari su bili pozitivni. Nešto kasnije, kada smo u Beogradu na EŠ osvojili zlato, moj skaut je izračunao da je 30 odsto komentara na društvenim mrežama bilo negativno. Negativno, a mi prvaci Evrope.“

Kada ste o sebi pročitali ili čuli komentar koji Vam je najviše prijao?

"Ne mogu da se setim na kom smo takmičenju bili, ali jedan komentar koji su mi pokazali glasio je da će nam biti tako sve dok nam reprezentacije vode diletanti kao što su Željko Obradović i Zoran Terzić. To što me neko stavio u istu ravan sa Željkom Obradovićem za mene je bio najveći mogući kompliment.“

Rezultati su još tu, ali budućnost baš i nije svetla čak ni za žensku odbojku koja je najomiljeniji sport kod devojčica u Srbiji?

"Imamo situaciju da nama u Srbiji po nekim anketama, koje su i te kako ozbiljne, 75 do 80 odsto devojaka trenira odbojku ili želi da je trenira. Bez obzira na to što smo mala zemlja, to je veliki korpus. Uprkos svemu, nema onih koje dolaze u reprezentaciju. Pitanje je i koja je to vrhunska odbojkašica iz Srbije koja se pojavila u poslednjih nekoliko godina. Onda odmah sledi priča i da rad nije u redu, da treneri nemaju pojma, ali ja ne verujem da je tako. Najveći problem je što se trening plaća, što je na snazi deviza što više dece ‒ to više para pa onda se na terenu pojavi 30 dečaka ili devojčica i u takvoj situaciji nemoguće je nešto ozbiljno uraditi. Pojavi se u takvoj situaciji u reprezentaciji devojka koja je bolja od ovih koje su prosečne, ali to nije to. Treba nam taj odbojkaški centar, mogućnost da sa decom radimo ne samo nekoliko nedelja godišnje, već non-stop.“

Čini se da u Srbiji nema ni vrhunskih trenera. Kada ste odlazili, nije imao ko da Vas nasledi, angažovani su stranci.

"Da li imamo ili nemamo ‒ to je pitanje. Kad sam odlazio, moj predlog Savezu je bio da Branko Kovačević bude moj naslednik. Naravno, ukoliko ih interesuje moje mišljenje. Međutim, oni su se odlučili za Italijana, što je ok. S jedne strane nije dobro za našu odbojku da stranac bude selektor. Stranac može da bude trener u klubu, u reprezentaciji teško. Reprezentacija se ipak vodi emocijama. Međutim, s druge strane mogu da razumem zašto stranac. Mlađi treneri koliko god u tome bili, mislim u smislu da znaju svoj posao, nemaju još tu težinu da bi radili sa ne znam Tijanom Bošković, Milenom Rašić ili Majom Ognjenović. Može da dođe jednom, samo jednom do malog konflikta i da sve padne u vodu. Ako ostane pri svom, neće valjati, ako odstupi od svog stava, takođe neće biti dobro. Nije to lako. Nije dovoljno da budeš samo dobar trener, kao selektor moraš da imaš i neku drugu težinu, da devojke to prepoznaju, da imaju poverenje u selektora koji ih vodi.“

Vratili ste se, na radost svih, na mesto uspeha, ali sa reprezentacijom ne putujete u Kanadu na mečeve Lige nacija.

"Ne radi se o promišljenosti ili nepromišljenosti. To je naš plan rada. Tijana Bošković tek se ove nedelje priključila pripremama, na početku je i Mina Popović. Tu je i gomila drugih devojaka koje su takođe u reprezentaciji, ali nisu na spisku za Kanadu. To ne znači da sutra neće biti među onima koje idu na SP. Rešio sam dakle da sa nekoliko mojih asistenata ostanem i da radim ovde, a da sa ekipom u Kanadu putuju Branko Kovačević i Stevan Ljubičić. Mislim da tu nema nikakvih problema.“

Vratili ste se na mesto uspeha, najvažnije takmičenje u ovoj godini je Svetsko prvenstvo. Javnost očekuje medalju?

"Znam da se očekuje medalja, ali meni su bitna naša, a ne tuđa očekivanja. Mi realno gledamo na našu situaciju. Kad sam potpisao ugovor sa Savezom, rečeno je da su Olimpijske igre naš cilj i da su do tada sva druga takmičenja samo prolazna stanica. Ako bude medalja ‒ ok, ako ne bude, nije ništa strašno. Tako da radim ne umem i ne želim. Dakle, biću nezadovoljan ako na SP-u ne stignemo do finala. Istina, svašta može da se desi, da presudi jedna lopta ili jedna sudijska odluka, može da se desi i povreda. Ipak, ja sam ubeđen da možemo do finala.“

Zanimljivo je, uprkos tolikim mečevima i godinama rada, da li možda imate tremu pred utakmicu ili kad vodite utakmicu?

"Moj jedini problem je ona nervoza 45 minuta pre utakmice jer moram da sedim u sali i da gledam, devojke se istežu, zagrevaju. U nestrpljenju kad će da počne utakmica pojavi se i nervoza. Međutim, kad počne utakmica, ja sam kao stećak.“

Radite i dalje na dva koloseka, kao selektor Srbije i trener Dinama iz ruskog Kazanja. Ima li kraja tom poslu bez dana odmora?

"Još nisam počeo da razmišljam o tome. Radiću dok uživam u onome što radim, dok postoji želja i motiv da se nešto napravi. Međutim, u poslednje dve godine primećujem da su mi neke stvari, što nije bio ranije slučaj, sve teže. Moguće je da ću u jednom trenutku odustati od rada u klubu, da ću raditi samo u reprezentaciji. Ne znam do kada, ali znam da sam počeo da razmišljam i o tome.“