Vesti
30.04.2023. 15:10
Dragana Todorović

INTERVJU

Marija Vrebalov Đorđević: "Iskusila sam smrt da bih, zapravo, iskusila život"

1
Izvor: Dragana Selakovic Druu

"Tog jutra, 25. aprila 2000. posle jutarnjeg presvlačenja, dojenja, igranja, spremila sam se i otišla na pijacu. Na parkingu sam, iz potpuno neobjašnjivog razloga, čuknula auto o drvo. Na autu ništa, osim malo zagrebanog plastičnog branika, ali sam se iznervirala zbog svoje nepažnje. Pitala sam se kako je moguće da tako udarim kola na prostoru koji je dovoljan za parkiranje.“

Samo dva dana kasnije Marija Vrebalov Đorđević će imati mnogo ozbiljniju saobraćajnu nesreću posle koje ostaje sa trajnim invaliditetom. Posle dugotrajne rehabilitacije i velike borbe, koja uključuje i dve kliničke smrti, ona je uspela da stvori sasvim novi život koji podrazumeva uspešnu karijeru, veliku ljubav i najvažnije – osmeh na licu. O svom jedinstvenom iskustvu piše u knjizi "Svetlost tame“, koja predstavlja skup beležaka iz dnevnika u kojem je zapisivala, samo za sebe, sve što joj se dešavalo od kobnog 27. aprila 2000. do 11. jula iste godine. Za mnoge su to samo četiri meseca života, kada se osim promene godišnjeg doba, još malo toga desi. Međutim, Mariji Vrebalov Đorđević su ti meseci promenili život.

Uz zahvalnost što je svoj dnevnik podelila sa nama i dala nam motivaciju da izdržimo, ne samo u velikim borbama, već i u onim malim, svakodnevnim, pitamo je – šta je bio njen motiv za borbu?

"Zahvaljujem, pre svega Vama, na intervjuu koji za mene predstavlja novu inspiraciju za pisanje o novom iskustvu, a to je pisanje o deljenju dnevničkih zapisa, intimnih i teških svedočenja o životu koji je nestao i životu koji sam stvorila. Motiv za borbu, u prvim trenucima nakon same nesreće bio je iskonska, najdublja, nesvesna i čini mi se uvek prisutna igra života i smrti, a ne moja svesna motivacija. Ta večna i večita suprotnost u svemu što postoji, koja pravi balans, harmoniju i tok, i koja nas uči da bez jednog ne može biti ono drugo, da spoznajom jednog spoznajemo i drugo... Iskusila sam smrt da bih zapravo iskusila život. Sada to tako osećam i razumem. U trenucima koji su usledili posle kliničke smrti jedne, pa druge, moja borba je bila deo mog karaktera, vaspitanja, volje, vere da mogu da budem dobro i kada je sve jako teško, neke skrivene i pritajene svesnosti koja je bila začeta u meni, a koja je tek tada počela da se razvija. Mislim da sam tada počela da učim kako se postaje radostan. Zadovoljan. Ispunjen. Težine uvek ima, izazova, iskušenja, to nam je u životnom opusu. Svakom čoveku, u različitoj meri i odnosima, ali svi imamo izazove i borbu.“

Mnogo je emocija u "Svetlosti tame“ – Vaših, ali i naših dok čitamo kako je izgledao taj put koji ste opisali, a za koji ste još u uvodu rekli da je put tokom kojeg ste se "raspali, rastvorili, poništili, nestali i ponovo postali“. Ali, govoreći o emocijama, jedna ipak pobeđuje – sreća. Srećni ste na početku knjige, srećni ste i na kraju. Da li bismo mogli da kažemo da su Vas optimizam i vedar duh sačuvali na putu koji je za Vama?

