General Ivan Mišković Brk: "Rankovića bi Tito smenio i bez prisluškivanja"

On i njegov brat, takođe general, Milan Mišković, u našoj istoriografiji označeni su kao jedni od najmoćnijih ljudi u vrhu Titove države poslednje tri decenije. Priča koju objavljujem u “Ekspresu“, deo je telefonskih razgovora sa čovekom koji zna mnoge tajne Josipa Broza i njegove vlasti

Sreda, 1. jul 2020.

Danas po podne čitam Brkovu knjigu kao i ranijih dana, kada sam čitao materijale. Susret sa njegovim sinom, Zoranom Miškovićem. Kaže da je problem s Rankovićem bio zbog toga što je dosta samostalno radio s Rusima, naravno uz Titovo znanje. Brk je bio iskreni Jugosloven, kaže Zoran.

Posle podne nalazim kod Bojana Dimitrijevića podatke koliko puta je Puzanov dolazio kod njega. Dosta često. Kasnije u materijalima UB nalazi se da je Puzanov svoju aktivnost usmeravao na Rankovića, ne na Tita.

Istina, Puzanov je često sretao Rankovića na svoj zahtev. Pratio ga je na put u Moskvu, koji je poslužio kao okidač za smenu.

Tito je prihvatio Brka kao intimusa kada je mu je izvestio 1964. o Institutu za međunarodni radnički pokret i Bosiljčiću. Titu je Krajačić bio pandan Krcunu. Krcun je “srbovao“, a ovaj je “hrvatovao“.

Vi ste upoznali i Miloševića mnogo pre nego što je on postao važna ličnost u Srbiji?

Ja sam bio najbolji prijatelj s generalom Milisavom Koljenšićem, koji je bio Miloševićev ujak i komandant škole bezbednosti u Pančevu. Stanovao je u Knez Mihailovoj ulici. On me je često vodio u Požarevac kod svoje sestre. Tako sam upoznao Miru Marković i Miloševića dok su bili mladi studenti i mnogo pre nego što su oni postali bilo šta. Milisav Koljenšić je izvršio samoubistvo 1963. u 51. godini pošto je bio optužen za malverzacije s građevinskim materijalom, koje su se posle pokazale netačnim.

Brk mi je ranije u razgovorima rekao da bi Ranković bio smenjen i sa i bez prisluškivanja, navodeći da su u pitanju bile “političke razlike“. Misli na to da je Ranković bio pristalica jake federalne vlasti, dok je Tito zauzeo pravac decentralizacije zemlje i prenošenja ovlašćenja iz Beograda na republike. 

Četvrtak, 2. jul 2020.

Razgovor s Brkom. Kaže da je spremio drugu knjigu koja se završava 1970. U njoj je dao deo razgovora sa predsednicima skupština, ali to je bilo 1971. u maju. Dao je referisanje iz 1967. kada je prvi put shvatio da nešto nije u redu kod Tita i Jovanke. Tada je referisao devet sati. Onda mu je Tito rekao: “Bogamu, opet me prisluškuje“, jer su tada njegove pudlice osetile da su otvorena vrata i da je ona tu. Onda je pitao Brka: “Za koga ona radi?“ Da li je hteo da je ja “razrađujem“ i da ispitujem za koga radi, ne znam.

Ja dodajem da je onda čudno da je bio s njom još 10 godina, a da je sumnjao za koga radi ili da radi za nekog?

“Nije to ni meni jasno. Smatrao sam i smatram da je Jovanka bila bolesna i da je bila čist psihijatrijski slučaj“.

Pitao sam ga da li je njegov prethodnik na mestu šefa Uprave bezbednosti, general Jefto Šašić, bio protiv njega? On kaže da nije bio, ali da ga je stalno sklanjao u stranu. “On se s njim sukobio kada je Jefto hteo da pravi čitave mreže koje bi istraživale neprijatelja i neprijateljski rad. Za mene to je bilo staljinističko, ja sam to i javno rekao. Posle je Tito usvojio moje stanovište“.

Ponedeljak, 6. jul 2020.

Posle podne čitam knjigu Luke Božovića koja ima zanimljivih detalja o događajima u Titovom okruženju i faktografiji. Pominje se Jovankino učešće i njeni direktni stavovi povodom Brionskog plenuma. Nema sumnje da je ona bila jedan od glavnih aktera. Ona još od 1962. govori o prisluškivanju. Zbog toga je otišao Branko Vučinić. Dosta o tome govori na poslednjem susretu s Božovićem, koji je smenjen zato što je osumnjičen da je sarađivao sa Rankovićevim naslednikom, Svetislavom Stefanovićem Ćećom, i da ga je Ćeća postavio na to mesto. On, u stvari, nije bio vojnik, nije završio vojnu akademiju i sve su na njega svalili. Tito je na kraju bio korektan prema njemu i nisu ga penzionisali, kako su isprva planirali.

Razgovor s Brkom povodom plana “Drvar II“. Ovaj plan odnosio se na Titovu politiku da neće biti mogućan rat sa Sovjetima, niti vojno sukobljavanje Jugoslavije sa socijalističkim zemljama. Tito, međutim, daje ocene koje će imati posledice za sudbinu Jugoslavije. On je smatra da Jugoslavija neće postojati, ako nestane socijalizma. Sa tim pitanjem suočio se 1990. poslednji premijer Jugoslavije, Ante Marković. Marković je verovao da Jugoslavija može da postoji i bez komunističke partije, odnosno u višepartijskom sistemu. Tito je to video drugačije. U privatnom razgovoru sa novinarkom Darom Janeković, vođenom 1974. koji je ona objavila u svojoj knjizi, na njeno pitanje: “Zašto ne uvedemo višepartijski sistem?“, Tito je odgovorio: “Zato što bismo odmah imali 200.000 mrtvih.“

Ali, to je bilo pre Sovjetskog upada u Čehoslovačku 1968. kada se Titova politika drastično menja i kada dovodi do ogromnih promena u Jugoslaviji.

Šta je značio plan “Drvar II“ i koje su bile njegove političke posledice?

To je bio plan koji je pretpostavljao da Rusi neće napasti i izgradnja vojnih objekata u skladu s tim. Mi smo smatrali da nema opasnosti sa Zapada, ali Rusi su se stalno interesovali da li nećemo otići prema Zapadu dalje nego što smo već otišli. Oni su stalno držali nas na roštilju jer su zaoštravali i popuštali odnos prema nama. Njihove obaveštajne službe samo su pratile i javljale u Moskvu naše odnose sa Zapadom i stavove prema Zapadu, a onda su oni prema tome zauzimali stavove.

Kada sam postao načelnik UB, 17. jula 1963. održan je na Topčideru sastanak Vrhovne komande o planu reorganizacije Armije, pod nazivom “Drvar II“. General Gošnjak izneo je osnovna pitanja. Ukazao je na potrebu da smanjimo ratnu i mirnodopsku armiju, kako bi se ona modernizovala. Imali smo 38 “A“ i “B“ divizija, što je bilo previše za Jugoslaviju i teško je moglo materijalno i finansijski da se pokriva. Poboljšanje odnosa sa SSSR ukazivalo je da se može ići na smanjenje. Gošnjak je rekao da se za armiju izdvaja 7,3 odsto budžeta i da je to evropski prosek. S tim budžetom nije mogla da se obavi modernizacija, ali je još delikatnije bilo smanjenje kadrova. Tito je tražio da stariji kadrovi pre odlaska u penziju dobiju viši čin “kako ne bi morali da idu da rade u Zapadnu Nemačku“.

Trebalo je da se “A“ ešalon smanji za 36000 ljudi i vojni rok skrati na 18 meseci. Tito je zatražio da nabavimo oko 300 helikoptera, pošto nismo imali novca za nove avione. Gošnjak je rekao da “B“ jedinice po strukturi više liče na jedinice iz Prvog svetskog rata. Tito je odgovorio: “To je sramota! Treba već jednom da likvidiramo konjsku opremu, zapregu i te koncepcije Prvog svetskog rata.“ On je dodao da “helikopteri treba da zamene konje u savremenim uslovima“. Za artiljeriju Titu je rekao da je “totalno zastarela“.

Gošnjak je postavio pitanje Ratnog plana 2 (RP2). Tražio je da se revidira varijanta “Istok“ i o tome tražio Titov stav. Tito je rekao sledeće: “Da, s tom varijantom moramo odmah da prekinemo, jednom za svagda. Tu nema kolebanja. Ni sada, ni u perspektivi nećemo ratovati sa socijalističkim zemljama jer smo mi socijalistička zemlja. Mi imamo jedan jedinstveni front, a agresor može da bude samo Zapad – kapitalizam. Sa varijantom prema istoku treba, ponavljam, prekinuti. Zato ni u dokumentima to više ne spominjati. Takvi dokumenti mogu biti opasni, mogu doći u ruke onome kome ne treba, pa da bude političkih poteškoća, a do materijala uvek neko može da dođe.

Postoje samo dva pravca: Zapad – ljubljanski i makedonski. U vezi s tim odmah i zadatak za SB. Bdeti nad tim da se ni u kakvim dokumentima ili postojećim dokumentima koji se budu uništavali, ne spominju podaci o istočnoj varijanti. Mi ne smemo sumnjati u Istok, stvari se sređuju i sređivaće se još više, mi smo stvarni idejni saveznici s Rusima, mi ih pomažemo sada, a sutra ćemo ih pomagati još više. To ne znači da ulazimo u pakt, mi nećemo ići u pakt, ali moramo se povezati više sa socijalističkim zemljama. Kinezi vode frakcionašku borbu, a iz toga može da se svašta izrodi. Nikada više nećemo ratovati sa Istokom. Staljin je bio jedan manijak i valjda ga više neće biti. Od Rusa ćemo tražiti verovatno više naoružanja. O svemu ovome ne treba dole diskutovati, o tome svemu ne treba pričati, u čitavoj ovoj stvari oko reorganizacije i oko razmeštaja jedinica. Ne treba nikakva pompa, stvari rešavati mirno i to treba obezbediti“, rekao je Tito.

Tito je zatražio da sve ovo objasnimo našim ljudima, vojnicima i oficirima. “Oni treba da shvate da, ako bi kapitalizam pobedio, mi sa svojim socijalizmom nećemo opstati, pa makar se ukopali pet metara pod zemlju. Mi moramo znati jasno gde smo“, rekao je Tito.

 Kako ste Vi doživeli ovaj zaokret?

Očito je da je Tito bio dobio čvrsta uveravanja od Hruščova, da Rusi nikada neće napasti Jugoslaviju, kada je Hruščov došao u Beograd “na pokajanje“. Ta politika je promenjena dolaskom Brežnjeva, a posebno nakon njegove intervencije u Čehoslovačkoj.

Ja sam, recimo, 1971. u vreme zvanične posete Moskvi, razgovarao sa Andropovim o tome i o delovanju IB emigracije. On mi je rekao da imaju dug prema njima. Ja sam im rekao da ih šalju u Sibir, ako hoće. Onda mi je stavio na sto dosije Ivana Očaka i rekao kako ga naš agent drži na vezi. Očak je bio dupli agent i naš i njihov. A onaj koji ga je držao na vezi bio je savetnik u ambasadi i moj prevodilac. Ja sam mu rekao da može da ide. To sam posle ispričao Titu. Onda se on nasmejao tome kako je glavni obaveštajac sebi dozvolio da bude tako nasankan.

Šta znači Vaša ocena da je sovjetski ambasador Puzanov radio s Rankovićem?

Ja ne kažemo da je radio, u smislu da su kovali zajedno neke planove. Ali, bio je prema njemu orijentisan. Viđao se češće s njim nego s Titom.  (Bojan Dimitrijević, “Drugi čovek“, str. 241: “Ranković je bio prisutan kod Tita, pored Kardelja, Gošnjaka, Mijalka Todorovića i Koče Popovića 1962. kada jugoslovenski vrh definiše odnose sa Sovjetskim Savezom. Prilikom posete Leonida Brežnjeva, člana sovjetskog Politbiroa od 24. septembra do 4. oktobra 1962, Ranković kratko učestvuje u zvaničnim razgovorima. Tada je, međutim, rekao: “Želim da istaknem da je poznata činjenica da drug Tito ume da kaže šta treba i kada treba. Poznato je, isto tako, da se naši odnosi sa SAD nisu pokvarili od juče, niti zbog američke pšenice, nego zbog govora koji je drug Tito održao na konferenciji Nesvrstanih 1961. Oni su bili duboko nezadovoljni njegovim istupanjem i ocenama međunarodnih događaja i od tada su se ti odnosi počeli kvariti. Ne mislim sada da ulazim u druge stvari, ali samo ističem da to nije bilo slučajno. No, kad god se radi o unutrašnjoj i spoljnoj politici, mi umemo da budemo i principijelni i oštri, bez obzira kako će to ko da primi“, rekao je Ranković. Dimitrijević smatra da je ova Rankovićeva “oštra antiamerička retorika“, bila “nesumnjivo pribeležena i pozitivno ocenjena od sovjetske strane“. Brežnjev je ovo dočekao rečima: “Neka misao osvetli ono što govorite.“

Tita je u poseti SSSR od 2. do 21. decembra 1962. pratio i Ranković. Hruščov je u jednom razgovoru rekao: “Mi smo pohvalno ocenili poznatu izjavu druga Tita i nastup druga Rankovića.“ Kada je reč o ekonomskoj situaciji, Hruščov je opet ponovio da se slaže s nastupima “druga Tita i druga Rankovića“. On je u jednom delu razgovora zatražio da se omogući pristup građi Kominterne jer su ti dokumenti bili neophodni za pisanje istorije jugoslovenske partije.

Sledeće godine, Hruščov je bio na radnom odmoru u Jugoslaviji od 20. avgusta do 3. septembra. U jednom delu posete njegov domaćin je bio Aleksandar Ranković.

Veoma aktivan je sovjetski ambasador Aleksandar Puzanov koji otvara različite teme u službenim razgovorima, često van okvira bilateralnih odnosa dve države. Uočava se da češće dolazi na sopstveni zahtev.

Sreo se s Rankovićem 3. aprila 1964, a onda i 1. jula kada se interesuje za Titovu posetu Poljskoj. Ranković se sreće sa Titom na Brionima kada 12. avgusta 1964. u posetu dolazi sekretar CK KPSS, Jurij Andropov.

Krajem oktobra, posle smene Hruščova, Ranković je primio otpravnika poslova Aleksandrova koji je uručio Rankoviću sovjetski poziv za prisustvo proslavi Oktobarske revolucije 7. novembra te godine. Ranković je o tome izvestio Tita koji je bio na Brdu kod Kranja, predložio mu da se poziv prihvati i načelno sastav delegacije.

Ranković je 2. novembra ponovo primio Aleksandrova, kada mu je preneo poverljivu poruku da je ostvaren kontakt s kineskim rukovodiocima, da su predložili dolazak na proslavu Dana Oktobarske revolucije kako bi razgovarali sa sovjetskim rukovodiocima. Ranković je pitao da li to utiče na dolazak jugoslovenske delegacije, ali je dobio negativan odgovor. “Što se tiče prisustva Kineza, mi ih se ne bojimo, a ne plašimo se ni Albanaca“, istakao je Ranković, i dodao da je “uvodnik ’Pravde’ jako zanimljiv i predstavlja značajan doprinos razbijanju svih nagađanja i zlonamernih komentara koji dolaze sa zapada, a istovremeno doprinosi i smirivanju unutarkomunističkih partija, što je sve bilo izazvano promenama u sovjetskom rukovodstvu“.

Ranković je o svemu izveštavao Tita, koji se u to vreme nalazio u rezidenciji na Brdu kod Kranja. Ranković je imao drugačija saznanja o odnosu prema Titovoj Jugoslaviji posle smene Hruščova. “Bez obzira na to kako je došlo do promena u Moskvi, mi treba da polazimo od činjenice da s novim rukovodstvom i dalje razvijamo međudržavnu i drugu saradnju na pitanjima na kojima je ona moguća u okviru naših stavova. Ovo su, razume se, samo neka moja razmišljanja, a ujutru ćemo o tome ovde prodiskutovati.“ (Beograd, 2. novembar 1964).

Posle povratka iz Moskve, ambasador Puzanov je uverovao jugoslovensko rukovodstvo o nepromenljivosti sovjetske politike prema jugoslovenskim drugovima. Ranković je na taj način dobro procenio da neće biti promene u sovjetskoj politici prema Jugoslaviji, što je izgleda bilo suprotno nekim drugim procenama, zaključuje Dimitrijević.

Ranković je bio prisutan kada je Tito primio sovjetsku delegaciju koja je bila gost na Osmom kongresu SKJ, 14. decembra 1964.

Tokom 1965. i u prvoj polovini 1966. Ranković je intenzivno primao Puzanova. U aprilu 1965. primio ga je čak tri puta povodom predložene Titove posete Sovjetskom Savezu i eskalacije rata u Vijetnamu. Ranković je izneo Titove stavove o tom pitanju, ponašanju kineskih rukovodilaca prema jugoslovenskoj partiji i Titu i razmenio informacije pred Titov put u Alžir i Egipat. Ranković je zadržao kritičnost prema kineskim komunistima, navodeći: “Danas treba ujediniti sve progresivne snage u borbi protiv svakog imperijalizma i kolonijalizma.“

Sreo sa sa OP Aleksandrovim 23. juna i 8. jula. Ranković je izmenio podatke o događajima u Alžiru. Sovjeti mu daju svoje, a on obećava podatke iz Egipta.

Puzanov dolazi kod Rankovića 14. oktobra 1965. raspituje se za Titovo zdravlje i prenosi razgovore sovjetskog i američkog MSP u Njujorku u vezi s vijetnamskim sukobom, nuklearnim odnosima, indijsko-pakistanskim ratom, odnosima u Evropi i odnosima dve supersile. Ranković se zahvaljuje na informacijama i navodi da će ih preneti Titu.

Ranković je 25. oktobra potom oštro kritikovao kinesku partiju i ponašanje Kine na međunarodnoj sceni, a posebno prema ratu u Vijetnamu.

Puzanov je posetio Rankovića 7. januara 1966. i interesovao se za Harimanovu posetu Titu i stavove SAD prema ratu u Vijetnamu, prema situaciji u Alžiru i pakistansko-indijskim odnosima.

U poseti 8. februara, ambasador se se raspitivao o odnosima iračkih vlasti prema Kurdima, o odnosima sovjetske i kineske partije, ali i za sledeći, Treći plenum CK SKJ. Ranković ga je obavestio o pripremama i temama o kojima će se razgovarati. Ranković je čestitao lansiranje svemirske letilice “Luna“ na  Mesec.

Sve ove posete prokomentarisaće Petar Stambolić. “Ranković nije razumeo dubinu razlaza između nas i Rusa u pogledu našeg samoupravnog i njihovog državnog sistema“, rekao je Stambolić.    

Zašto Tito za Ćeću Stefanovića kaže da je “primitivan“?

To što je Tito rekao o Ćeći da je primitivan, zaključio je na osnovu razgovora s njegovom ženom, koja je došla kod Tita. Njihov brak bio je na klimavim nogama. Ona je došla kod Tita i ispričala razne stvari. Ćeća je voleo da izlazi i da se provodi. On nije radio na sebi, nije čitao, nije se obrazovao, a Leka je bio pun poverenja prema njemu. Tito je sam zaključio da je u tome što je ona pričala bilo i ženske osvete i pokušaja da mu ona sasvim naudi, i da iskoristi političke okolnosti za bračne razmirice.

Ponedeljak, 20. jul 2020.

Kada ste upoznali Tuđmana?

Tuđmana sam znao još iz rata. Bio je početkom 1944. kod nas u Slavoniji na nekom kursu koji je organizovan. Nas je bilo četvoro iz Slavonije i dvoje iz Gornje Hrvatske, kako smo zvali područje gde je delovao 10. korpus. Kurs je, međutim, zbog nemačke ofanzive trajao samo tri dana. I za tri dana, Tuđman je pokazao neke svoje osobine. Bio je sav udešen, “picnut“, a mi nismo o tome uopšte vodili računa. Onda je sve pisao, iako je to bio običan kurs. Na kraju, uvek je izigravao odlikaša, pa je stalno dizao dva prsta da nešto dodatno diskutuje o svemu što se govorilo. Mi smo se svi smejali i zbijali šale na njegov računa.

Drugi put smo se videli u Beogradu, jer se on kao načelnik Kadrovskog odeljenja u Personalnoj upravi smucao oko Uprave bezbednosti. Sve dužnosti od komandanta brigade, pa naviše, morale su da prođu kroz njegove ruke, ali prvo da prođu kroz naše ruke. Dolazio je kod Jefte Šašića, koji je bio načelnik Uprave i kod njega sam ga viđao.

On je tada pokušao da me vrbuje da postanem predsednik “Partizana“. Pričao je da je to dobro za karijeru, da to obezbeđuje važne kontakte, razne udobnosti i privilegije, za koje ja nisam bio zainteresovan. To sam mu i rekao. I pored toga, on je okolo pričao da će on mene da slomi i da me ubedi da pristanem.

Kada je došao sledeći put kod mene, ja sam mu rekao da sam bio na jednoj utakmici “Zvezde“ i “Partizana“ 1948. i da sam tamo mogao da čujem samo nacionalističko urlanje i najpogrdnije psovke i da ja na takva mesta ne idem.

 Znači, ništa se na utakmicama nije promenilo za 75 godina?

 Ama baš ništa.

 Zašto niste pristali na Tuđmanovo ubeđivanje? Nije Vam se dopao?

On se prema tome postavio ako prema lukrativnom i karijerističkom kapitalu, što mene nikada nije zanimalo. Drugo, on je sebe doživljavao kao vođu, lidera koga ostali treba da slede. Nije mi se dopadao ni njegov nastup, ni njegovi motivi.

 Jeste se kasnije još sretali?

Nismo. Nikada nisam želeo da se vidim s njim. Ali, bio je još jedan slučaj. On je posle prešao u Operativnu upravu, zatim u Prvu upravu Generalštaba, gde je bio s Veljkom Kadijevićem i Dušanom Bilandžićem. Onda je dobio generalski čin i otišao u Zagreb gde je postao direktor Instituta za radnički pokret Hrvatske. Kada je dolazio u Beograd, on se javljao u Upravu bezbednosti i tražio da se sretnemo, ali ja se više nikada nisam sreo s njim.

Taj slučaj s njim u vezi dogodio se 1972. kada je on bio u zatvoru. Tito je od mene zatražio Tuđmanov dosije. Ja sam mu rekao da ću moći da dam samo ono što meni pošalje DB Hrvatske. Kada su poslali, to je bio jedan sasvim bledi dokument, gde nije bilo praktično ničega. Ja sam otišao kod Tita i to baš u trenutku kada je Krleža bio kod njega. Pošto sam ja oklevao da pričam pred Krležom, Tito mi je rekao da slobodno govorim. Ja sam rekao da, ako je to sve tako kako piše u dosijeu, pre bih ja mogao da budem osuđen, nego Tuđman. Tito se nasmejao na to i rekao: “Ne treba onda ni Tuđmanu pakovati.“ A zapravo, bila je reč o nečemu drugom. Taj takav dosije bio je izraz rezervi koje je hrvatska UDBA imala prema meni. Tada je Jovo Ugričić bio njen šef.

Tuđman je tada bio prvi put osuđen na tri godine zatvora, ali je pomilovan posle godinu dana i dva mjeseca.

Znate li da je Milošević meni u intervjuu neposredno pred hapšenje 2001. rekao da je “Tuđman častan čovek koji drži svoju reč“.

Njih dvojica su se u Karađorđevu dogovorili oko Bosne, prvo da izvrše “humano preseljenje stanovništva“, a onda da svako uzme svoje. Posle susreta izdali su saopštenje da su rešili “istorijske nesporazume“ Srba i Hrvata. To je pričao kasnije i Stipe Mesić.

 To je bio dogovoreni rat?

Tuđmanov šef kabineta Hrvoje Šarinić sreo se osam puta s Miloševićem u toku rata, što je i opisao u svojoj knjizi. Tako su oni održavali kontakte.  

Na kraju je bilo onako kako su se dogovorili u Karađorđevu?

 Tako je. Na kraju je tako bilo.

Utorak, 21. jul 2020.

Kako ste doživeli Rankovićevu sahranu, toliko ljudi i to skandiranje?

Nisam tada bio u Beogradu, ali sam to pratio. Sahrana je bila odgovor na ono što je bilo. Ali, mnogi ljudi ne veruju u ono što je bilo.

Da li se može reći da je Milošević rođen na Rankovićevoj sahrani?

U nekom smislu može da se kaže. Prvi put su se pojavile određene snage koje su javno govorile u Srbiji “za Srbiju“. A Milošević je u ime Srbije i za Srbiju radio ono što je radio.

Ranković je bio drugi čovek do Tita, on Srbin, a Tito Hrvat. To je davalo Srbima osećaj važnosti i satisfakciju. Da li se razmišljalo da bi Rankovićevo smenjivanje moglo da ugrozi srpsku lojalnost prema Jugoslaviji?

Jeste, razmišljalo se i o tome. Tito je mislio o tome. On je odmah uzeo druge ljude, Koču, Stambolića, Mijalka. Trebalo je da oni budu amortizeri srpskog raspoloženja. Oni, međutim, nisu imali istu težinu kao Leka. On jeste simbolizovao Srbiju. Bio je član Vrhovnog štaba, organizacioni sekretar partije, šef UDBE, potpredsednik države. Tito je bio zabrinut i pitao se da li će imati snage da bude aktivan protiv njega. Baš tako, pitao je da li će imati snage. Ali, Leka nije radio protiv njega.

Zašto je Kardelj bio protiv toga da Ranković kao potpredsednik nasledi Tita?

U pitanju je bila prikrivena borba za nasledstvo. Kardelju se nije sviđalo da Ranković bude taj koji bi nasledio Tita. Kardelj je zazirao od Leke. On je posle Lekine smene ćutao i nije mnogo govorio. Posle se to pretvorilo u rivalstvo između Kardelja i Bakarića ko će da bude drugi iz Tita. Problem je bio u tome što ih je Tito sve nadživeo.

 (Nastaviće se)