U fokusu

Strani uticaji i domaća politika: Говорит Москва, London calling

Gotovo neverovatno zvučale su reči dr Branimira Nestorovića, u ovom trenutku i dalje predsednika Pokreta „Mi, snaga naroda“, da je od njega Rusija tražila da na predstojećim parlamentarnim izborima okupi „sve rusofilske stranke i pokrete koji postoje u Srbiji i u okviru toga Pokret socijalista“, kao bi pred birače nastupili u koaliciji. Ostalo je, doduše, nejasno da li je to od njega traženo u ruskoj ambasadi u Beogradu ili je lično išao u Moskvu da mu to saopšte, ali je prilično jasno da se tim povodom nisu oglasile ni ambasada Ruske Federacije u Srbiji niti je reagovalo srpsko Ministarstvo spoljnih poslova.

A nekako nam se čini da ni jedni ni drugi ne bi tako ćutali da je, kojim slučajem, neko od opozicionih lidera makar i nesvesno otkrio kako su mu u nekoj od zapadnih ambasada naložili da okupi „sve antivučićevske snage“. Istini za volju, optužbi na račun opozicije, ali i ljudi okupljenih oko studentskog pokreta, nikada nije nedostajalo, a najčešće su kao nosioci stranog uticaja na tom delu srpskog političkog spektra pominjani Berlin i Zagreb, a potom još i London, Vašington...

Nestorovićevo priznanje, ako je zaista reč o priznanju, a ne o nečem drugom, bivši diplomata Srećko Đukić okarakterisao je kao diplomatski skandal.

„Da to radi bilo koja druga ambasada i bilo koja druga država, a ne ruska ambasada i Ruska Federacija, digla bi se kuka i motika po Srbiji za tako otvoreno mešanje u unutrašnji izborni proces u Republici Srbiji. Ovako vidimo da nema nikakvih reakcija, pogotovu nema nikakvih reakcija od zvanične vlasti. Prema tome, to potvrđuju ocene koje su već koliko puta izrečene od strane poznavalaca međunarodnih odnosa, da u Srbiji dominantan uticaj ima Ruska Federacija i ruski faktor, ne Evropska unija i evropski faktor. Ta stvar je sada do kraja ogoljena“, rekao je Đukić za Novu.

„To je kršenje svih pravila diplomatije, apsolutno nedopustivo mešanje i same države Rusije i njenog diplomatskog predstavništva u unutrašnja pitanja naše zemlje. Pa možete zamisliti samo da recimo Nemačka ili Velika Britanija sad u Rusiji učestvuju u formiranju neke političke opcije za njihove izbore? To bi odmah bio međunarodni skandal, pa bi odmah iz Moskve zapretili: ’E, sad ćemo mi poslati nekoliko nuklearnih bombi na London ili Berlin.’ Dakle, reč je o eklatantnom kršenju svih principa diplomatije“, zaključio je Đukić.

Sa druge strane, nekadašnji diplomata Zoran Milivojević, ne želeći da komentariše sam nastup profesora Nestorovića zbog njegove trenutne bolesti, kaže da mešanje sa strane u srpsku politiku i srpske izbore nije ništa novo.

„Pa, pogledajte, sve ovo što radi Zapad, sve što kaže Marta Kos, sve je to mešanje u unutrašnje stvari Srbije“, kaže Zoran Milivojević za „Ekspres“, posebno apostrofirajući uticaj koji Zapad ima na Studentski pokret, ali ne dajući konkretne dokaze za to.

Dodaje, međutim, da je nesumnjivo da ima uticaja i sa druge strane, iz Moske i Kine, ali ističe da postoje određene razlike u metodama, sredstvima i ciljevima.

„Moskva i Peking imaju svoje interese. Ali oni ne rade na rušenju vlasti u Beogradu. Oni imaju svoje interese koje žele da zaštite. Razlika je u tome što su za Kinu, uz njene interese, bitni i principi međunarodnog prava, ravnopravnosti među narodima, dok su za Moskvu ti principi manje bitni od njihovih sopstvenih interesa. Ali dok se vi ponašate u skladu sa njihovim interesima, imaćete i njihovu podršku“, zaključuje Milivojević.

Istina je, takođe, i da iz Rusije stalno stiže narativ o „obojenoj revoluciji“ u Srbiji i uticaju Zapada, kako tokom poslednje dve godine tako i pred nadolazeće parlamentarne izbore.

„Ima već nekoliko godina kako su ovakvi masovni protesti organizovani, ali za to je potrebna podrška, potreban je novac. A to dolazi sa Zapada. Da ne pominjem šta se stvarno dešava, ne možemo da isključimo... Srpske vlasti ne mogu da isključe rizik od scenarija dobro oprobane i poznate ’obojene revolucije’ nakon izbora, kakvi god rezultati bili“, rekao je Aleksandar Bocan-Harčenko, ruski ambasador u Srbiji, za jednu rusku televiziju početkom septembra.

"Mediji su dužni da ravnomerno prenose stavove svih učesnika izborne trke"

Smederevac (REM)

Vesti 23.09.2026. 10:15

"Mediji su dužni da ravnomerno prenose stavove svih učesnika izborne trke"

Inače, istorija u proteklih 25 godina ne potkrepljuje jednostavan narativ prema kojem se u Srbiju meša samo jedan geopolitički tabor.

Zapadne vlade su krajem devedesetih godina i 2000. godine jasno politički intervenisale, otvoreno podržavajući snage demokratske opozicije u borbi protiv Miloševića. Nakon toga razvile su opsežne programe podrške civilnom društvu, medijima, reformi pravosuđa i evropskim integracijama. EU je takođe koristila uslovljavanje u procesu pridruživanja kako bi ostvarila značajan uticaj na politiku Srbije.

U međuvremenu, Rusija je gradila svoj uticaj kroz diplomatiju u vezi sa Kosovom, energetikom, vojnom saradnjom, političkim odnosima, medijskim organizacijama i informacionim operacijama. Njen uticaj postao je posebno vidljiv kroz narative koji Rusiju predstavljaju kao tradicionalnog zaštitnika Srbije, a Zapad kao protivnika.

Ova dva oblika uticaja nisu identična. Angažman Zapada je uglavnom institucionalizovan kroz javno priznate programe pomoći, diplomatsko uslovljavanje i proces pridruživanja EU, dok je ruski uticaj kombinovao državnu diplomatiju, ekonomske poluge moći i značajan eko-sistem državnih medija. Međutim, transparentnost Zapada ne znači da su njegove aktivnosti politički neutralne, baš kao što se ni ruski kulturni ili diplomatski odnosi ne mogu automatski svrstati u mešanje.

Ključna razlika je ona između uticaja, mešanja i domaćeg političkog delovanja.

Do uticaja dolazi kada god strani akteri pokušavaju da oblikuju preferencije neke zemlje. Mešanje je specifičniji pojam koji obično podrazumeva napore da se manipuliše političkim procesima ili donošenjem odluka na način koji ugrožava njihov integritet ili suverenitet. Domaće političko delovanje odnosi se na činjenicu da političke stranke, institucije, birači, novinari i grupe civilnog društva u Srbiji zadržavaju sopstvene interese i ne mogu se jednostavno svesti na puke instrumente spoljnih sila.

Politička istorija Srbije pokazuje zašto su ove razlike važne. Strani akteri mogu da pruže novac, informacije, diplomatsku podršku ili izvrše politički pritisak, ali ti resursi ulaze u već složeno domaće okruženje. Vlade Srbije su više puta koristile odnose i sa Rusijom i sa Zapadom za ostvarivanje sopstvenih ciljeva. Opozicione stranke su takođe tražile stranu podršku kada je to odgovaralo njihovim interesima. Građani tumače strane narative kroz sopstvena iskustva u vezi sa Kosovom, NATO bombardovanjem 1999. godine, ekonomskim prilikama, korupcijom, evropskim integracijama, odnosima sa Rusijom i domaćom političkom utakmicom.

Stoga se strano mešanje najbolje razume ne kao spoljna sila koja deluje na pasivno srpsko društvo, već kao deo šireg političkog eko-sistema u kojem međusobno deluju strani i domaći akteri.

"Svako od velikih igrača želi alternativni model stabilnosti"

Intervju - Zoran Panović

Vesti 14.09.2026. 17:26

"Svako od velikih igrača želi alternativni model stabilnosti"

Tokom proteklih četvrt veka, Srbija nije postala ni isključivo „ruska“ ni isključivo „zapadna“. Njene vlade su više puta pokušavale da održe ravnotežu između EU, Sjedinjenih Država, Rusije i, sve više, Kine. Takva strategija balansiranja stvara prilike da se strane sile nadmeću za uticaj, ali istovremeno pruža srpskim političkim elitama prostor za manevrisanje između suprotstavljenih spoljnih partnera.

Stoga, ključno pitanje za srpsku demokratiju nije da li strani uticaj postoji – jer je očigledno da postoji – već da li su srpske institucije dovoljno transparentne i otporne da naprave razliku između legitimne međunarodne saradnje i pokušaja manipulacije političkom utakmicom. Snažna izborna administracija, nezavisni mediji, transparentno finansiranje politike, odgovorne institucije i informisani birači smanjuju mogućnost bilo kog stranog aktera – bilo da je reč o Rusiji, SAD, Evropi ili nekoj drugoj strani – da spoljne resurse pretvori u političku kontrolu.

Iskustvo iz poslednjih 25 godina ukazuje na to da se unutrašnja politika Srbije ne može razumeti bez uzimanja u obzir stranog uticaja. Takođe ukazuje i na suprotno: strani uticaj ne može na adekvatan način objasniti srpsku politiku ukoliko se srpski akteri i birači ne shvate ozbiljno. Politički put zemlje oblikovan je interakcijom obeju sila, a ne jednostranim usmeravanjem od strane Moskve ili Zapada.

Najznačajnija epizoda zapadnog angažovanja u unutrašnjoj politici Srbije odigrala se u vreme predsedničkih izbora 2000. godine i kasnijeg svrgavanja Miloševića.

Tokom kasnih devedesetih godina, Sjedinjene Države i evropske vlade otvoreno su podržavale demokratsku opoziciju u Srbiji, nezavisne medije i organizacije civilnog društva. Vašington nije skrivao tu politiku. U januaru 1999. godine, Stejt department saopštio je da SAD i evropski partneri troše oko 15 miliona dolara godišnje na programe demokratizacije u SRJ, uključujući pomoć nezavisnim medijima i organizacijama koje podržavaju srpsku opoziciju.

To angažovanje intenziviralo se uoči izbora u septembru 2000. godine. USAID je pružao podršku domaćim organizacijama za praćenje izbora, dok su zapadne vlade pružale pomoć opozicionim grupama i organizacijama civilnog društva. Bivša državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt kasnije je potvrdila da su SAD i evropske vlade pomagale demokratskoj opoziciji i da je USAID pomogao u obuci hiljada domaćih posmatrača izbora. Ona je, međutim, naglasila da spoljna pomoć sama po sebi ne može dovesti do političkog ishoda: srpski birači i domaće političke organizacije morali su da pokrenu odlučujući talas promena.

Dokumentacija vlade SAD takođe potvrđuje pružanje pomoći pokretu „Otpor“ – studentskom pokretu koji je postao jedan od najprepoznatljivijih simbola kampanje protiv Miloševića. USAID je kasnije naveo da je pružao podršku „Otporu“ i kampanji „Gotov je“.

Iz perspektive Vašingtona i evropskih prestonica, ove aktivnosti predstavljale su podršku demokratskim institucijama i nastojanje da se okonča vladavina autoritarnog režima. Međutim, iz ugla Miloševićeve vlade one su predstavljale strano mešanje u unutrašnjopolitičke prilike u Jugoslaviji. Oba tumačenja odražavaju deo istorijske stvarnosti: uključene zapadne vlade svesno su nastojale da utiču na političke prilike u Srbiji, iako su konačna masovna mobilizacija i izborni rezultat zavisili od domaćih aktera i birača.

Nakon svrgavanja Miloševića, priroda zapadnog uticaja se promenila. Umesto da prvenstveno teže smeni aktuelne vlasti, EU i SAD su sve više nastojale da oblikuju institucionalni razvoj i spoljnopolitičku orijentaciju Srbije.

Vašington je pružao značajnu pomoć u oblastima reforme pravosuđa, civilnog društva, nezavisnih medija, ekonomskog razvoja i demokratskih institucija. Prema podacima Stejt departmenta, američka pomoć Srbiji je od 1998. do 2021. godine premašila iznos od 1,1 milijarde dolara. Programi su obuhvatali podršku reformama u oblasti vladavine prava, demokratskim političkim procesima, učešću građana i nezavisnim medijima.

EU je raspolagala još moćnijim instrumentom: uslovljavanjem. Proces pristupanja Srbije EU povezivao je napredak ka članstvu sa reformama koje su se odnosile na vladavinu prava, demokratske institucije, ekonomsko upravljanje i normalizaciju odnosa sa Kosovom. Srbija je zvanično otvorila pregovore o pristupanju 2014. godine.

Sjedinjene Države su takođe snažno podržavale dijalog Beograda i Prištine pod okriljem EU.

To je stvorilo vid zapadnog političkog uticaja koji se značajno razlikovao od pomoći pružene oko 2000. godine. EU nije samo finansirala političke organizacije; posedovala je sposobnost da ubrza, uspori ili uslovi integraciju Srbije u veliki politički i ekonomski blok.

Uticaj Rusije u Srbiji razvijao se drugačijim tokom. Moskva je imala važne prednosti: istorijske i verske veze, zajednički slovenski identitet, protivljenje NATO-u i – iznad svega – nerešeno pitanje Kosova.

Podrška koju Rusija pruža Srbiji po pitanju Kosova bila je posebno značajna. Stalno mesto Moskve u Savetu bezbednosti UN pruža joj mogućnost da se suprotstavi inicijativama za koje Beograd smatra da su ugrožavale njegovu poziciju po pitanju Kosova. Rusija se takođe protivila NATO intervenciji protiv Jugoslavije 1999. godine. Tokom narednih godina, ovo je postalo važan element političke privlačnosti Rusije za srpsku javnost.

Ekonomski odnosi ojačali su političke veze. Kupovina većinskog udela u srpskoj naftnoj kompaniji NIS od strane „Gasproma“ 2008. godine obezbedila je Rusiji važnu poziciju u energetskom sektoru Srbije. Vojna saradnja sa Rusijom, uključujući isporuku aviona i oklopnih vozila, dodala je i bezbednosnu dimenziju.

Međutim, ruski uticaj nije zavisio isključivo od međudržavnih odnosa. Važnu ulogu odigrali su i ruski mediji. „Sputnjik“ je uspostavio prisustvo na srpskom jeziku, dok je i „Raša tudej“ postala deo medijskog prostora Srbije. Izveštaj Kongresne službe za istraživanje iz 2017. godine ukazao je na sve veće prisustvo ruskih medija i označio „Sputnjik“ i RT kao značajne komponente informacionog delovanja Moskve u Srbiji.

"Nasilje nam je toliko uvreženo da ga ne primećujemo. Saživeli smo se sa njim"