"Parlament nam bаš liči na nas"

On podseća da je politička Srbija poslednji put bila jedinstvena oko Dejtona koji je poništio "sve animozitete u Srbiji, u okolnostima kad pola Srbije nije podnosilo Miloševića". Podsećamo ga da se nešto slično dogodilo i u vreme NATO bombardovanja Srbije 1999.

"Da, ali bombardovanje je bilo jedna velika trauma. Bombarduje te 19 zemalja. Sila, strah, suludo bi bilo da nema jedinstva. A Dejton nas je terao da malo razmišljamo. Došao je mir, posle raspada zemlje", kaže Panović na početku razgovora za "Ekspres“.

Edi Rama: "Da, Srbija treba da prizna Kosovo i da se izvini, ali..."

Premijer Albanije

Premijer Albanije

Vesti 23.09.2022. 07:00

Edi Rama: "Da, Srbija treba da prizna Kosovo i da se izvini, ali..."

Višepartizam u Srbiji je uveden pre 30 godina.

"To je činjenica, obišli smo krug, 30 i više godina je prošlo od uvođenja višepartizma. Ali jednostavno nešto ne ide. Mislim da ovde nisu problemi toliko ličnosti, ko je na vlasti, već da postoje određeni strukturalni problemi u društvu. I ono što je tragično, i dalje naše partije nikog ne predstavljaju u socijalnim slojevima društva, nego se svi trude da govore o nekim kategorijama koje nisu toliko konkretne. Pa svi govore – Srbija, jedinstvo, demokratija, ali mi nemamo neku tradicionalnu stvar zašto neke profesije, neki slojevi, zašto neko za nekog glasa, da li glasa za ili protiv. Na kraju dolazimo do toga da je faktički na delu voluntarizam, da koliko-toliko moćan lider rešava probleme. Kažem malo cinično, ali ako višepartijski sistem ne želi većina građana, nismo mi obavezni da ga imamo. Znači on nije obavezan, ali za zasedanje Skupštine koju pominjete, ja nisam toliko strog. Posle one velike netrpeljivosti u društvu kada maltene niko ni sa kim nije razgovarao, kada je opozicija čak bojkotovala izbore, što je po meni bio loš potez, ovo je ipak bio kakav-takav pomak. Predsednik Srbije je došao u Skupštinu i vrlo strpljivo odgovarao na pitanja poslanika. A to što se njegov način odgovaranja nije svideo opoziciji, to je druga stvar. Opozicija je, logično, iskoristila svoje vreme za politički marketing i htela da se reklamira i, naravno, u celoj toj priči tema Kosova je najmanje bila bitna, što je tragično za ovo društvo. Mi u Srbiji nemamo, ne volim tu reč jedinstvo, mi nemamo elementarne društvene konsenzuse oko bitnih pitanja: o Kosovu, o EU, da li smo joj bliže i gde idemo, da li želimo ustavnu parlamentarnu demokratiju, kako odbraniti Republiku Srpsku... Da imamo konsenzus oko tih pitanja. Van toga možemo da vodimo političke borbe.“

Aleksandar Vučić o ključnih šest meseci, Nemačkoj, Kosovu...

Predsednik Srbije

Predsednik Srbije

Vesti 19.09.2022. 19:35

Aleksandar Vučić o ključnih šest meseci, Nemačkoj, Kosovu...

Da li u svemu pomenutom iskazujemo političku nezrelost i u vlasti i u opoziciji?

"Mislim da se suočavamo sa problemom koji nikako da razumemo. To je Kosovo, suviše veliki problem za nas kakvi smo. Verujem da se bilo koja država mnogo većih demokratskih i političkih kapaciteta od naše ne bi izborila sa Kosovom. Pogledajmo genezu: svi naši političari na vlasti suočavali su se sa problemom Kosova, pa su na toj temi padali. Samo je Milošević došao na temi Kosova i pao je na problemu Kosova. Koštunica nije došao na vlast na kosovskom problemu, pokušao je da demontira jedan sistem vlasti, video je da nema snagu za to pa se povukao. Đinđić je došao na vlast da ubrza evropske integracije, a ne da vraća Kosovo. Neću da ulazim u teorije da li je zbog Kosova stradao ili nije, ali i Đinđić se dramatično suočio sa Kosovom. Naprednjaci Nikolić i Vučić nisu došli da vrate Kosovo, nego da demontiraju sistem tzv. žutih da ubrzaju evropske integracije. Ali se svi sada suočavaju sa Kosovom. Kosovo jeste dramatičan problem koji obeležava generacije i mislim da tu zaista treba pokušati da se napravi kompromis. Vučića možemo da kritikujemo zbog nepoštovanja određenih državnih institucija, zbog korupcije koju je delom i nasledio, ali na pitanju Kosova mislim da je pokazao veliku fleksibilnost i racionalnost. On nikada nije govorio, kao neka neodgovorna desnica ili kvazilevica – da ćemo mi sada izaći sa tenkovima na granice. Bilo je pokušaja dogovora, kompromisa – Zajednica srpskih opština, Briselski sporazum i srpski interesi na Kosovu, dogovor sa Albancima... Mislim da bi retko koja vlast u Srbiji, iole tehnički vođena, toliko uradila kao njegova. Opozicija bi trebalo da pomogne Vučiću na tom pitanju.“

"Pre nekoliko godina predložio sam model dve Nemačke za Srbiju i Kosovo"

Nemački diplomata

Nemački diplomata

Vesti 19.09.2022. 16:19

"Pre nekoliko godina predložio sam model dve Nemačke za Srbiju i Kosovo"

Da li opozicija ima tu energiju koja bi potpomogla rešavanje pomenuta četiri problema i da se oko tih pitanja postigne konsenzus sa vlašću?

"Pre toga postavlja se pitanje kontrole desnice u političkoj Srbiji danas. Mislim da Vučić nema monopol nad desnicom, ali da tu i dalje ima ’kontrolni’ paket akcija što nije tako loše. Međutim, raspadom Saveza za Srbiju, dve članice te opozicione koalicije, Dveri i Narodna stranka Vuka Jeremića, otišle su mnogo udesno. Vučić je vrlo vešto svojim keč olom, a i fragmentacijom opozicije, uspevao da drži kontrolu. Ali se plašim dokle će ta fragmentacija moći da funkcioniše jer ove stranke desnice Narodna stranka Vuka Jeremića koja sve više ide udesno, Deveri, plus Zavetnici, Demokratska stranka Srbije, Nova demokratska stranka Srbije, kada bi se ujedinili, imali bi 30 odsto po nekim istraživanjima. Oni bi mogli da proizvedu vanredne parlamentarne izbore. Odmah! Sa ove strane i nema neke opozicije, da se ne lažemo. Na ovoj strani zeleno-levoj, postoji jedna vrsta konfuzije. Oni su se mnogo izmešali, mnogo je tu entiteta. Ne zna šta je Ne davimo Beograd, šta je Moramo, šta su Zeleni? Tu sad može da profitira Demokratska stranka. Ali to ne znači da može da se postigne ono o čemu mi pričamo, a to je taj minimalni konsenzus oko Kosova. Možda jedina partija koja tu ima interes, i što je nešto shvatila, to je Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa, koja bi mogla da bude neka vrsta detanta između Vučića i Đilasa. To bi mogla biti jedna dobra stvar po tom pitanju.“

U toj političkoj slagalici stoji dilema pozicije SNS-a.

"Slažem se. Hteo – ne hteo, zbog unutrašnje i spoljnopolitičke situacije, Vučić mora ići u centar. To bila izvesna garancija za političku stabilnost Srbije. Vučić, odnosno SNS, ne može ići ulevo, ali tek ne može ići preterano udesno. Zato i pričam da ovaj srpski blok o kome Vučić govori ne bih tumačio maliciozno kao neki pokušaj pravljenja Putinove desne Rusije na srpski način, nego bih pre pokušao da tražim kao pokušaj da se centar osnaži. Da se dobiju još neki partneri, ne moraju biti koalicioni, ali koji će oko nekih bitnih stvari davati podršku. Što ne znači da ti ne možeš kritikovati lokalnu korupciju ili nešto, a dati podršku za jedan racionalni međunarodni potez ove vlasti.“

Vratimo se skupštinskoj raspravi o Kosovu. Ona je nametnula dilemu da li je Srbija politička ili pretpolitička zajednica?

"Ranije sam pisao kolumnu koja se zvala – ’Pretpolitičko društvo’. Ima osnova za tu dilemu. Mislim da prvo moramo da uskladimo Ustav i našu politiku. Uvek se pominje taj famozni član 115. Ustava, da jedan čovek ne može da bude predsednik države i da obavlja drugu javnu funkciju. Danas mnogi kažu da Vučić treba da se skloni sa mesta predsednika stranke. Mislim da mi treba da promenimo taj član Ustava, da predsednik stranke mora, treba da bude i predsednik države i ostane predsednik stranke. Jer nenormalno je depolitizovati glavnog političkog lidera u Srbiji, nezavisno da li je Vučić. Ne možeš ti ići na izbore, voditi kampanju, kandidovati politiku, pobediti, a onda dobrovoljno demisionirati i pretvoriti sebe u predsednika biranog u parlamentu, a dati nekom drugom da vodi politiku. Demokratija je da predsednik najjače stranke pobedi na izborima i da bude istovremeno i predsednik svih građana. To je demokratija. Kao što kohabitacija nije da se pobijemo, nego je demokratski institut ako ne može drugačije.

Kada pogledamo realno, parlament iz ’90. godine, taj prvi parlament je bio bolji. Opozicije je bilo mnogo manje nego socijalista, ali je ta opozicija briljantno parirala socijalistima. Sa izuzetnim poslanicima, Demokratska stranka je imala prvu petorku, kao što su bili Koštunica i Đinđić i Mićunović... SPO je imao dobre poslanike, ali onda se desio jedan tektonski poremećaj. Posle onih vanrednih izbora u Rakovici kada je umro Bulatović, književnik, poslanik socijalista, Šešelj ulazi u parlament. To je bilo za parlament ravno udaru atomske bombe. Šešelj je bukvalno razbucao tu opoziciju, bolju od ove. Sada imamo mnogo tih malih Šešelja svuda. Ali u svemu tome ne bih bio toliko rigorozan. Parlament je parlament, a to li je sada neko citirao Maju Berović ili nešto slično, pa to su uvezene fore iz svetskih parlamenata. Uvek je bilo u skupštinama i tuča, izvođenja raznoraznih performansa. Ali ako govorimo o primarnom smislu političke odgovornosti i političke kulture ovog tipa, da se neke strateške stvari tu rešavaju, tu smo još pretpolitičko društvo. Malo Vučić koristi parlament da pokaže koliko je nadmoćan. I tu imamo te demonstracije moći. Ali verujem da je opozicija sad shvatila kolika je greška bila sa bojkotom izbora.“

Pomenuo si pitanje koga zapravo predstavljaju političke stranke u Srbiji. SNS je neka vrsta više pokreta nego stranke, oko koje se okupljaju ljudi radi programa.

"Da, ali ne treba zaboraviti da se društvo promenilo sa SNS-om. Ne samo mediji. SNS je za ovih deset godina napravio veliku socijalnu revoluciju u Srbiji. Ta partija je postala veliki vertikalni kanal socijalne stabilnosti mnogih ljudi. I mnogi su se ljudi kroz tu partiju zaposlili, sredili se. I tako se polako promenila i struktura društva. Ne samo što se stvorila, kao u superkapitalizmu, neka superklasa. Mislim da se srednja klasa promenila. Vučić je sa tim svim stvarima stvorio novu srednju klasu u Srbiji, što je bitno. I ona je baza podrške ove vlasti, dok ona neka srednja klasa koja je držala one partije DOS-a i ’90-ih godina protiv Miloševića nestaje. Zato Vučić ima podršku većine, ona nije manipulativna prinudno. Većina ljudi koji glasaju za Vučića glasaju vrlo racionalno i vrlo iz svog interesa. Ta promena u socijalnoj strukturi srpskog društva je suštinska i dramatična u odnosu na ’90. Ali, Vučić i kad malo vlast podseća na ’90, on vlada, ali tako da ne ponovi nijednu Miloševićevu grešku. Pre svega da ne ponovi iracionalni sukob sa Zapadom, i druga stvar ako i jesu u nekom smislu ’90, ovo su ’90. sa sasvim drugim standardom...“

Gde su tu socijalisti u ovim novim i sve složenijim unutrašnjim i spoljnim političkim procesima?

"U Srbiji sve nove vlasti na početku formulišu takozvanu nultu tačku – mi kada dođemo sve se menja, idemo iz početka, na novo društvo, srećna budućnost. Tako je bilo u obe suštinske promene, na Osmoj sednici, i 5. oktobra i 2012. kada su bile te tektonske promene. Socijalistička partija Srbije je dokaz da nema nulte tačke. I to je jedna od retkih partija koja može da se po strukturi nazove političkom partijom. I po istorijatu, i po organizaciji i po nekoj utemeljenosti u srpskom društvu. Ono što je bitno jeste veština Ivice Dačića. To podseća na one stare crno- bele TV prijemnike, pa kada ti ta slika titra, imaš 'pirinač' na ekranu, uključiš tada onaj stabilizator koji reguliše napon električne energije. E to je sada SPS. SPS je tu bitan, ali je imao i dosta sreće, ne samo Dačićeve veštine. Nije se utopio u jedinstvenu listu sa SNS-a, a bilo je predloga. Mislim da bi to bio definitivan kraj SPS-a. Jer SNS je na vrhu u lancu ishrane po srpskom političkom darvinizmu. Kada dođeš kod njih, to je kao crna rupa, oni te usisavaju. Nestaješ.

Socijalisti su se sačuvali, uz možda neodgovornu i preteranu putinofiliju. Oni su ozbiljan politički faktor potreban Vučiću, kao što mu posle prošlih izbora nisu bili potrebni. I ako bih ja morao da biram najbolju prorusku opciju u novoj vladi, to bi bio Dačić. Jer njihovo rusofilstvo i njihova putinofilija je vrlo relativan i elastičan pojam, tako da bi Zapad, ako bi morao da bira ko od rusofila da uđe u novu vladu, izabrao SPS i Ivicu Dačića. Nemojmo zaboraviti da je, mislim 2009. godine, Dačić bio ’najevropljanin’. Kada smo mi dobili bezvizni režim šengenski, EU je čestitala Dačiću kao ministru unutrašnjih poslova kako je efikasno MUP radio na toj pasoškoj realizaciji viza. Pun je istorijat SPS-a i dobrih odnosa sa Zapadom. Mislim da bi za Dačića bilo najbolje da dobije – spoljne poslove.“

Šta je danas osnovni problem opozicije? Jer snažna opozicija svaku vlast čini boljom.

"Šta je veliki hendikep opozicije? Opozicija je realno u krizi liderstva. Liderstvo je vrlo bitno u politici. Liderstvo koje motiviše, koje je harizmatično liderstvo, ne da si kult ličnosti. Realno, to opozicija danas nema. Možda ima dobre, ima i veoma obrazovane ljude i u parlamentu. Ali nema velike lidere koji mogu da je povedu. Ona ranije iskazivana je stalna potreba za nestranačkim ličnostima, da se traže glumci, pevači, režiseri, javne ličnosti. Na primer, ono kad je radila da se od ombudsmana napravi lider, od Saše Jankovića... To su sve indikatori krize liderstva opoziciji. Opozicija je imala lidere ’90-ih godina. Danas ih nema. Trebaće vreme da se lider stvori, nametne, teško ga je projektovati. A za to treba mudrosti, vizije i strpljenja.“

Protiv sebe imaju nespornog lidera Vučića.

"Vučić je istinski lider, napravio je moćan SNS. Ja njih često zovem ’banka matičnih ćelija srpskog višepartizma’. To je kao neka vrsta veštačke oplodnje. Tu imaš DNK radikala, SPO, DS, DSS, G17, Karića... Znači, nema šta nema što je bilo na srpskoj političkoj sceni, a da nisu kod Vučića. Vidite, dva čoveka koja su konkurisala za vlast u Beogradu su najbliži saradnik Zorana Đinđića i najbliži saradnik Dragana Đilasa. Tebi premijerka Srbije nije izvorna radikalka, čovek koji ti vodi mozak finansija zemlje – radikal. E sada je to malo i glupo kada stalno Vučić kuka na ove DOS-ovce, a bez DOS-ove politike, bez DOS-ove tradicije ne bi mogao ovakav ni SNS da bude.“

Opozicija je pozvala Vučića da sve odluke i dokumenta važne za državu, pre potpisivanja, mora parlament da usvoji, što je on i prihvatio.

"To je normalno, a to je i praksa iz ’90-ih, onog boljeg parlamentarizma. To je paradoks ’90-ih. Koliko god bile strašne godine, deluje da se politika kao delatnost vodila ozbiljnije. Da su stranke bile onako utemeljenije, članstvo, odbori, neki intelektualci pri strankama... To se sada kao izgubilo. Mislim da je Vladeta Janković malo iz tog perioda, što i nije loše da se čuje. Ali kada pogledamo i njegov DSS, u šta se sve pretvorilo, u toliko delova, u toliko frakcija, to je sada gledano jedna čudna partija. Vrlo interesantna partija, koja je bila važan oslonac 5. oktobra. Mislim da novi DSS Miloša Jovanovića uopšte ne priznaje 5. oktobar kao svoj najveći domet.“

Miloš Jovanović u nekom trenutku je podsećao na ozbiljnu političku figuru, na lidera opozicije?

"Ne grešiš, on je jedan od ozbiljnijih. Mislim da je čak i Vučić u jednom trenutku pomislio da bi oni mogli da budu umesto SPS-a. Ali verujem da je Vučić shvatio da Miloš Jovanović govori ono što misli, što je za hvalu, ali u ovo vreme i ovakvo pravljenje vlasti je možda malo previše riskantno.“

Parlament je šaren, vlast u odnosu na opoziciju surovo dominantna, to baš i ne ide u prilog Vučiću.

"Ne ide. Bahatost, primitivizam, neodgovornost, sve to stoji. Ali i dalje mislim da je ovaj parlament neki korak napred u poređenju sa onim što smo imali pre par godina. Sad predsednik i opozicioni poslanici, kakvi god, ipak sede jedni pored drugih u istoj sali. Neko nekom odgovara. Dobro, sada to Vučić mora. Vučić ima tu taktiku spržene zemlje kada odgovara, mora sve da zatre, a opozicija voli da mu kao u lice saspe neke stvari. Ali ne treba očekivati da Srbija ima neki parlament koji prevazilazi srpsko društvo. Bilo bi bolje da imamo bolji, ali mi nismo bolji...“

Očekuješ li da će se neki pomaci dogoditi protiv najveće pošasti ovoga vremena, protiv korupcije?

"Ne verujem. Mislim da je korupcija u Srbiji endemska i da je ona onako malo folklorna i da ima epske dimenzije. To je bilo malo preambiciozno očekivati od ovakve Skupštine.“

Zbog čega. To će jednom morati da se dogodi?

"To je pitanje sistema. Da li mi možemo? To pitanje je sada vrlo složeno. Da li je neke recidive, na primer, jednopartijske države i tog socijalističkog egalitarizma naš kapitalizam i naše višestranačje mogao da prevaziđe? Da li su mogli da reše pitanje javnih preduzeća da ne bi bila izvor partijske korupcije ili ne znam čega, zapošljavanja, za bilo koju vlast. I to je u jednom trenutku delovalo logično. E sada kada pogledamo i šta se desilo sa EPS-om, opet se nameće pitanje – da li je dobro ili loše da mi nemamo javna preduzeća u vlasništvu države. Meni je jednom Tadić rekao: ’Naš jedini garant suverenosti je pre svega EPS. Imamo neku energiju u rukama.’ Mi se stalno vraćamo na ’90. da ih prevaziđemo, a svet ide dalje. I mi sada pokušavamo da odgovorimo na ’90. da objasnimo ovu krizu i ceo region. Sada svi glume, i Bakir Izetbegović i Kurti glume Zelenskog. Svi sada pokušavaju da ojačaju svoj narativ iz ’90-ih.

Ja ne volim mentalitet kao neku kategoriju u objašnjavanju politike, ali nije da je baš nebitan. Citiraću deo iz starog intervjua davnih dana Milovana Đilasa koji je rekao da je ovaj politički mentalitet dominantan ovde. Toliko je brana da se uvede nešto iz uređenog društva zapadnog tipa, toliko je brana i nekoj jačoj diktaturi. Jer ni diktatura ne voli ovaj naš javašluk. Zato su nam diktature liberalne, a demokratije su nam ovako razbarušene. I ovde mislim da svaka vlast oseti da narod u sve te neke velike priče voli malo legaritarizam. Jer lako je rušiti komunizam na ovom programskom nivou, ne znam skidamo petokrake, stavljamo kokarde itd. A kada uđeš u sferu rada i kapitala, onda svi vole malo da da država. I tu smo u velikoj zamci. Treba nam neki veliki reformator, vizionar, mudar i oštar. Mislim da je Vučić kao dobar tehnolog vlasti shvatio taj mentalitet.“