"Sa sigurnošću mogu da kažem da sam za sve ove godine spoznala da je radost u čoveku. Takođe sam sigurna da je svako od nas ima u sebi, dovoljno da iz te radosti može da spozna čitav univerzum, da stvori sopstvenu oazu optimizma, mira i vedrine. Te osobine ili stanja, po mom razumevanju, imaju isti koren. Radost u nama je taj koren. I da, definitivno mi je put iza mene postao drugačiji kada sam to shvatila, prihvatila i počela da budem svesna toga svakodnevno. Nažalost ili na sreću, ne bih tvrdila ni jedno ni drugo, duh se sam osnaživao kroz sva teška iskustva. Nekada uopšte nije bilo vedrine, samo očaj, suze, patnja, bol, neverica... a onda izdanak iz tog korena, iz te iskonske radosti, izdanak koji sam shvatila da moram da negujem, da se njime bavim, i da zalivam tu datost, a ne ove druge koje su me slamale.“

5
Izvor: Dragana Selakovic Druu

"Strahovima ne dajem snagu“, napisali ste u poglavlju u kojem opisujete da se niste bojali samo Vi, već i Vaši lekari koji u početku nisu imali mnogo nade ne samo u Vaš oporavak, već u to da ćete preživeti. Koliko snage je potrebno da se strah savlada i odakle ta snaga dolazi?

"Hvala ponovo, hvala na pitanjima, čije odgovore zaboravim, ponekada kada se strahovi pojave. A treba da se podsećam(o) jer sva iskustva su tu da, savlađujući izazov, u sledećoj sličnoj situaciji pozovemo to znanje, te formule, ta rešenja. Najveću snagu gubimo upravo na strahove. To je za mene bila prva lekcija o strahu. Druga je bila da tu snagu i energiju usmerim na jednu jedinu pozitivnu situaciju, stvar, okolnost i da se bavim njom, a ne strahom. Treća lekcija bila je da ne mogu da kontrolišem ništa osim svog daha i svojih misli. Kada me obuzme strah, ja ga oduvam i ne mislim te strašne misli, već dišem i tragam za radošću u sebi. To je kao na frontu, rovovska borba, nekada iscrpljujuća, ali na kraju je bolje biti iscrpljen od ličnih razbijanja stereotipa i misli da se mora biti nesrećan kada nešto nije kako bismo želeli. Ja sam uverena da je moguće biti dobro i biti radostan sa samim sobom u najizazovnijim okolnostima, a ne biti preplavljen samosažaljenjem, očajavanjem, tugom...“

Svoju snagu morali ste da pozajmljujete i drugima, koji Vas vole, ali su slabiji. Napisali ste: "Ljudi su pažljivi do mere do koje razumeju neku situaciju. Kada ne razumeju, treba naći način da im nekako stavimo do znanja.“ Koliko smo, kao društvo, spremni da razumemo tuđu tešku situaciju?

"Ja verujem, pre svega, u ličnu odgovornost, verujem u svesnost, verujem u dobrotu i na tim osnovama, verujem da možemo biti i kolektivno na višem nivou svesti. Posmatrajući svoj životni put, svoj duhovni i emotivni razvoj, lično sazrevanje, shvatam da je ’ubrzano odrastanje’ moguće samo u slučaju velike želje da se sazri i bude odgovoran. Ako govorim o društvu, društvo i institucije čine ljudi, a ti ljudi mogu da oblikuju i stvaraju i uspostavljaju nove i bolje vrednosne sisteme koji će uticati na svakog čoveka pojedinačno. I ponovo dolazimo do toga da je najvažnija lična odgovornost svakoga od nas pojedinačno, kao i želja da budemo bolji jedni prema drugima, da pokušamo da razumemo tuđu tešku situaciju, da smo nesebični, manje samoljubivi.“

1
Izvor: Dragana Selakovic Druu

"Sebe sam prihvatila, a svima koji to ne mogu – oprostila sam“, takođe je citat iz Vaše knjige. Da li je opraštanje drugima put do osvešćivanja društva u vezi sa tim da nismo svi isti i da različitosti čine da budemo duhovno bogatiji, a njihovo razumevanje – srećniji?

"Opraštanje je dragocenost koju sam spoznala tek kada sam zaista oprostila. Reči i želja da se oprosti su jedno, i to jeste početak, a sam oprost je isceljenje. Znam da dok sam bila zaglavljena u osećanjima koja su nastala usled loših ili bolnih interakcija sa drugim ljudima, tada sam u svemu stagnirala ili čak i nazadovala jer sam gubila snagu baveći se sadržajima koji suštinski nisu važni. Analizirajući tuđe postupke i trudeći se da udovoljim ili budem drugima po meri, gubila sam sebe, gubila sam lični osećaj vrednosti, izgubila sam samopouzdanje i u jednom trenutku identitet. Nisam više bila žena, roditelj, supruga, nisam bila ljudsko biće sa dostojanstvom. Sve je nestalo. Kada sam to shvatila, kada sam spoznala iskru života u skoro mrtvom telu, kada sam osetila sopstvenu odgovornost za put koji je preda mnom, za to da sam sama sa sobom dobro, tada mi se pojavila moć, saznanje i osećaj o tome da mogu, tada sam našla istinski oprost u sebi za sve koji su bili možda i nenamerno nemilosrdni, grubi ili jednostavno nesvesni svojih postupaka. Tada sam spontano, čak ne ni ciljano, nekome posebno, počela da opraštam, i onda sam shvatila da se retko i teško ljutim.“

3
Izvor: Dragana Selakovic Druu

"Da li je u redu da budem dobro kada je sve teško?“, pitate se u svojim dnevnicima, a odgovor je potvrdan. Da li je "biti dobro“, zapravo, osnovno oružje u borbi da preživimo, ozdravimo, da budemo još bolje?

"Biti dobro je stanje duha. Biti zdrav je posledica naših sveukupnih delovanja. Od stila života, genetike, ishrane, somatizovanja iskustava, ličnih predstava koje živimo i još ponečega zavisi koliko smo fizički, emotivno, duhovno i mentalno zdravi, celi. Verujem da svaki čovek oboleva od određenih bolesti upravo da bi naučio kako da bude dobro. Možda zvuči apsurdno, ali moje iskustvo je takvo. I ne mislim da treba da negiramo teška stanja, da glumimo da smo dobro, da kada nas pitaju kako smo da ne kažemo istinu. Znam da je važno da baš osvestimo kako smo, a ne da ponavljamo uobičajene odgovore i drugima, a i sebi, i da time otupljujemo sopstvene radare, senzore. Mene moji radari nepogrešivo vode ako im se posvetim, ako slušam šta mi govore, ako se ne zavaravam, ako obratim pažnju... Ako to ne uradim, onda opet budem na početku. Tuga je tu da bismo naučili da budemo radosni. Bolest je tu da nas nauči zdravlju. Smrt je tu da bismo bili svesni života. Nije teško, samo treba hteti.“

Zapitali ste se u jednom trenutku i da li ste ponizni ili ste poniženi? Nije teško da se izbriše granica kada je naš život apsolutno u tuđim rukama. Kako sačuvati dostojanstvo, a preživeti u četiri zida bolničke sobe?

"Svako od nas je sigurno imao iskustvo nekog poniženja. Nažalost, kada smo bolesni ili kada na bilo koji način zavisimo od volje, svesti i činjenja drugih ljudi, tada je taj osećaj dublji i snažniji jer se odvija na najličnijem planu. Ja sam često plakala u ta četiri zida koja ste spomenuli, često sam se pitala da li ti drugi imaju dušu, da li imaju nekog svog prema kome bi bili tako grubi, pitala sam se i pitam se i dalje i ne znam kako se preživi. Nemam odgovor. Oduvek je bilo ljudi koji su surovi i nemilosrdni prema drugima kada osete sopstvenu moć, i oduvek je bilo onih koji kada imaju moć, oni budu blagotvorni, nežni i velikodušni. To je pitanje časti.“

Vi ste uspeli ne "samo“ da preživite i ostanete dostojanstveni, već i da danas svojim primerom budete podrška i uzor onima koji prolaze kroz svoje bolove. Nasmejani, vedrog duha, uvek doterani, ponovo zaljubljeni, potvrđujete ono o čemu ste pisali u "Svetlosti tame“: "Nema magije. Magiju sami pravimo“.

"Magija je sam život.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari
rumena bužarovksa

Intervju

13.03.2022. 14:05

Rumena Bužarovska - spisateljica zbog koje nastaje gužva u knjižari

Danas gotovo nestvarno zvuči da su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u našoj državi pesnici bili među najpopularnijim javnim ličnostima. Matija Bećković, Mika Antić, Desanka Maksimović, Mira Alečković... Da je to moguće i danas, u eri interneta, kompjutera, TikTok-a, dokazala je Rumena Bužarovska.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
5°C
20.04.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve