Život
09.07.2022. 08:27
Marko R. Petrović

Intervju

Poslednji živi narodni heroj: "Šta bih Titu zamerio..."

Petar Matić Dule
Izvor: Marko Stevanović

Tamnoplavo odelo, bela uštirkana košulja i bordo kravata. Na reveru značka sa zvezdom petokrakom u kojoj su srp i čekić, na crvenom barjaku s natpisom "Prva proleterska – 1941. Rudo“. Ni nesnosna vrućina nije sprečila poslednjeg živog narodnog heroja Petra Matića Duleta da u ponedeljak 4. jula dođe ispred Kuće Ribnikara na Dedinju.

On je, zajedno sa još tridesetak članova SUBNOR-a, predstavnika Udruženja za istinu o NOB-u, udruženja potomaka i poštovalaca 6. Ličke proleterske divizije obeleži 81. godišnjicu donošenja odluke o podizanju ustanka protiv okupatora i položi venac na spomenik "Poziv na ustanak“.

Dva dana kasnije, a dva dana pre nego što se ovaj broj "Ekspresa“ našao na kioscima, 6. jula, Petar Matić Dule, general-pukovnik JNA u penziji, proslavio je 102. rođendan. Uprkos tome što je već dobro zagazio u 11. deceniju života, ovaj rođeni Sremac i dalje je vrlo vitalan, naročito mentalno. Iako mu sugerišemo da sednemo dok razgovaramo, gotovo iznenađeno uzvraća: "Zašto? Pa, mogu ja da stojim!“

Seća se kako, dok je još bio u partizanima, gotovo niko od vojnika kojima je komandovao nije znao da je njegovo pravo ime Petar. Svi su ga znali kao Duleta. A to je konspirativno ime dobio kada je pristupao Komunističkoj partiji Jugoslavije.

"Svako je dobijao svoje partizansko ime. Ja sam imao jednog malog sestrića koji se zvao Dušan. I zato sam izabrao ime Dule“, priča poslednji živi narodni heroj.

Govori odmereno i staloženo. Misli su mu jasne, a iz njegovih reči i dalje progovara borbeni duh starog komuniste.

A to se najbolje vidi kada na pitanje da li bi, kada bi imao priliku da uradi nešto drugačije u odnosu na ono što je radio, to uradio i šta bi to bilo, odgovara: "Razume se. Bilo bi prevrata!“

Kada?

"To ne znam. Ali ako bih se ja pitao, bilo bi prevrata u svakom slučaju. Oni što kradu bili bi u zatvoru, oni što rade bili bi nagrađeni. To bi otprilike tako bilo. Možda je to idealističko i nerealno. Mada, nije baš sasvim nerealno. U stvari, ka tome se mora ići. Ali to traje dugo.“

Posle svega što ste preživeli da li biste nešto menjali u svom životu?

"Pitanje je veoma opravdano, a u stvari odgovor na njega je više vezan za želje nego na realnost. Da li bih menjao? Kako da ne bih menjao. Mi u stvari živimo, da budem malo i grub, u džungli, ne u normalnim društvima, i tu je problem. Kako to prevazići? Kako svet da razume? Kako birači da razumeju da uslovi u kojima žive nisu normalni, da postoje alternative za bolji život, za lakši život, za ponosan život. To ja mislim.“

Da li žalite za nečim?

"Ne žalim ni za čim. Ja sam se opredelio. Bio sam mlad, imao sam 20 godina kada sam ušao u partiju i otada mi ništa nije teško i ni za čim ne žalim. Žalim zbog ogromnih žrtava. Žalim one naše špance koji su umirali... Da vam kažem, to je period bio na neki način preloman. Oni su već u godinama bili i umirali su uz osećanje da su rešili neki problem, da su doprineli da se društvo menja, da će biti demokratije... U suštini, kod nas se nije to ništa desilo. I odmah posle njihove smrti se to promenilo, odnosno realizovalo.“

Sa 20 godina ste ušli u partiju i, kako kažete, opredelili ste se. Kako se to dogodilo jer potičete iz imućne zemljoradničke porodice? Zašto ste se opredelili za Komunističku partiju?

"U stvari narod je bio u velikoj meri nezadovoljan. Nije reč samo o socijalnom nezadovoljstvu. I oni koji su proizvodili, i oni koji su imali dosta, bili su nezadovoljni. Bilo je nepravdi u pogledu oporezivanja, u pogledu zakona, u stvari u pogledu primene zakona i svega što je bilo izraz vlasti. Taj deo naroda koji je malo emancipovaniji i upućeniji, on je bio nezadovoljan. Ne zbog toga što je teško živeo, jer je imao svega, nego zato što u stvari tadašnja vlast nije bila izraz raspoloženja jednog naroda koji radi, stvara i održava tu vlast.“

1
Izvor: Marko Stevanović

Šta su roditelji rekli na to Vaše opredeljenje?

"Ništa. Moj otac je bio socijalista, leve orijentacije. U Irigu je bilo dosta ljudi koji su bili levo orijentisani bez obzira na bogatstvo kojim su raspolagali. A on je to podnosio apsolutno normalno. Nikada mi ništa nije rekao. A u stvari, kada je bilo zaoštravanje situacije i kada je na pomolu bio rat, on je rekao – treba se spremiti za rat. Nisam imao nikakvih problema.“

Čega se najradije sećate iz vremena koje ste proveli u partizanima? Da li ima nečega što biste zaboravili?

"Teško je reći. Radovali smo se kad god je bila neka pobeda u sukobu sa neprijateljem. Žalili smo uvek ako smo izgubili bilo jednog, bilo pet drugova, ako smo morali da odstupimo, a nismo trebali da odstupimo... To je, u stvari, promenljiva stavka u životu. Tu nema nečega pravolinijskog. Nije tako da idemo pa će sve biti kako treba. Jer nikada nije to tako ni bilo.“

Kada se priča o NOB-u, uglavnom se spominju borbe koje su najvećim delom vođene u Bosni i Hercegovini. Stiče se utisak da su ostali delovi zemlje, pa i Srem u kojem ste Vi proveli najviše vremena, "mirovali“ do 1944. godine.

"Ne samo Srem! Zaboravi se mnogo tih perifernih krajeva. A što se tiče Vojvodine u celini, i Srema koji je centar bio, to je neki fenomen. Fenomen u mnogim pitanjima. Prvo, manje-više to su ljudi koji su malo bolje živeli nego oni sa brda. Ali, valjda im je bila bliža pravda, a nepravda je u vladanju, kao što znate, i u onome i u ovome današnjem, velika, i ljudi su nezadovoljni bili. I kada su bili nezadovoljni oni su se opredelili za nešto što ima perspektivu. A to je borba za slobodu, za ravnopravnost. Srem je posebna jedna, da kažem, enklava u Jugoslaviji u kojoj je ogroman broj ljudi upravo imućnih, ne samo sirotinja, ne samo radnici, ne samo komunisti, apsolutno podržao Narodnooslobodilački pokret, učestvovali su u njemu. Bilo je i dramatičnih situacija. Na primer, Veselinov koji je bio na čelu naše organizacije, išli smo u Hrvatsku za neke razgovore, i upali smo u mrežu neprijatelja, ali ništa se nije desilo, što je važno. Otišli smo kod nekih ljudi koji za nas nikada nisu ni čuli, niti su nas videli, ali oni su nas primili. A kada je bilo stani-pani poginućemo, oni su svi, zajedno sa komšijama, rekli – mi ćemo sa vama poginuti ako treba da poginemo. Bila je velika vezanost za pokret. A ta vezanost je bila izražena i u činjenici, recimo, da u Vojvodini, u vojvođanskim jedinicama nije bilo predaje. Nije bilo bežanja iz vojske, to je bila karakteristika. Ako možeš da pobegneš od smrti, pobegni. A ako ne možeš – pogini. Nema predaje. Nema objašnjenja koja mogu da te opravdaju za nepostupak.“

Mislite da bi i danas bilo isto?

"Ne bi bilo tako. Ali bi verovatno jedan deo naroda tako postupao. Verujem.“

Nadamo se da niko neće doći u priliku da, ne daj bože, mora tako da bira.

"Nadamo se da neće biti potrebe. Proces kretanja društva pošao je jednim pogrešnim putem. Nije dobro ako se dalje razvija u pravcu da se sukobljavaju veliki narodi međusobno, a onda i svi drugi. Iza velikih naroda stoje i ostali narodi, koji se i ne broje, i ne znaju im se ni imena, ali su oni tu.“

Majka vam je ubijena u Jasenovcu 1942. godine. Kako gledate na neprestani pokušaj da se relativizuje ustaški pokret? Da se kaže da to nije bilo tako.

"U stvari, prve majke iz Iriga, iz Srema, oterane su i sve su izginule. Među njima je bila i moja majka. Otac nije bio oteran u logor, ali u stvari bio je u zatvoru u opštini i tu je i umro od batina. Tako da Irig je karakterističan po tome što su partizanske majke bile prve koje su oterane u logor i gde su stradale.“

Kako danas reagujete kada čujete da neko u Hrvatskoj viče "Za dom spremni“?

"To je glupo. U Hrvatskoj ima pretežno ili su veoma snažni uticaji antisrpstva, antikomunizma i antidemokratije. To je zabrinjavajuće, ali je tako. Na kraju krajeva, ta zemlja je zajedno sa nama prolazila kroz rat. Ona je imala jedan opasan pokret, ali on nije bio dominantan u čitavoj stvari. A posle rata se javljaju, pojavljuju i ’oplemenjuju’ oni koji ne zaslužuju ni da se čuju, ni da govore, ni da ih ljudi slušaju.“

Čija je to zasluga bila? Kako su se ti ljudi pojavili?

"Ah, šta ja znam. To je teško reći. Ako bih rekao da je to uticaj spolja, da je uticaj jedne generalne politike Amerike koja producira, kako da kažem, primat svega i svačega, onda se može računati da je to njihovo opredeljenje takvo. Ali nije to samo to. To, u stvari, vodi korene iz samog društva. Društvo je bilo podeljeno i ono se u stvari zacementiralo u toj podeli. Jedni su bili partizani sa punim značenjem onoga što jesu. Drugi su bili ustaše koji su ubijali sve i svakoga. Na primer, moji stričevi, četiri-pet ih je bilo, svi su ubijeni 1942. godine. Njihovi sinovi koji su bili već stariji ljudi ubijeni su. I drugi, razume se, ne samo ti moji. To je ludilo koje vlada ljudima, njihovim znanjem i pogledima, da se ljudi međusobno ubijaju, da se mrze.“

Petar Matić Dule
Izvor: Marko Stevanović

Kako gledate na to da neki danas kažu da je komunistički pokret bio antisrpski?

"Nema toga. Komunisti su organizovali to što se desilo i to je velika zasluga. Da li smo mi sve radili kako treba, to je druga stvar. O tome ne treba ćutati, treba govoriti o tome. Ali ovi drugi, to je ništa drugo nego predaja i kolaboracija. Mislite na Dražu, ali i na sve ove druge eksponente iz malih naroda koji su radili u korist neprijatelja. Tako je bilo i u Srbiji, tako je bilo i u drugim zemljama. Uzmite na primer Srbiju 1941, 1942, 1943, pa 1944. godine do oslobođenja Beograda. Za koga je ona radila? Za to nije kriv srpski narod, ali krivi su oni koji su je vodili, koji su morali obezbediti da se narod orijentiše kako treba i da u stvari ide protiv tih takozvanih usputnih pokreta, kao što je bio Dražin. Trebalo je da drugačije postupaju.“

Mislite na Dražu Mihailovića, na Milana Nedića?

"Na sve, na sve. Nije lepo, sramota je. To je ponižavanje naroda. Postoji jedan pokret koji je bio dominantan ili predominantan i uvek se pojavljuju neke male epizode ili mali pokreti. Ali oni su, nema sumnje, u službi neprijatelja. Ne može se sada pričati da je to drugi paralelni oslobodilački pokret sa komunistima ili sa socijalistima ili kako ko naziva. Ne može se reći za pokret Draže Mihailovića da je paralelni oslobodilački pokret. On je ubijao prvo Srbe, ubijao je i druge narode. To se prećutkuje. U stvari, on je bio protiv naroda koji se digao u borbi za slobodu. Eto to je to.“

Da li nešto zamerate Titu?

"Titu? Šta bih mu zamerao? On je, u stvari, učinio ono što je znao i mogao. On je bio deo te leve internacionale čija je centrala bila u Rusiji. I bilo je razloga da ona bude kritikovana, ali tada se tako verovalo. I nije moglo biti drugačije nego da se to u šta se veruje tamo prenese i na naš pokret. Ali mnogo šta je izbegnuto da ne bude onako kako je bilo u Rusiji. Mnogo. A onda je usledio neposredni konflikt sa Kominternom i to je pokazivalo da mi hoćemo ipak nekim drugim putem. Tito je u stvari imao saznanje da pokret u Jugoslaviji treba da se kreće jednim drugim putem, ne generalno drugim, nego borbom za slobodu i borbom da bude slobode. E što toga nije bilo uvek, a to nije ni moguće u ratu.“

A posle rata?

"Posle rata su isto bile teškoće velike. Na kraju krajeva, mi smo bili siromašna zemlja, polugladna. I ne možeš ti zadovoljiti ljude ako nemaš čime. I onda su se slagale priče o ovome i onome. Ja mislim da je Tito bio veliki, a da je imao kojekakvih promašaja, pa to je normalno. Nijedan komandant od naših komandanata, i Kočo i Peko i svi ti drugi koji su bili na čelu jedinica i koji su pominjani, ne može se reći da je sve bilo u idealu. Nije bilo idealno. Samo je to primljeno u idealu. A dešavalo se sve i svašta. I veliki gubici tamo gde nije trebalo da ih bude, i velike nepravde koje su činjene protiv nekih ljudi koji nisu bili krivi, ali su proglašeni da su krivi. To je teško da se razabere.“

Pred raspad SFR Jugoslavije napustili ste i Savez komunista i SUBNOR jer se niste slagali sa Miloševićem.

"Ja sam osećam da nije bilo dobro to, kod naroda nije to dobro. Raspad Jugoslavije. Evo nekoliko primera. Srbija je proglasila da ne poštuje sistem. Rekla je da joj ne odgovara ta teritorijalna organizacija. I u pravu je bila, ali to što je u pravu to ništa ne znači. To ništa ne znači jer ne možeš to tako promeniti. I šta je bilo? Došlo je do tog masovnog pokreta srpskog naroda koji je potpuno pogrešno išao. Potpuno pogrešno. Mi smo išli u pravcu da se tučemo i da se ubijamo međusobno. Umesto da smo u stvari išli da rešavamo probleme sporazumno i kako to već treba. Ne znam. Teško je reći. Kada sam izašao iz SKJ, ja sam to rekao preko televizije. Kada je rečeno da Srbija napušta zajednicu, ja sam iste večeri preko te iste televizije rekao da je to propast, da je to, u stvari, put u krvoproliće, da je to napuštanje i razbijanje Jugoslavije koja je stvorena na ogromnim žrtvama... Ali tako je bilo. A narod je bio sav ’Slobo – slobodo’.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Počela sanacija Groblja oslobodilaca Beograda
groblje, oslobodioci Beograda

Napokon

02.03.2022. 15:47

Počela sanacija Groblja oslobodilaca Beograda

U prostoru Groblja oslobodilaca Beograda 1944. godine, na uglu ulica Preradovićeve i Ruzveltove, počeli su radovi na prvoj fazi sanacije i restauracije ovog memorijala, saopšteno je iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
19.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve