Vesti
18.12.2023. 15:05
Marko R. Petrović

Intervju, Dragoslav Bokan

"Ovaj svetski rat je krenuo od nas 1991."

Berlinski zid
Izvor: Shutterstock

Kako god da predstavite Dragoslava Bokana, nećete pogrešiti. On je i režiser i pisac i publicista i dobrovoljac i političar... Da je "srpski patriota" zanimanje, on se, nema sumnje, ne bi ustezao da to napiše kao svoju profesiju.

Ovako, predstavićemo ga kao predsednika Instituta za nacionalnu strategiju koji će, kako se navodi i na sajtu ove organizacije, pokušati da kroz konkretne projekte pokrene "društvenu i duhovnu obnovu naše otadžbine": Zbog toga razgovor za "Ekspres" sa Dragoslavom Bokanom i počinjemo pitanjem o mestu Srbije u globalnom svetu u kojem trenutno bukte dva velika rata - u Ukrajini i na Bliskom istoku ‒ dok se stvari ukuvaju i u Južnoj Americi. I sve to uz, naravno, nezaobilazni faktor koji je, verovatno, u mešan na sva tri mesta, ali ne direktno.

"Danas više ne postoji zemlja na svetu koja živi u miru. Naime, ovaj svetski rat koji traje na specifičan, često ne oružani način, obuhvata kompletnu planetu, mislim bez izuzetka. A mi smo možda tu u posebnom položaju zato što je sve i započelo negde kod nas. Ta praćka se zategla 1991. godine da bi pustila kamenicu 1999, kada praktično prestaje da postoji na ozbiljan način Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i uopšte Ujedinjene nacije koje su te godine potpuno obznanile svoju nemoć i to da se može potpuno normalno delovati van nje. I to ne jedna zemlja, nego čitav sistem najrazvijenijih zemalja rešavaju da deluju potpuno van zakona i pravila koje su sami uspostavili posle Drugog svetskog rata", kaže Dragoslav Bokan na početku razgovora za “Ekspres“.

Dragoslav Bokan
Izvor: Ekspres/Marko Stevanović

Da ne bude da sebi dajemo previše značaja, da li ta praćka o kojoj govorite nije zategnuta još 1989. godine i rušenjem Berlinskog zida?

"Izvini, nismo je mi zatezali, tako da ne dajem nikakav značaj nama. To je kao kad pitaš nekog mučenika, jao pa kako si uspeo da budeš baš ti mučenik, a ne neko drugi. Niko ne želi da bude mučenik. Ali ti se dogodi ili ti se ne dogodi. Nama se to dogodilo. Raspad Jugoslavije je jedan lokalno, regionalno, globalni proces i projekat koji daleko nadmašuje sve ono drugo što se dogodilo. Pad Berlinskog zida je rezultat prethodnih decenija, prethodnog rada, propagande i svega, a događanja u bivšoj Jugoslaviji su događanja tog trenutka upućena ka budućnosti. To nije suma ni finale prethodnog, nego početak novog perioda, gde istovremeno imaš diplomatiju, medije i bombardere. To je specifičnost hibridnog rata, asimetričnog, te neke moći koja brutalno kreće u obračun sa svima koji im stanu na putu. Znate, kada se nađete na putu nekom konstruktu, izgradnji neke fabrike ili nekog auto-puta, niko vas ne pita da li ste vi dobri ili loši, da li vi volite nešto ili ne volite. Prosto stvar je u tome da se vi sklonite, to jest da vas unište i ponište i da više ne postojite".

Opet deluje kao da govorimo o nama kao o...

"Ne moramo mi to da govorimo, dovoljno je da čitamo literaturu i po Zapadu i po Istoku, ali i po čitavom svetu. Recimo, sećam se kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković bio u Meksiku, sećam se intervjua njegovog u kome je taj voditelj ne samo otvoreno iskazivao neku vrstu divljenja i poštovanja prema prvoj zemlji koja se, prema njegovim rečima, oduprla američkim interesima na konkretan način. Čak je i govorio o tome da kada bude dolazio u Srbiju želi da ode u Požarevac na grob Slobodana Miloševića, koga on ne posmatra kao mi iznutra, kao političara sa dobrim ili lošim stranama, sa greškama, već ga posmatra kao simbol borbe protiv američkog imperijalizma koji se evo ovih dana završava krahom američke imperijalističke ideje i krahom tog kraja istorije, kako su ga oni doživljavali. Naime, otvara se nastavak istorije, na drugi način, ali u drugačijem rasporedu moći i mešanju karata. Sa te strane, recimo za Dragutina Mraza, slovenačkog pesnika, mladobosanca, dobrovoljca u srpskoj vojsci, kažu da je bio prva žrtva Prvog svetskog rata kod nas. Onda imamo onog svata u Sarajevu Srbina, koji je bio prva žrtva nečega što se vrlo brzo pretvorilo u građanski rat. Nisu ti ljudi birali niti bili posebno značajni i željni toga da postanu prve žrtve. Ali prosto to se tako desi. I bez obzira na to stradanje uvek postoji i onaj drugi deo priče o značaju nekog i nečijeg stradanja u odnosu na situaciju u kojoj neko drugi možda nema takav značaj jer nije prvi. Mi smo prvi. To je ono što je važno shvatiti. Niko na Balkanu, niko u Evropi, niko u geopolitičkom centru sveta, to je sigurno, nije bio u poziciji u kojoj smo bili mi i u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu, a posebno sada u ovom novom neobjavljenom svetskom ratu u kome se nalazimo i zauzimamo to istorijsko mesto. Ne zato što smo sposobni, ne zato što smo čak i želeli to mesto. Čak taj isti Milošević je bio spreman, po svedočenju Milutinovića i drugih učesnika razgovora u Rambujeu, da uđemo i u NATO. Skoro bez ikakvih uslova. Ali oni to nisu želeli. Oni su nas odredili kao žrtvu i kao neko žrtveno jagnje koje je trebalo da posluži kao primer svima ostalima. Ali je istovremeno poslužilo i kao pozitivan nauk recimo Rusiji da zauvek, praktično izbegne tu vrstu sentimentalnosti i popustljivosti prema Zapadu. Shvatili su da, šta god uradili, Zapad neće imati milosti prema njima kao što nije ni prema nama. Zbog nas su se Rusi pripremili za ono za šta se sigurno ne bi pripremili da im nije bilo onoga što se desilo nama. Drugo, u zemljama Latinske Amerike mi zaista imamo poseban status slobodarske zemlje. Ali mi, nažalost, ne možemo to da prepoznamo zato što to nije namerno. Mi nismo ideološka zemlja poput Mađarske ili poput Rusije, koje su ideološki došli do otpora Americi. Ne, mi smo došli geopolitički, po prostoru na kome se nalazimo i naravno po tome što je pitanje Kosova za nas neuporedivo važnije, nije samo jedno od mnogih pitanja. Na tome smo se mi uzdigli do pozicije primera za budućnost."

Kada kažete da smo geopolitički došli, to znači da kada bi se Srbija nalazila na drugom mestu da ne bi bila u ovoj poziciji?

“I da nema Kosovo. Jer da nema Kosova, to bio neki jugozapadni deo Srbije o kome bismo mi mogli da razmišljamo kao što smo razmišljali o Baranji, recimo. Ili kao što smo pre toga razmišljali o Republici Srpskoj Krajini ili o nekim delovima Makedonije za koje su ginuli srpski vojnici u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Kosovo je svojom specifičnošću i značajem kojim nadrasta običnu političku logiku pomoglo ili odmoglo, kako god se to uzme, zajedno sa našim položajem, da budemo na ovom mestu na kome se nalazimo i po kome će nas buduća istorija čovečanstva opisivati.“

Na koji način mislite da će nas opisivati?

"Opisivaće nas kao prvu zemlju o koju su slomili zube američki imperijalisti, kombinacija Pentagona Bele kuće, njihove medijske mašinerije... A oni su slomili zube na Srbima. Na Srbima. Zato što su Srbi izazvali reakciju Rusije, izazvali reakciju Kine. Zbog Jugoslavije je pogođena raketom kineska ambasada, što im nikada neće biti zaboravljeno. To su važni datumi koje nikada neće zaboraviti u istoriji američko-kineskih i američko-ruskih odnosa, bez obzira na to što je to išlo preko naših leđa. Ali smo mi taj posrednik ka istini o nemilosrdnosti zapadnog hegemona".

Da li moramo mi uvek da budemo ti preko čijih će leđa nešto da se lomi...

"Ne moramo, ali moramo. Ako tebe neko prebije i sada ležiš u bolnici i neko ti priđe i kaže – je li bre, čoveče, pa zašto uvek tebe da prebiju? Ti ga gledaš sav slomljen, onako u zavojima, i razmišljaš šta je ovom čoveku, šta me on pita".

Pitanje je da li je moglo da se izbegne to prebijanje?

"Nije moglo. Uopšte ta ideja značaja malih zemalja je besmislena. Ta ideja da je Amerika čekala šta će da kaže Vesna Pešić ili šta će da odluči Vuk Drašković ili Slobodan Milošević... Pa to je smešno... Oni kada reše da nešto dekonstruišu i napadnu... Recimo, Jugoslavija je bila osuđena na dekonstrukciju, na uništenje. Vojska, Jugoslovenska narodna armija je pravljena da izdrži eventualni prvi napad Sovjetskog Saveza jer smo mi kao pridruženi članovi NATO-a, nevidljivi članovi NATO-a, imali zadatak da ginemo i da se suprotstavimo sovjetskom udaru na zapadu Evrope ukoliko dođe do njega. Zbog toga je naša vojska morala u tim novim izmenjenim okolnostima da bude uništena, dekonstruisana, kao i naša zemlja, kao i Beograd, kao i čitava priča o pijemontu Balkana. A ko nas pita? Možda smo se nešto pitali krajem 1918. godine, ali smo tada prepustili sudbinu u ruke toj veštačkoj konstrukciji koja je pala ne samo zbog unutrašnjih razloga, nesporazuma između različitih vera i nacija, nego i pitanja vatikanskih, zapadnoevropskih, kasnije američkih interesa u čitavoj priči o Jugoslaviji. To više nije bila zemlja koja je mogla da odlučuje sama o sebi na način na koji su neke zemlje to mogle. Mi smo, nažalost, bili u poziciji da trpimo svoju sudbinu. Da trpimo svoju istoriju, zato što smo ušli u Jugoslaviju. U tu nenormalnu, veštačku, predimenzioniranu konstrukciju u kojoj više nismo mogli da se iščupamo iz sudbine koja je sledovala. To je kao neka igračka od nekoliko delova i samo je pitanje kada će ti delovi da se razdvoje".

Ima ozbiljnih istoričara, akademika, koji kažu da ne treba gledati na taj način na ulazak u Jugoslaviju, već na način da je to možda bila šansa koju Srbi nisu umeli da iskoriste.

"To je toliko smešno. O tome može da razmišlja samo onaj profesor iz vica koji upada u šaht gledajući u zvezde na nebu. Mi danas govorimo u situaciji sto godina posle stvaranja Jugoslavije i gledamo sve njene efekte – ekonomske, propagandne, čitamo zapise međuratne Skupštine Kraljevine Jugoslavije i način na koji su se Slovenci i Hrvati odnosili prema Srbima, stalno koristeći te argumente da su oni ugroženi, da mi namećemo svoj hegemonizam... Ta priča o velikosrpskoj priči, to je sve posledica 1918. godine i naše ludačke zajednice, prisilne zajednice, koju su izmislili maštari intelektualci i naravno oni ljudi koji su slušali argumente koji nisu bili naši".

Da se vratimo na priču o dekonstrukciji Jugoslavije. Ok, Jugoslavija je morala da bude dekonstruisana. A da li smo u toj dekonstrukciji mogli da prođemo bez batina?

"Ne. Naravno da ne. Iz nekoliko razloga. Prvo, imali smo agresivni hrvatski klerofašistički šovinizam koji je imao nekoliko ciljeva. Jedan od tih ciljeva je da se preskoči priča o Jasenovcu i o njihovom odnosu prema srpskim civilima u Drugom svetskom ratu. Napad je najbolja odbrana. Njima je trebalo da Srbi u Jugoslaviji budu proglašeni za nekog navodnog hegemona koji je koristio Jugoslaviju da bi ugnjetavao Hrvate, u kojoj je vladao Josip Broz Tito. Optuživati zemlju koja je bila u rukama Josipa Broza za velikosrpstvo je kao optuživati Tita da je bio velikosrpski nacionalista. To je stvarno smešno. O tome mogu da razgovaraju samo ljudi koji ništa ne znaju o politici ili ljudi koji su zlonamerni i srbofobno raspoloženi. Oni su iskoristili poziciju da je tehnički priča o Jugoslaviji vođena iz Beograda okupiranog od strane Brozove koncepcije, njegove Udbe, njegove vojne službe... To je kao kada bi neko optužio Poljsku za Aušvic, Dahau i razne logore. Kakve veze ima Poljska sa sudbinom logora koji su podignuti na njenoj teritoriji, van njene volje. Beograd, politički Beograd, komunistički Beograd, antisrpski Beograd konstruisan je ovde i on dan-danas postoji. On i dan-danas postoji i to pre svega u tim društvenim talozima koji obuhvataju kulturu, kulturnu politiku, razne društvene okolnosti, od Akademije nauka pa do raznih instituta i nevladinih organizacija. To je sve nasleđe Titove organizacije tog srbofobnog sistema, a nalazi se u Beogradu, koji je tehnički u Srbiji".

Da se vratimo u sadašnjost. Kada čujete da je Srbija na evropskom putu, šta za Vas to znači?

"Pa zavisi ko to kaže. Ako to kaže država, onda je to strateška izjava. Država govori ono što je i Putin govorio u vreme minskih sporazuma ili u vreme kada je razgovarao sa Trampom. Naravno, mi smo na evropskom putu ukoliko je to neophodno da kažemo, ili čak i da mislimo, u situaciji kada to država izgovara. Kada to kaže neko u opoziciji, kada ti to kaže neko ko nema tu vrstu obaveze da pazi na svaku svoju reč, da pazi na svaki potez, na svaki potpis, na svaki susret, onda je to stvar ideologije. Kada neko u opoziciji kaže da smo mi na evropskom putu, to je čovek koji ne poštuje srpski nacionalni identitet, naša prava, našu suverenost i političku realnost. Kada to kaže država, ona to kaže tako što ne želi da daje argumente našim protivnicima da se raduju takvom našem stavu, nego pokušava da trezveno ide srednjim putem, da smiruje vatre, da gasi plamenove i da čini sve što može da se priča o miru, stabilnosti... Zato što je to dužnost države. Nije izjava ono što nekog definiše, nego u kakvoj ulozi to radi. Znači ako se ambasador ponaša kompromisno i diplomatski, to je logično. Ne može diplomatski da se ponaša specijalac na prvoj liniji ratišta. On ne može, ne treba i ne sme da se ponaša diplomatski, nego na drugi način. Eto to je odgovor na to pitanje šta je evropski put. Evropski put iz državnih usta, to je priča o stabilnosti, pre svega ekonomskoj. A iz perspektive slobodne politike bez obaveza, bez posledica koje postoje, pošto opozicioni političar nema nikakve obaveze sem u odnosu na svoje birače, onda je to stvar ideološkog opredeljenja".

Da li to znači, ako sam dobro razumeo, kada država kaže da smo na evropskom putu, da nije baš sasvim iskrena?

"Država ne sme da bude iskrena pred strancima, međunarodnom zajednicom i ne sme da se ispoveda onima koji su nas bombardovali i onima koji su spremni da ponovo primene tehnike ucene, sankcija i svega onoga što već rade na primeru Republike Srpske. Naravno da ne sme da govori istinu. Ne da ne sme, nego naravno da ne sme. I to je njena dužnost. Njena dužnost je da bude inteligentna, da bude vešta. Da ima onu veštinu Stojana Novakovića i Jovana Ristića iz 19. veka, da pet puta meri, jedanput seče. Jer to je taknuto-maknuto. U politici ne možete da se kajete, pa sada imate 27. mart, a onda vlast koja je nakon toga došla odmah šalje svoje poslanike da pokušaju da nađu načine da produže primirje sa Nemačkom. A sve je već gotovo, priprema se bombardovanje. Znači 27. mart sa sobom nosi 6. april. I toga zauvek treba i moraju da budu svesni ljudi koji se bave politikom i od čijih odluka zavise sudbine čitavog naroda".

Malo su se i okolnosti ipak promenile u odnosu na 1941.

"Postoje mehanizmi koji se nikada ne menjaju i zovu se arhetipovi. O tome uči psihologija. Postoje arhetipovi u 15. veku, u 21. veku, biće ih i u 25. veku. Arhetipovi ljubavi, arhetipovi odanosti, arhetipovi lukavosti ili nevinosti... To su stvari koje se nikada ne menjaju. Znate, kada budu unuci naših unuka čitali ’Pinokija’, oni će videti istu priču o naivnosti nekog nesrećnog drvenog lutka koji sluša lukavog lisca koji mu obećava zemlju igračaka samo da bi ga odveo od Đepeta, da bi ga odveo od njegovog zavičaja, da bi ga odveo od njegove sudbine i naterao ga da radi sve na svoju štetu, a pod firmom da će mu biti mnogo lepše i bolje jer zemlja igračaka je uvek mnogo lepša od realne zemlje. I ono što nam se obećava, znate ona udica kojom pecate ribe, ona mora da bude šarena i da trza da biste vi reagovali na nju".

Da li mislite da takva politika, kao što kažete, da država ne sme da bude iskrena, da li mislite da sa druge strane nisu svesni toga.

"Ko?"

Ti prema kojima država nije iskrena.

“Naravno da su svesni toga. Ali, ako vi poštujete pravilo igre, međunarodno pravilo igre, onda vi time obavezujete tog drugog da kroz pravilo igre traži načina da vas pritiska i da vas natera da vi odustane od svojih ideja, i svojih interesa i svega što tu ide. Tu je cela tajna. Mi prihvatamo pravilo igre koji se zove međunarodna politika. Neće oni da kažu – pa vi nas lažete. To je smešno. A šta, oni ne lažu? Pa pogledajte uspomene zapadnih diplomata. Pogledajte uspomene bivše glavne haške tužiteljke... Vidite šta oni nakon penzionisanja govore o sopstvenim reakcijama. O sopstvenoj sudbini i onome što su radili dok su bili na tim pozicijama. Oni govore potpuno drugu priču. I niko im ne kaže da su licemeri, niko im ne kaže ‒ jao pa kako je moguće da niste ranije tako reagovali. Svakom je jasno zašto oni ranije nisu mogli drugačije, ali eto zato postoji naknadna prilika, postoje memoari, i da se time ubeleži onaj deo istine koji ranije nije bio moguć. Znate koliko ima ljudi koji su u vreme Tita morali da grizu usne? Da grizu usne i da čekaju priliku posle njegove smrti da pokažu ono što zaista misle ili rade. Koliko ima rukopisa koji su objavljeni tek posle 1980. godine? Tako će biti i sada i tako će uvek biti.“

Znači ostaje nam da čekamo memoare naših političara.

"Ne, ne ostaje nam. Svako ko je iole inteligentan on već vidi realnost. Nisu mu potrebni memoari da shvati šta se tu zaista događa. Memoari su tu samo da potvrde, a ne da nam otkriju. To je jasno kao dan šta se tu dešava. Nema nikakve tajne. Amerika je imperijalistička sila, koja gazi preko mrtvih koristeći svoje resurse oružane, intelektualne, političke, ekonomske da ostvari svoje ciljeve. Prilično jednostavno i jasno. I nema nikoga ko može da kaže da nije tako. Čak i oni koji vole Ameriku i koji su na njenoj strani potpuno im je jasan američki pristup politici".

Da se vratimo na, kako kažete, krah američkog imperijalizma. Da li će zapravo posledice tog kraha najmanje osetiti sama Amerika?

"Amerika skoro da ne postoji, kao narod, kao društvo, pa čak ni kao država. Oni postoje kao imperija, kao neka međunarodna sila. Ali kada je reč o unutrašnjim stvarima, pa pogledajte šta se tamo dešava. Pogledajte šta se tamo dešava u međurasnim odnosima, u međupolitičkim odnosima, šta se dešava pred nove izbore. Pa to ne zvuči kao demokratska atmosfera o toleranciji i pravima svih učesnika jednakih. To je smešno. Sve socijalne razlike, sve razlike koje možete da zamislite, sva demagogija koju možete da zamislite prisutna je tamo. Jer je zlo iznutra izjelo onu vrstu društvene stabilnosti i narodnog građanskog jedinstva koje je u Americi postojalo posle Drugog svetskog rata i nekoliko decenija nakon toga sve do, recimo, najnovijih rusofobnih poteza i do NATO agresija ili oružanih američkih agresija prema zemljama koje nisu neprijateljski orijentisane prema Americi, a pretrpele su oružane udare sa njihove strane. Amerika nije nikakav primer za stabilnost i ako bi neko govorio šta će biti za pet godina, mislim da je lakše pogoditi šta će biti za pet godina u Belgiji ili u Australiji nego u Americi. Sami Amerikanci, ako čitate njihove studije, njihova stručna mišljenja, analize, vi vidite i strah i strepnju i crni scenario i apokaliptičke tonove. I kada je reč o izborima, deo njih govori da će ti izbori biti na ivici građanskog rata. Drugi govore o tome da neće ni biti izbora, da će biti uvedeno vanredno stanje. To nisu normalne reakcije zemlje koja očekuje sledeće godine u kontinuitetu izbore. To su posledice dubokih društvenih poremećaja koji su vidljivi svima. I onima koji su na strani Amerike i onima koji su protiv nje, sem našim novinarima, mnogim našim političarima i nekim ljudima među našim intelektualcima, koji kao da žive u zamrznutom vremenu i ne shvataju da su stvari promenjene. Definitivno promenjene".

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Poslednji živi narodni heroj: "Šta bih Titu zamerio..."
Petar Matić Dule

Intervju

09.07.2022. 08:27

Poslednji živi narodni heroj: "Šta bih Titu zamerio..."

Tamnoplavo odelo, bela uštirkana košulja i bordo kravata. Na reveru značka sa zvezdom petokrakom u kojoj su srp i čekić, na crvenom barjaku s natpisom "Prva proleterska – 1941. Rudo“. Ni nesnosna vrućina nije sprečila poslednjeg živog narodnog heroja Petra Matića Duleta da u ponedeljak 4. jula dođe ispred Kuće Ribnikara na Dedinju.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
17°C
30.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve