Vesti
07.04.2023. 18:10
Marko R. Petrović

Nadbiskup beogradski

INTERVJU Monsinjor dr Ladislav Nemet: "Poštovanje je temelj za dijalog"

nadbiskup ladislav nemet foto marko stevanovic (38).JPG
Izvor: Marko Stevanović

Ako smo mi hrišćani i prihvatamo jevanđelje, kažemo da je Isus naš spasitelj, volimo ga, zapalimo sveću, kod nas u katoličkoj crkvi pevamo nešto, idemo na pričest, zašto se to ne vidi posle u našem životu? I kakav je odnos prema siromasima? Prema manjinama? Ne mislim samo na etničke, imamo i druge manjine koje su i te kako prisutne. Kakav je odnos prema ratu i miru?

Dogovor oko intervjua sa monsinjorom dr Ladislavom Nemetom, nadbiskupom beogradskim, protekao je neverovatno lako. U roku od nekoliko sati stigao je potvrdan odgovor na naš upit, sa konkretnim terminom kada ćemo se naći u zdanju nekadašnjeg austrougarskog poslanstva u Srbiji, gde se od 1926. godine nalazi sedište Nadbiskupije beogradske. Iako se nalazi u samom centru grada, kancelarijom nadbiskupa vlada mir, pre svega zahvaljujući tome što ne gleda na ulicu, već na lepo uređeno dvorište oivičeno zgradama Nadbiskupije, kapele i parohijskog ureda. Taj mir ponekad može da naruši samo lavež keruše Sisi, koju je monsinjor sa sobom poveo iz Zrenjanina i koja je svoj kutak dobila u vrtu.

S obzirom na to da ovaj broj "Ekspresa“ izlazi na Veliki petak po gregorijanskom kalendaru, na samom početku razgovora gospodin Nemet čestita svima Uskrs, sa željom "da vas uskrsli Isus Hrist obdari svojim mirom, ljubavlju, praštanjem i milosrđem“.

"U današnjem svetu punom kriza, problema, rata u Ukrajini koji je tako blizu nas, i doživljavamo ga kroz mnoge izbeglice koje dolaze i kod nas i kroz pomoć koju šaljemo Ukrajincima, gde je inflacija prisutna svuda pa i u našoj državi, ljudi su nesigurni, boje se kakva će biti budućnost, u kom pravcu idemo. Mislim da je tu glavna stvar koju nam hrišćanstvo može kazati. Isus je pobedio sve te probleme. U njegovoj smrti on je uzeo na krst sve ono što muči nas – bolesti, napetosti, neistinu, laž... Umro je za nas. I kada se vratio, on se vratio kao pobednik, sa osmehom na licu. Njegova reakcija nije bila da traži one koji su mu naudili, koji su bili loši, nego da donosi mir. Ja bih čak rekao pomirenje. Kada je našao svoje učenike, prvo Mariju Magdalenu koja ga je prva prepoznala, njegova je poruka bila – ja sam tu, ja sam sa vama, biću sa vama i dalje. Znači, njegova ideja je bila i posle uskrsnuća da je on pobedio, a ne da je nestalo to što je loše u našem životu. I mislim da je to najvažnije u svim poteškoćama koje i danas doživljavamo. Mi možemo biti sigurni da je Bog sa nama, i to živi Bog, koji je preživeo i prošao sa nama sve ono što je dobro i loše, koji je jedino dobro činio. Po tome se razlikuje od nas. I bez obzira na to koliko smo ga gadno ’sredili’, ako smem tako da kažem, na kraju nam se opet obraća u ljubavi i u prihvatanju takvih kakvi jesmo“, kaže monsinjor dr Ladislav Nemet za "Ekspres“.

Mislite li da se ljudi danas ponašaju u skladu sa tim? Sve što nam se dešava i sve što ste pobrojali baš ne kazuje to.

"Apsolutno ne. Ali, znate, za mene je uvek pitanje bilo da vidimo stvari šire. Jer ako gledamo samo male stvari, onda ćemo kao i planinari koji planinu izdaleka vide kao lepoticu na koju hoće da se popnu, a kada dođu blizu vide samo kamenje. Ako mi gledamo samo to kamenje koje je ispred nas, kao što je rat u Ukrajini, pa problem sankcija Rusiji, zbog toga toliko radnih mesta nestaje, toliko je žrtava nepotrebnih i na jednoj i na drugoj strani, onda vidimo samo krv i propadanje, tragediju. I pitamo se gde je onda Bog. Međutim, treba da gledamo šta se sve događa u ciklusu ljudske porodice.

Na primer, kada se Drugi svetski rat završio, Evropa i svet doživeli su najveći razvoj u istoriji. Od 1945. godine pa do ’80-ih godina to je bio razvoj koji možda može da se poredi sa renesansom, sa antičkom rimskom kulturom koja se isto tako razvijala. Ali nikada tako dinamično i tako brzo. Ne kažem da je samo ovaj naš period tako važan. Kada su otkrili točak ili brodove, za ljude onog vremena to je bila digitalna revolucija. Ali mi sada idemo mnogo bržim koracima, mnogo je veći svet, više stanovnika, više mogućnosti, globalizacija koja nikada nije bila toliko brza... I onda je 1989. kada je pao Berlinski zid. Svi smo mislili da počinje bolji svet. I šta? Mi smo doživeli katastrofu u bivšoj Jugoslaviji. Taj bolji svet nije došao kod nas.

Drugi su dobili taj bolji svet, postkomunističke države koje su se, na primer, oslobodile sovjetskog pritiska. Ali 11. septembra 2001. godine, taj svet se urušio. Počeo je taj takozvani rat protiv terorizma i terora. Za mene, običnog građanina, to je značilo da su pooštrili sva pravila na aerodromima. Ništa ne možeš, gore je bilo nego za kovid. I od tada vidi se da svet, nažalost, nije našao balans koji smo imali u Hladnom ratu. Bio je to balans između dve sile koje su jedna drugu držale u šahu, ako ne u matu. Svet se promenio. Kovid nam je pokazao da smo slabiji i da nekako ne nalazimo put u svim tim stvarima. Svi su bili toliko odlučni da napravimo zajedničke mere, ali svaka država je imala svoje, i za ulaz i za izlaz, i za vakcinisanje itd. I ako čovek gleda samo to, izgubi sliku da je moguće da čovek jeste u stanju da napravi više. I to više u Evropi. Onda se rodila ideja o Evropskoj uniji. Ne kao što je ona danas, ali rodila se ideja – zašto ne bismo sarađivali i radili na pozitivnom umesto da tražimo ono što je loše. Znate da su sva trojica utemeljivača Evropske unije bili prakticirajući hrišćani, dvojica katolici. Nije važno da su hrišćani, nego je važno da su svoju veru živeli tako da su svaku nedelju išli u crkvu i molili se. To je najvažnije, da su pokušali principe jevanđelja po kojima su živeli da uključe u temelje tih razgovora. I tako je došlo prvo do razgovora o uglju, o energiji i svim ostalim stvarima. I od toga imamo današnju EU. Sada je druga stvar kako ko to ocenjuje, da li je to pozitivno ili nije što smo malo bliže ili nismo bliže.

Evo mi smo na čekanju već 30 godina, tako da je to nešto što ćemo možda dočekati. Ja sam dovoljno star i ne verujem da ću doživeti Srbiju u Evropskoj uniji. Daj bože da grešim pa i da to bude nekakvo iznenađenje i za mene. U svakom slučaju, ako gledamo samo privatne živote, jer svako od nas ima samo jedan život, to proleti kao ništa. I ako je sve ružno, sve u bombardovanju... Evo gledajte, da kažem samo Sirija, 12 godina traje već taj rat. Avganistan od 1979. godine do danas – samo rat.“

Interesantno je da ste spomenuli kako su za vreme Hladnog rata Sovjeti i Amerikanci jedni druge držali u šahu, što je stvaralo neki balans. Da li je i sada potrebno naći balans, koji je očigledno poremećen? 

"Poremećen je tako što se rađaju nove sile. Svet se menja. Demografija je promenila sliku ovoga sveta. Najveća država, kada sam se ja rodio, bila je Kina. I mislio sam da će zauvek Kina da bude. A sada je Indija. A Indija je jako svesna država, imaju svoj svet. Imao sam priliku, kada sam radio u Aziji, da posetim i Indiju, i video sam kako se tamo živi. To je država koja ima jasnu ideju šta želi da postigne i svakako cilja na to da postane velesila, veliki igrač. Ona još nije toliko razvijena u smislu naoružanja i možda nekih drugih stvari kao Kina, ali sigurno nije mnogo daleko iza Kine. Posle raspada šahovske igre između Amerikanaca i Sovjetskog Saveza, Kina ulazi na taj teren. Znate, to je normalno, kada se nešto menja. Kada je jedna pat situacija, onda imamo relativni mir. Ali sada se javljaju novi igrači. Posle raspada Sovjetskog Saveza sve je bilo unilateralno, Amerika je radila što je htela. Sada su veliki neki drugi igrači. I to uvek traje. Jedna sila se gubi, druga nastaje... Vidite kako se polako u sto godina Velika Britanija kao velika država raspala. U vremenu promena svako je pokušavao da postavi neke nove granice. To je kao kada dete počne da hoda i traži gde su nove granice. Sada se traže nove granice. I to svakako stvara ogromne napetosti. Niko neće da izgubi ono što je imao i kada je mogao pre 20 godina da kaže ja sam sam. A sada drugi kaže – šta ćeš ti kada sam ja već tu.“

Iduće godine obeležava se 100 godina od osnivanja Beogradske nadbiskupije. Vama će pripasti čast da obeležite taj jubilej. Zanimljiva je jedna stvar – da ste za tih 100 godina Vi prvi nadbiskup koji je rođen na teritoriji Srbije, u Odžacima. Prethodno su bili Hrvati, posle su bili Slovenci... 

"Da. Prva dvojica su bili Hrvati. Treći je bio grkokatolik, posle su bila tri Slovenca sve do gospodina Hočevara...“

I Vi ste prvi Mađar.

"Pa, možemo i tako da kažemo. Ja sam Mađar, to je moja kultura, moj maternji jezik, ali kao što ste rekli, rodio sam se ovde u ovoj državi, išao u školu ovde, upoznao multietnički sastav Vojvodine i znam razvoj ove države, koja se sada zove Republika Srbija. Znam sve događaje od sredine ’60-tih godina, kada sam imao 10-11 godina.“

Koliko činjenica da ste rođeni ovde Vama predstavlja dodatni motiv, podstrek?

"Kada sam bio mlad, često smo imali natpise po Odžacima – ’Mađari, vratite se kući’ i tako nešto. To su znali da govore kolonisti koji su došli, odnosno ’došljaci’, kako su zvali novo stanovništvo. Oni nisu znali našu istoriju. Za njih smo mi došli 1956. godine posle revolucije u Mađarskoj. Mislili su da smo svi pobegli odande i da treba da se vratimo tamo. A ja sam autohton. Moja porodica je duže ovde nego mnogi drugi. To mi daje apsolutnu sigurnost da nisam stranac, da sam kod kuće, i da imam ista prava i iste obaveze kao svi građani ove države. Nemam ja taj kompleks zato što sam Mađar ili zato što sam katolik.“

I patrijarh SPC Irinej je takođe rođen u Vojvodini. Koliko to doprinosi boljem razumevanju i boljoj saradnji između vas dvojice?

"Mislim da je i gospodin Porfirije isto doživeo multikulturalnu sredinu i da je on u tom smislu svakako jedna otvorena duša. I mislim da mu je puno pomogla i služba u Zagrebu i u Ljubljani, gde je on doživeo da bude predstavnik manjinske zajednice. To stvara neke druge percepcije.“

Upravo sam to želeo da Vas pitam, kako je raditi kao vođa jedne manjinske verske zajednice, u sredini gde je dominantna druga religija?

"Prva stvar je da treba da se pazi na međusobno poštovanje. To je najvažnije. Druga stvar je biti siguran u ono što sam ja. To je temelj za svaki dijalog. U razgovoru sa drugima mogu samo da se kristalizuju neke stvari, ali to ne menja ono što je meni u srcu važno i što sam ja sam po sebi. Onda postoji mogućnost da se razgovara, da se živi zajedno. Naravno, ja to racionalno gledam, egzistencijalno to nije uvek tako. Postoje različita iskustva. Na primer, generacija mojih roditelja je doživela kraj Drugog svetskog rata kada su Ozna i Komunistička partija ubijali bez pitanja svakog, bez obzira da li su to bili Srbi, Mađari, Nemci, katolici, pravoslavci... Nikoga ništa nije interesovalo. To je bilo jedno bezvlašće pola godine i tu je strašno puno ljudi ubijeno, o kojima se nije smelo govoriti. Nisu još sve masovne grobnice otvorene ni u centralnoj Srbiji, ni u Vojvodini. Možda još ni danas ne postoji osećaj odgovornosti u toj materiji.“

Zašto bi se danas ljudi osećali odgovornim za nešto što je bilo pre 70-80 godina? 

"Iskreno, ne mogu da shvatim. Katolička crkva, na primer, ima strašan problem sa pedofilijom, znate i sami. I hoćeš-nećeš moramo da otvaramo arhive i da gledamo šta je bilo. I to se radi na sve strane. Katolička crkva je ogromna institucija i da se nešto pokrene potrebne su godine. Možete vi da pišete najbolje zakone, ne ide to jednostavno. Papa Jovan Pavle II je već krenuo sa nekim idejama jer ga je život naterao. Iz Amerike su došli prvi primeri. Ali još niko nije ni znao koliko je to veliko i šta će sve da bude. Onda je papa Benedikt XVI nastavio dalje, ali papa Franjo je taj koji je stvarno udario na to i udario čak i tamo gde je bilo najbolesnije – u odgovornost biskupa. Nikada ranije nije bilo moguće da biskupa stave na sud zbog nekih stvari ili da je morao da ode. Sada je to već normalna praksa. Mislim da je to ogroman napredak i to svakako treba iskoristiti.“

Vratimo se na pitanje manjinske crkve...

"Sećam se da sam se kao dete puno puta bojao. Išli smo u crkvu i zbog toga smo u školi bili ismevani. U Odžacima nije bilo pravoslavne crkve, samo katolička. Pravoslavni ranije nisu imali crkvu jer ih nije ni bilo mnogo. A za one koji su došli posle Drugog svetskog rata religija nije predstavljala neku vrednost. Tek 2000. godine je sagrađena prva crkva pravoslavna u Odžacima. A od 1945. godine, 95 odsto stanovništva je bilo pravoslavno. Onda se čovek ipak malo boji. Ali imao sam u životu mogućnosti da sam živim u Poljskoj šest godina, u Rimu pet, na Filipinima tri godine, a to su sve katoličke zemlje. Nikada se nije ni postavljano pitanje da li sam većina ili manjina. I to da jednu drugačiju svest. I mislim da je svest ta koja odlučuje o putu jednog čoveka, a i naroda. Ne kaže se džabe – slomiti čoveka nije da mu polomiš kosti, nego da mu duh uništiš.“

Rekli ste po ustoličenju da su Nadbiskupija i SPC u istom čamcu, da često imaju iste probleme. Šta su najveći problemi?

"Imamo iste probleme, to znači kako tumačiti jevanđelje, što je za nas važno, ali ne samo u smislu da govorimo, nego da uspemo da utičemo na narod da popravi neke slabosti. Pratite šta se dešava, nasilje u porodicama, nasilje protiv žena, nasilje nad decom, korupcija, nesigurnost u životu, nesigurnost pravne države... Ona funkcioniše, ne može da se kaže da ne funkcioniše. Ali uvek može nešto bolje, brže... Ako smo mi hrišćani i prihvatamo jevanđelje, kažemo da je Isus naš spasitelj, volimo ga, zapalimo sveću, kod nas u katoličkoj crkvi pevamo nešto, idemo na pričest, zašto se to ne vidi posle u našem životu? I kakav je odnos prema siromasima? Prema manjinama? Ne mislim samo na etničke, imamo i druge manjine koje su i te kako prisutne. Kakav je odnos prema ratu i miru? To su sve zajedničke teme. I naravno teme koje sada nailaze – biogenetika koja menja život, džender pitanja, odnos prema istopolnim parovima, digitalizacija... Hteli – ne hteli, i crkva koristi digitalna sredstva. A digitalna sredstva, posebno veštačka inteligencija i čet programi već menjaju naš život i moramo nekako da živimo u tome, da prihvatimo i da shvatimo na koji način možemo i ovde da ostanemo ljudi.“

Može li crkva da prati sve te promene i kako ih prati?

"Zavisi kako shvatimo crkvu. Ako kažemo da je crkva hijerarhija, onda ne možemo. Nema šanse da neko od nas koji je studirao teologiju toliko godina i bavi se tim stvarima sve to shvati. Ja mogu da shvatim kako da koristim telefon, kompjuter, i takve stvari, ali ne mogu da ulazim u te stvari koje su apsolutno iznad mene – povezivanje, globalizacija, uticaj na svest. Ali ako crkvu shvatimo kao zajednicu svih krštenih, onda imamo i te kako veliki kapacitet onih ljudi krštenih koji to razumeju i koji bi mogli to da uključe u život oko crkvenih razmišljanja.“

Da li crkva može da im pomogne u tome, na primer, da se o tome govori na propovedima, da koriste blagodeti novog sveta za nešto dobro, da šire vidike, a ne da ih sužavaju.

"To je to. Čarobna reč je propoved. Jedna od glavnih slabosti katoličke crkve su baš propovedi. Sveštenici nisu spremni i ne znaju šta da kažu. Ili govore o nečemu što nije životno, nego onako nešto apstraktno, dogmatski itd. A to je baš onaj forum gde može to da se radi. Naravno, ima i drugih foruma, naučni susreti gde se diskutuje o nekim temama, na primer o džender pitanjima... U Srbiji nije bilo toliko toga, barem nisam ja primetio, osim nekih osuda... Ali to su stvari, kako kaže Sveti Pavle, sve ispitajte i što je dobro zadržite. I pred nama je tu ogromno polje za rad. Mi u katoličkoj crkvi to i radimo još od malih nogu, kada se deca spremaju za prvu pričest, govorimo o korišćenju modernih sredstava komunikacije – telefon isključi nekad, nemoj uvek da bude uključen, kada si u školi nemoj da ga koristiš i takve stvari.“

Rekli ste prilikom ustoličenja da je Vama veoma važno da sarađujete sa svima koji to žele. Imali neko ko ne želi? 

"Ja apriori prihvatam da ne voli svako ovaj način života koji ja vodim i vrednosti koje ja držim za važne. Na primer, ako je neko ubeđeni ateista ili agnostik, ja ću sarađivati sa njim na nekim ljudskim temama. Ali ako on to ne želi, zato što sam ja sa ’druge strane’, onda ja neću biti nasilan, u smislu da moramo sarađivati. Isto sam rekao i za dijalog. Dijalog se vodi sa ljudima koji žele da razgovaraju. Drugačiji su diplomatski pregovori. Tamo te stave za sto, pa govori šta hoćeš, i uvek ti kažu – dobićeš, nećeš dobiti. Ja nemam ni šargarepu ni štap da bijem nekog. Imam biskupski štap, ali on nije za to.“

Kada su Vas imenovali, bilo je komentara da ste postavljeni zato što Vatikan nije bio spreman da postavi nekoga ko je hrvatske nacionalnosti za nadbiskupa u Beogradu. 

"I ja sam to čuo. Dogodilo se ovo onda kada sam ja već znao da ću biti nadbiskup. To ide tako da apostolski nuncije koji predstavlja papu pita kandidata dve-tri nedelje ranije da li prihvata. I onda kada on prihvati, a u mom slučaju ja sam prihvatio, sledeće pitanje je kada ćemo to da objavimo. Ja sam znao da će to biti 5. novembra. A 3. i 4. novembra bio sam u Sarajevu. Imali smo večeru sa biskupima i sa provincijalima, i jedan franjevac kaže: ’E, došlo je vreme da Mađar bude nadbiskup. Pa pričalo se, znate, u Beogradu. Čuo sam da je Orban razgovarao sa papom pa je to sredio.’ Ne, toga nema. Orban nema ništa sa tim. Prvo, on nije ni katolik, nego je kalvinista. Ali takvih stvari nema da političare pitaju koga bi oni hteli. Sveta stolica treba da najavi državi u kojoj se postavlja nadbiskup 24 sata ranije, država može da uloži veto, ako se sa time ne slaže. Ali to se još nikada nije desilo u novijoj praksi.“

Da li se SPC obaveštava o tome?

"I ona se pita za mišljenje. To je proces gde se pitaju svi elementi društva, da tako kažem. Ali ja ne gledam katoličku crkvu u Srbiji kroz prizmu hrvatsko-srpskih odnosa. Ja sam na ustoličenju rekao, i za mene to ostaje princip života, da je katolička crkva u Srbiji od Horgoša do Preševa i od Sremske Mitrovice do Vršca.“

Kada je pre pet godina kardinal Pjetro Parolin, državni sekretar Vatikana, bio ovde u Beogradu, to je bila poslednja prilika da se spominjala poseta pape Srbiji. Da li ćete Vi možda biti taj koji će dočekati papu u Srbiji?

"Ne znam, nisam prorok. Ovo pitanje nije za mene. Katolička crkva u Srbiji je napravila maksimum i više ne može da napravi zato da bi papa došao u Srbiju. Postoje još dva aktera – Republika Srbija i Srpska pravoslavna crkva. Mislim da njih treba da pitate. Mi smo napravili maksimum.“

Uvek se tu javljaju sporna pitanja, a koja su u vezi sa nečim što ste malopre rekli, da je Drugi svetski rat završen, ali ne za sve. Činjenica je da se često spominju i Jasenovac i nadbiskup Stepinac.

"Uvek sam govorio, i oni koji me znaju, to znaju – ovo nisu teme za mene. Jer niti je Jasenovac u Srbiji, niti je Stepinac ikad radio na terenu današnje Srbije. Napravimo iskorak napred jer ne možemo živeti samo na nekim ranama koje su stvarne. To je strašno što se dogodilo, i u Jasenovcu i na drugim mestima. Ali ako malo čeprkamo, šta je bilo u Kragujevcu, u Beogradu u Pionirskom parku… Ima tu dosta rana koje bi trebalo da se iscele. Stepinac nikada nije imao jurisdikciju ovde. To je, inače, bilo veoma komplikovano vreme, niti je Vojvodina bila slobodna, Srbija je bila pod nemačkim protektoratom… Mislim da je to pitanje za istoričare. Papa je sazvao mešovitu komisiju, imamo dokumentaciju...“

Ali nema zaključka.

"Mislim da je to isto kao i sa drugim velikim stvarima, vuče se i vuče, a onda će se u jednom trenu sve rešiti. Tako da mislim da je to deo normalnog procesa istorije. Najgore je kada se suzimo samo na našu malu zemlju i mislimo da smo mi centar. Nismo.“

Kakvo je Vaše mišljenje o Stepincu? 

"Čitao sam dosta. On je kontroverzna osoba, sigurno jedna ogromna veličina od čoveka koji je u teška vremena morao da nađe put da nekako vodi dalje katoličku crkvu u Hrvatskoj u ono vreme. Koliko je to bilo loše i pomešano sa nekim zlom, ne mogu da ocenim. Ja sam čitao i jednu i drugu stranu, ne mogu da dođem do zaključka. Ja podržavam hrvatsko mišljenje da tako kažem, pošto je on bio kardinal i biskup, ne zbog funkcije, nego zbog onoga što je radio za crkvu i kako je posle Drugog svetskog rata ostao veran papi. Nije prihvatio ponudu da napravi nacionalnu crkvu u Jugoslaviji. Mislim da je tu bilo puno i onakvih i ovakvih stvari. Trebalo bi da se otvore svi arhivi i kod nas pa da se vidi šta je to bilo.“

I naravno otvoriti arhive Vatikana.

"Mislim da su arhivi Vatikana otvoreni. Evo, članovi mešovite komisije imali su pravo ulaska. I kada vidite vatikanske arhive, koji su u kilometrima dugim ormarima, sistem arhiviranja je takav da ako izvadite neki deo, to se odmah primeti. Ne verujem da je neko izvadio neke papire o Stepincu ili o katoličkoj crkvi u Hrvatskoj u vreme Drugog svetskog rata koji se ne bi mogli čitati.“

Znači niko nije ništa sakrio?

"Tako je. Jer da je sakrio, onda bi to sakrio 1944–1945. godine, a ne danas. Kada se zatvori jedna godina, stavlja se u indeks i indeks se vodi. Nije da imamo tri indeksa, pa jedan pokazuješ pravoslavnima, a jedan katolicima, a jedan ostalima.“

Sekte predstavljaju veliki problem. Nedavno je jedna baš u Bulevaru kralja Aleksandra otvorila svoju kancelariju. Kako Vi gledate na pojavu sekti? Kako se crkva bori sa tim?

"Pojavljivanje nove sekte znači jednostavno da postoji žeđ za nečim transcendentnim, za nečim sigurnim u ovom nesigurnom vremenu. A to sigurno može da bude i odnos prema Bogu. Znači, puno ljudi traži u životu nešto što je mnogo veća vrednost nego što je jednostavan egzistencijalni život svakoga dana. Sekte u tom smislu svakako znaju pridobiti nove članove jer ulaze u one pukotine života koje nijedna institucionalna religija, da li je to katolička ili pravoslavna, jevrejska ili islamska, ne može da popuni ili nije našla ili nema odgovor. Često smo mi preveliki da bismo videli manje stvari. Preveliki u smislu da imamo sistem kao katolička crkva, imamo crkvu gde imamo službu, imamo župni dvor gde možete da nađete paroha... A za mnoge to nije dovoljno. Oni traže nešto drugo. I sekte tu veoma dobro ulaze, znaju da ispune želje, da li je to samo razgovor, da li je to pažnja, da li je to pomoć, finansije... I još jedna stvar je važna. U katoličkoj crkvi, a mislim da je tako i u pravoslavnoj, glavni akcenat nije na tome da budemo srećni i zdravi ovde, na zemlji. A puno sekti baš to radi. Sreća i blagoslov i blagostanje i zdravlje su ovde. Mi na to gledamo relativno. Bolestan si, dobro, izdrži, Isus je na krstu trpeo, tako ćeš i ti, pa ćeš u raju da živiš bolje.“

Da li je to manjkavost velikih crkava?

"Jeste, zato što ne znamo da ispunimo tu prazninu. Ja uvek govorim kako je Isus radio tri stvari. Razgovarao je sa ljudima i učio ih, to je jedno. Druga stvar je da je lečio bolesne i treća da je izgonio đavola. E, sad, mi pričamo i, da kažem iskreno, pričamo previše. Đavole isterujemo, pa to još i ide. Ali ne ozdravljujemo ljude. To da katolička crkva ima toliko bolnica po svetu, to je jedan aspekt tog ozdravljivanja. Ali kad je Isus ozdravljivao ljude, nije ozdravljivao samo slepe i bogalje, nego najčešće one koji su bili duhovno slomljeni i bolesni.“

Lečio je dušu. 

"To je to. Slomiš dušu, ubiješ čoveka. On može da živi, vidiš ga na ulici, hoda, ali nema tog života koji čini čoveka. E tu je razlika. Evo moj pas zna da bude dobar i zna da se naljuti, ali to nije duhovni život.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Jasenovac i Stepinac su hrvatska frustracija"
Jasenovac

Revizija prošlosti

15.06.2022. 14:27

"Jasenovac i Stepinac su hrvatska frustracija"

Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (HAZU) 20. aprila je u nekoj vrsti njihovog Memoranduma izdala Obavijest, odnosno "Priloge za zaštitu hrvatskih nacionalnih interesa prilikom pregovora Republike Hrvatske s Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom u pogledu njihova ulaska u Evropsku uniju“.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
20.06.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Euro 2024

Vidi sve

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve