Vesti
23.05.2022. 08:10
Srećko Milovanović

Intervju Žerom Ferari

"Nisu ni Tolstoj ni Dostojevski bombardovali Marijupolj"

Žerom Ferari 22.5.2022.
Izvor: EFE / Enric Fontcuberta

Žerom Ferari jedan je od trenutno najpoznatijih francuskih savremenih književnika i filozofa u svetu.

Napisao je osam romana – za "Besede o padu Rima“ 2012. godine dobio je Gonkurovu nagradu, najuglednije francusko književno priznanje, a za roman "Po svom liku” 2019. nagradu uglednog francuskog lista "Mond“. Nekoliko godina živeo je na Korzici, a predavao je filozofiju u nekoliko internacionalnih škola u Alžiru. Trenutno živi i radi u Abu Dabiju.

Tokom posete Beogradu i Srbiji Žerom Ferari je u intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ govorio o svojoj književnosti i počecima, ali i o trenutnoj situaciji u svetu koja preti da sve ono u šta smo verovali prethodnih decenija preko noći promeni.

"Nisam prvi put u Beogradu i Srbiji. Dolazio sam ranijih godina više puta u vašu lepu zemlju, ali uvek je to bilo nakratko, na po samo nekoliko dana, nedovoljno da bih se upoznao sa svim lepotama koje pružate. Srećan sam da sam i danas ovde i da se družim sa svojim čitaocima u vremenu koje je potpuno drugačije i nesvakidašnje“, kaže na početku razgovora za "Ekspres“ Žerom Ferari.

Kada spominjete tu "drugačiju i nesvakidašnju današnjicu“ u kojoj se svi nalazimo, kako kao književnik, ali i kao filozof vidite sve ono čemu smo svedoci, na prvom mestu mislim na sukob između Rusije i Ukrajine?

"Sve je ovo još uvek veoma sveže i nepredvidivo u kom će se pravcu kretati da bih kao književnik, a pogotovo kao filozof mogao da dam neki konkretan odgovor. Svi smo uvučeni u ovaj trenutak da bismo hladne glave mogli da rezonujemo i kažemo šta se zapravo dešava. Svedoci smo da izranjaju neke stvari za koje smo mislili da su nemoguće. Sve se to dešava tako surovo i neočekivano. Sve se događa odjednom. Da bismo znali kuda sve ovo vodi, ne treba biti filozof, već prorok.“

Rođeni ste istorijske 1968. u Parizu, kada je krenuo čuveni studentski bunt koji se prelio na čitavu Evropu. Tada je važila krilatica "Budimo realni – tražimo nemoguće“. Danas svi ti ideali šezdesetosmaša deluju naivno i nemoguće. Gde smo to svi pogrešili pa imamo Evropu i svet ovakve kakvi jesu i da li je danas sve mnogo gore nego što je bilo 1968?

"Uvek imamo tu težnju da malo idealizujemo prošlost pa tako radimo i sa događajima iz 1968. koji nesporno jesu izuzetno važni i menjali su u jednom momentu sliku tadašnjeg sveta. Ipak, teško se može reći da li je sada gore nego tada, odnosno da li je pre više od pola veka bilo sve bolje nego danas.

Tih šezdesetih smo bili usred Hladnog rata, postojala je strepnja i konstantna napetost između dva suprotstavljena bloka. To je, setimo se, i vreme početka rata u Vijetnamu. Zbog svega toga, ali još i mnogo drugih stvari, slika tog doba u kojem sam rođen i odrastao mi ne deluje baš idilično. Ne možemo dakle reći sa sigurnošću da je slika sveta danas gora nego pre, ali svakako nije ni bolja. Ono što mi deluje sasvim izvesno jeste da je ovo definitivan kraj iluzija iz devedesetih godina da je veliki svetski sukob u današnje vreme nemoguć.“

Žerom Ferari 22.5.2022.
Izvor: EFE / Enric Fontcuberta

Nakon pobede Emanuela Makrona i osvajanja drugog mandata, mnogi Francusku vide kao novog lidera Evrope i kao snagu koja može da sačuva Evropsku uniju i jedinstvo u njoj. Delite li Vi takvo mišljenje?

"Ne. Drugi mandat gospodina Makrona desio se u trenutku za koji niko ne može da kaže da je ohrabrujući i pozitivan. Kandidati ekstremne desnice dobili su više od trideset odsto glasova. Gospođa Marin le Pen je u drugom krugu izgubila sa malom razlikom i to je činjenica. Setimo se da je Makronova pobeda nad Le Penovom na prethodnim izborima bila znatno ubedljivija. Ne verujem dakle da je u svetu tih činjenica Makronov drugi mandat u Jelisejskoj palati nešto što automatski može Evropi i svetu da ulije optimizam i prevelika pozitivna očekivanja.“

Kako vidite ovu trenutnu antirusku histeriju širom Evrope i sveta. Zabranjuju se ruski pisci, ruskim sportistima zabranjeno je da izađu na terene, čitava kultura jedne ogromne zemlje i naroda se veštački zabranjuje. Kuda to može da nas odvede?

"Danas se širom Evrope i sveta mnoge stvari uopštavaju, ali i mešaju. Ne možemo i ne smemo stavove Vladimira Putina da mešamo sa velikanima ruske književnosti i umetnosti uopšte. Ja mogu da razumem te psihološke mehanizme koji smatraju da tako treba reagovati, ali to svakako ne može biti opravdano u 21. veku. To su samo simbolične pretnje i zauzimanje nekih pozicija u ovom svetskom sukobu kojem smo svedoci i nažalost savremenici.

Na kraju krajeva, ni Tolstoj ni Dostojevski nisu bombardovali Marijupolj, već su svetu podarili dela neprolazne lepote i važnosti. Učinili su ovaj svet jednim delom boljim i strašno je što se takve besmrtne veličine danas kažnjavaju i zabranjuju. To je još jedan od apsurda sveta u kojem živimo.“

U Vašem romanu "Po svom liku“ za koji ste dobili nagradu lista "Mond“, govorite i o dešavanjima u bivšoj Jugoslaviji. Otkuda interesovanje za ovaj deo Evrope i Balkana?

"Kada sam sklapao kompoziciju romana ’Po svom liku’ zamislio sam da jedan deo bude reportaža o ratnim dešavanjima u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka. Trebao mi je lik koji će pripadati jednom od naroda koji su sačinjavali Jugoslaviju. Tako je nastao Dragan, nekadašnji pripadnik Legije stranaca. Govorim o samom početku rata, dakle od 1991. godine. To je bio taj trenutak kada je sve na vašim prostorima skliznulo u propast, kada je zavladalo bezumlje, a razum se povukao. Ni sami protagonisti u romanu ne shvataju šta se zapravo dešava. Želeo sam da stvorim jednog mladog čoveka, izgubljenog u svim tim dešavanjima. Budući da sam imao više kontakata sa Srbima u to vreme, uspeo sam da stvorim lik Dragana, a koliko sam u tome uspeo kao i uvek presudiće čitaoci, ali i vreme.“

Glavna junakinja "Po svom liku“, foto-reporter Antonija, relativno brzo u romanu gine u saobraćajnoj nesreći i tek na njenoj sahrani i posle nje otkrivamo ključne stvari o njenom životu. Da li to filozof u Vama poručuje čitaocima da se o ljudima istina može saznati tek posle njihove smrti?

"Ono što je za mene bilo važno i što sam želeo da postignem jeste da ta priča o Antoniji i njenom životu bude ispričana kao retrospektiva. Mogao sam naravno da kompoziciju romana osmislim tako da ona umre i na kraju, ali nikada o stvarima ne govorimo na isti način ako na samom početku znamo kako će se nešto razrešiti. Pre bih takvu vrstu razmišljanja nazvao estetskom nego filozofskom.“

Jedan period svog života proveli ste u Alžiru gde ste radili kao profesor. Da li ste se tokom boravka u Alžiru nekada osetili kao Kamijev Merso, glavni lik remek-dela "Stranac“, i da li ste Kamija možda tada doživeli na neki novi način?

"Moram odmah da kažem da Alžir koji Kami opisuje u ’Strancu’ ne postoji više. Merso živi u jednom Alžiru u kojem je Francuska svakodnevno sveprisutna. Ipak, i danas je u Alžiru sećanje na rat vrlo prisutno i bilo mi je to jedno čudno iskustvo, da u dođem u Alžir kao Francuz. Tim pre mi je bilo čudnije jer u francuskoj gimnaziji, gde sam predavao, svi učenici su bili Alžirci. To je jedna intimna i tragična priča koju tamošnji narod nosi u sebi i, da budem iskren, plašio sam se kako ću proći kroz sve to. U početku sam se pribojavao da ti mladi ljudi, pa i oni stariji, ne budu nekad napadni ili agresivni, ali sam vrlo brzo shvatio da su ti moji strahovi bili apsolutno neosnovani.“

Te strahove je imao i Kami?

"Upravo tako. Sve sam to prepoznao i kod Kamija i može se reći da sam ga zaista tokom boravka u Alžiru spoznao na pravi način, na onaj način na koji nisam mogao kad sam ga prvi put kao mladić čitao u Francuskoj. To je to bogatstvo novih iskustava koje vam donose životni vetrovi.“

Savremena francuska književnost poslednjih godina je sve prisutnija i sve popularnija u Evropi, pa i u Srbiji. Pored Vas, veoma je rado čitan i Mišel Uelbek. Da li je ta vaša generacija na neki način neki novi glas savesti i razuma u današnjem svetu?

"Ne mislim da književnost i književnici nose tu vrstu odgovornosti. Barem ne na tako direktan način. Mislim da bi književnik koji bi pisao roman sa svešću da je on nosilac jedne evropske svesti i savesti napisao jedan užasan roman. To bi bila knjiga jedne nepodnošljive arogancije i ne bi se ni znao njen žanr. Reći da je Francuska danas savest Evrope mislim da bi ipak zvučalo nekako arogantno sve i da je istina, a mislim da ipak nije. I u našoj prošlosti postoji dosta toga što bi danas trebalo menjati.“

Da li ste ipak optimista kada je u pitanju budućnost Evrope i sveta.?

"Kratko i jasno – ne! Trenutno imamo veliku vojnu i ekonomsku krizu u Evropi, svedoci smo globalnog zagrevanja, sve je veća nejednakost među državama i narodima. Zaista, i pored najbolje volje, ne vidim u ovom momentu nijedan razlog da budem optimista.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu
Lana Bastašić

Intervju

04.01.2022. 07:05

Lana Bastašić: Pisanje je jedina konstanta u mom životu

"Riječi mi ispadaju iz usta i lijepe se po mom mantilu kao gomila čičaka“, piše na prvim stranicama romana "Uhvati zeca“ Lana Bastašić, mlada spisateljica o kojoj se ovih dana priča ne samo u Srbiji.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
29°C
26.06.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve