Vesti
10.01.2024. 11:58
Vesti
13.01.2024. 18:10
Đoko Kesić
Dosije Vidan Mićić
Presudio komandantu "Princ Eugen" divizije
U vreme Užičke republike streljali smo oko 200 narodnih neprijatelja. Jedno vreme, kad smo pod pritiskom neprijatelja odstupili iz Užica, nije bilo masovnih likvidacija – pripoveda Vidan Mićić, borac i oficir Druge proleterske brigade, u neverovatnoj knjizi pisca i publiciste Slobodana Gavrilovića "Ja čudovište – razgovori sa dželatom". Autor knjige šest godina razgovarao je sa Mićićem i ceo razgovor snimio je na kasetofonu. Knjiga je rađena u formi intervjua.
Je li se dešavalo da neko pokuša sa strane, od tebi poznatih i nepoznatih ljudi da preko tebe ili tvojih drugova interveniše za neke osobe?
Vidan (duboko uzdiše): "Nije bilo intervencije da bude oslobođen, što ja znam, osim ono kad sam zamolio Krcuna da pusti brata moje bivše žene.
Ima jedan zanimljiv slučaj kad je streljan Milosav Avakumović iz Severova. U kamionu smo sprovodili do stratišta one koji su bili za streljanje. Bilo je nas sedam-osam, raspoređenih u kamionu kao straža. Imali su lisice na rukama, ali im ruke nisu bile na leđima nego pred sobom. Milosav, kako sam bio naspram njega, reče mi: ’Vidane, sagni se da ti nešto kažem.’ Kažem mu: ’Reci šta imaš?’ ’Hoću da ti rečem na uvo.’ U tom trenutku mi proletoše kroz glavu scene iz gangsterskih filmova koje sam gledao u Zagrebu. Koristili su razne trikove da druge onesposobe, a da sačuvaju sebe. Ili da iskoriste nesmotrenost pa da pobegnu ili da u datom momentu iskoriste prikriveno oružje. Tako razmišljajući rešim da se sagnem... Rekao mi je da će njegova žena doći sutradan, doneće oko milion dinara, ako je malo doneće koliko hoćeš, da rečeš mojoj ženi gde sam zakopan, da me odveze i sahrani, da se zna gde mi je grob. Sutradan je ona došla, ponudila pare, da je odvedem da bi ona uzela muža. To je jedina intervencija bila u tome vidu."
Kako su se ponašali osuđeni na smrt, pri samom činu pred likvidaciju?
Vidan: "Pa imalo je nekoliko slučajeva, neverovatno kuražno su išli u smrt ka da oni to nisu. A dobar deo se držao kukavički."
Objasni to malo više.
Vidan: "Ima onaj slučaj Milosava Avakumovića koji mi je usput rekao: ’Vidane, molim te, ti da me streljaš.’ A ja pitam: ’Zašto?’ ’Ma neko je proneo glas da vi nas trpate žive u zemlju pa zatrpavate, da ne ubijate. Pa da ne bi umro dole pod mukama u zemlji, ti onda bolje prekrati, čuo sam da si lake ruke.’
Bio je raspoređen jedan četnik, i kad je trebalo da bude likvidiran, počeo je da moli one stražare, koji su bili bliže, da poruče kući ženi da očita molitvu i slično tome, i počeo da bogunjari. A jedan koji je bio blizu njega, a vezane su mu bile ruke napred, on je njega načepio na nogu svojom desnom nogom, a sa obe ruke njega je maznuo po bradi da se ovaj umalo preturio natrag. I kaže: ’Bem ti majku, čekaj, šta kukaš! Kao i ja kad sam radio, nisam mislio da ću doći ovde, ali sad čekaj ovde šta si zaradio.’ Bio je uzrastan, krupan čovek. Od mene u duplikatu jači i veći. Kad je ovoga maznuo i preturio, bojao sam se da ne pokuša da beži. Prišao sam mu s leđa, opalio jedan metak u glavu, ne pada. Drugi metak u glavu, ne pada! Prosto sam tada dobio strah, ovog čoveka neće metak! Pucam u njega, a on stoji?! Treći sam opalio sa strane, u pravcu srca, nije pao natrag, nego polako počeo da se naginje i pao nastranice. To je bio strašan momenat, dva metka opaljena u glavu! Kakva je ova sila da ga metak neće!?"
Jesi li prisustvovao svim likvidacijama u Užicu mislim?
Vidan: "Pa, dobar deo. Pošto sam u zadnje vreme bio kurir kod Tita... Imao je slučaj kad je Živojin Pavlović pokušao bežati."
O tome ćemo posebno. A reci mi, prema sećanju, gde si ti učestvovao, koliko je otprilike ljudi likvidirano?
Vidan: "Ne znam tačno, tu ne mogu da tvrdim, ali do blizu stotinjak, dvesta, da je moglo da bude... Najviše..."
Predložio bih da nastavimo razgovor koji smo započeli pre podne: o tvom zadatku da tokom rata obavljaš likvidacije na smrt osuđenih lica, od strane partizanskog pokreta i njegovih organa. Pretpostavljam da su takva pitanja bolna, da izazivaju obnavljanje sećanja na koja se nerado vraćaš, pa ako ti to čini veliko duhovno opterećenje i duševni bol, ne moraš odgovarati na takva pitanja. I na kraju pitanje: ti si i nakon odlaska iz Užica nastavio da izvršavaš smrtne presude. Ukoliko možeš i hoćeš, reci kako je sve to dalje izgledalo i kako je na tebe uticalo?
Vidan: "Prethodno sam opisao kako se kretalo prvih dana u vreme kada je bio oslobođen veći deo zapadne Srbije, a sedište Vrhovnog štaba se nalazilo u Užicu. Taj oslobođeni prostor bio je nazvan Užička republika. Na tom velikom prostoru gde su se vodile žestoke borbe, normalno je da se u toku rata ubacuju razni špijuni, a prelazili su i neprijateljski kuriri. Koji su se ogrešili, a većinom dokazana učinjena dela, normalno da je pripadala smrtna kazna. Nisu likvidirani dok nisu prošli kroz zatvor i istragu. Imalo je slučajeva da nisu svi koji su dovedeni u zatvor likvidirani.
Vesti
20.02.2023. 18:05
Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu
Vesti
02.03.2023. 17:00
Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (2. deo)
Vesti
08.03.2023. 15:15
Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (3. deo)
Pri samom povlačenju, kad je moralo Užice da se napusti pod pritiskom neprijatelja, u zatvoru je bilo 40 četnika. Među njima i nekoliko jugoslovenskih oficira. Oficiri nisu likvidirani, oni su pušteni. A bilo je zarobljeno oko stotinu nemačkih vojnika. U mome saznanju nijedan nije streljan.
Posle našeg povlačenja iz Užica prešli smo u Sandžak, s onu stranu Uvca. Zadržali smo se na teritoriji sela Radoinja. Tu smo se zadržali blizu mesec dana. Tu dok smo bili, nije bilo takvih slučajeva likvidiranja...
Zadržali smo se na Kamenoj Gori malo duže vremena. Naše su patrole uhvatile četničkog kurira, koji je nosio izveštaj od četničke talijanskoj komandi. Kurir je bio osuđen na smrt.
Obično se pita: ’Ko hoće da se javi od dobrovoljaca?’ Pajo, ozlojeđen gubitkom svoga dobrog druga i komšije, prijavio se kao skojevac da to uradi. Ja sam bio zadužen da odem sa Pajom i da to izvršimo. Nikad na izvršenje takvog zadatka nije išao sam čovek. Najmanje dvojica... Usput mi je Pajo, ozlojeđen smrću svog komšije i dobrog druga, rekao: ’Vidane, daj da se i ja omrsim i osvetim.’
Pajo je opalio prvi metak u glavu i od tog prvog udarca kurir je pao. Pokazalo se da nije konačno ubijen. Kako je slobodno padao na leđa, onesvešćen, videle su se nekako buljave oči. Bilo je ružno videti. Pajo je opalio još jedan metak i sa tim je bilo završeno... Kako mu je to bilo prvi put, Paja se žalio da mu se taj slučaj ponavlja i u snu.
Pajo je preživeo rat, pa me je kasnije, s vremena na vreme upitao: ’Pošto si ti, Vidane, imao takvih slučajeva mnogo više nego ja, dođe li to tebi u snu?’ U šali sam mu rekao: ’Da si, Pajo, prošao kroz ruke ustaša, Nemaca i četnika, kao što su to od mene radili, ne bi taj tebi dolazio i u snu.’"
Život
31.10.2021. 20:40
Saznajte koje su sve zgrade u Beogradu nekada bile Gestapo zatvori (VIDEO)
Jednom prilikom si mi rekao: da, ja sam bio partizanski dželat, samo što nisam imao bele rukavice kao Francuzi. Kad to izvrši, on ide u crkvu da skine taj greh sa duše.
Vidan: "E, ja nisam nosio bele rukavice i nisam išao u crkvu, posle da se molim Bogu, da mi oprosti."
Zato mislim da bi i tvoje kazivanje sa punom iskrenošću imalo velikog uticaja da ljudi drugačije misle o ratu, o teroru, torturi.
Vidan: "Ma to je što sam ja na jednom mestu napisao, kad sam trebao da pređem iz intendantske službe za oficira Ozne. Idem na tu dužnost, a ne znam šta je. Nema knjige da se pročita."
Zato naš razgovor treba da bude usmeren ka tome da objasni: kad, kako si ti ono lepo rekao, čovek postaje zver?
Vidan: "Da pređemo, da upoređujemo ono kad je Tito nama predočavao, što se bliži kraj rata, neprijatelj je sve gori i više zao. Primenjuju se sve moguće metode, biće okoreliji. Poput divlje zveri, kad se uhvati u gvožde za nogu. On svoju vlastitu nogu odgrize zubima da bi se oslobodio gvožda... Kud ćeš lepši primer?"
Vidan dalje pripoveda da je posle formiranja Druge proleterske, uz teške borbe, brigada prešla u Bosnu. On je bio zamenik komandira čete. Oslobođeni su Vlasenica, Srebrenica, Milići, Podgora... Napravljena je slobodna teritorija...
"Mi smo došli u selo Borike, tu smo ostali nekoliko dana. Tu je komesar brigade Krcun trebao da održi zbor, da se obrati narodu. On se najpre obratio nama: ’Mi ćemo ići uzalud da pozivamo narod na zbor. Neće smeti da dođu dok ovog žandarma ne sklonite odavde. Mi znamo da je on pomogao prebacivanje četničkih oficira iz Srbije u Bosnu. Neki od tih oficira je ubio našeg vođu sa Romanije Slavišu Vajnera Čiču...’ Nama su rekli: ’Vi ga likvidirajte da se ne zna javno, a kad vi odete odavde, proturićemo vest da je otišao u partizane.’ Pošto je moja četa bila na obezbeđenju štaba brigade, te je njoj pripalo da izvrši likvidaciju. Komandir čete i komesar odredili su mene i još trojicu da to obavimo... Mi smo po naređenju postupili, likvidirali smo ga nečujno, uhvatio sam ga i rukama zadavio."
Život
09.07.2022. 08:27
Poslednji živi narodni heroj: "Šta bih Titu zamerio..."
Vidan pripoveda: "Selo Šibice, pokraj Save, tu je poveći broj streljan. Normalno da je taj zadatak pao na nas, oficire Ozne, da ga uz pomoć drugih izvršimo. Tačan broj teško je uhvatiti, dovode ti uveče trideset, četrdeset, pedeset i to se likvidira. Pa posle par dana opet, prikupi se taj šljam, iz ovih drugih jedinica, pa opet tako."
Tu je, prema nekim podacima, streljano nekoliko desetina hiljada ljudi?
Vidan: "Koliko je tamo streljano pri zarobljavanju, to je drugo pitanje. A ono što je dovedeno u pozadinu, u toj grupi, nije toliko streljano. Ako bi bilo najviše, velika je masa hiljada. Praktično to nije bila grobnica. Selo Šibice protezalo se pokraj Save, teren je bio peskovit sa vrbacima. Kopan je kao neki šanac širine do blizu dva metra, a dole je kopan do metar. Tu je dovođeno i streljano i trpano na kamaru. To nije bilo pojedinačno, nego grupe koje su dovođene, u tim grupama bilo je po dvadeset, do pedeset. Dovođeno je noću, noću je i obavljano."
A kako su vršena ta streljanja, nisu vršena metak u potiljak kao u Užicu?
Vidan: "Pored sela Šibice bila je jedna uža udolina. Neke jedinice počele su glupo, rafalima... Nisam prisustvovao, ali sam čuo šta je rađeno. Bila je to jedna veća masa. Nabijeno u onu dolinu i počelo sa strane rafalima da ubijaju. Oni nisu bili vezani, jurnuli su, pa su oteli oružje, pa su ove koji su ih doveli, poubijali. Pa su između sebe i ovi naši jedan drugog ubijali, jer se sve izmešalo. Onda se od toga odustalo, prešli su na kopanje šanca..."
Ko je još tu bio u izvršenju tih zadataka, osim tebe?
Vidan: "Pa bila je to grupa oficira Ozne."
Neke si poznavao, nisu to bili tebi nepoznati ljudi?
Vidan: "Bio je tu u toj grupi Dobrivoje Gajić zvani Golubarac i bio je Obrad Lazović zvani ludi Živko."
Jesi li mogao da uočiš koji su to bili ljudi, pripadnici četnika, ustaša, nedićevaca...?
Vidan: "...Bilo je naših. Bilo je Bugara, bilo balista... Sav šljam jugoslovenski koji je postojao. Koji je bio zaradio kaznu, on je bežao. Kad oni dovode, ti nisi mogao oceniti da li je Hrvat, da li je Mađar, Bugarin, ko to da proverava.“
Vidan pripoveda doživljaj koji se odigrao u jednom selu, udaljenom od Šibica petnaestinu kilometara. Priča kako je poslao kurire da dovedu jednu grupu, oni su ih pokupili, povezali i doveli na likvidaciju. Najpre su ih smestili u jednu staju, konjušnicu u stvari. Posle su ih izveli u dvorište. „Pitam: ’Jeste li pokupili sve?’ ’Jesmo.’ Odem da proverim. U štali jedan fenjer sličan železničkom, jedva čkilji. U štali su bile podignute konjske jasle. U jedno sam nogom dole, ispod jasala vukao, da se nije ko zavukao... Skoro da napustim štalu, onom rukom sam krenuo po jaslama, dohvatim čoveka u samom ćošku. Kako sam ja dohvatio do nogu, on je meni skočio na glavu. U onom padu nekako sam uspeo u brzini da njega dohvatim za vrat, za gušu... U tom momentu zgrabio sam s obe ruke i u onoj brzini izvukao sam grkljan u ruke... Jedan kurir trči prema meni i pita: ’Šta je to?’ Kažem ’Dolazi ovamo, ustaša me je uhvatio, skidaj ga!’
Vesti
19.09.2023. 14:00
Čedomir Antić: "Principovi hici su najkobnije ubistvo u srpskoj istoriji"
Iz tog mesta krenuli smo dalje. Dolazimo u novo selo, tu su bila petorica osuđena na streljanje. Određeni smo Živko Lazović i ja sa nekoliko kurira da to izvršimo. To je bilo, koliko se sećam, kod neke crkvice ili manastira, na jednom brdašcu. Ispod tog brda bilo je neraščišćeno minsko polje... Iznad te žice bila je neprijateljska teritorija... Ja ih vezujem, a taj ludi Obrad Lazović kaže: ’Čiča, šta to mučiš?’ Kažem: ’Vezujem da bude sigurno vezan, da ne pobegne.’ ’Ma šta gnjaviš!’ On je bio po činu major, ja sam onda prepustio, pa je on vezao još dvojicu preostalih. Kad smo ih doveli da likvidiramo, onaj jedan je već migoljio i već izvukao ruke. Kako sam na levoj strani opalio prvi metak na prvoga, onaj je skočio preko one tranše. Zamisli da je on uspeo sa koca na kolac bodljikave žice da umakne dole i pao u minska polja i nije nagazio na minu i pobegao."
To je jedini koji je pobegao?
Vidan: "Jeste, i to što ga je Živko vezivao..."
Ispričaj onaj događaj koji se odigrao kad si došao do one grupe nemačkih oficira iz divizije "Princ Eugen"...?
Vidan: "E, to je bilo negde gore u blizini Slavonske Požege... Velike šume, a zemljište talasasto poput Šumadije. Sela ušorena. Tu su bile jedinice koje su se predavale, nešto su zarobljavale ruske jedinice, nešto naše jedinice... Pošto smo mi ostali u pozadini, neko je sproveo od Slavonske Požege zarobljene Nemce i njihovog komandanta... Iz jedne šume, dve-tri stotine metara udaljene, počela je naglo pucnjava. Šef Ozne Božo Nedić je znao gde se smestila ova grupa oficira sa dva kamiona, a u jednom selu je bilo naših deset-dvadeset teško ranjenih partizana. Rešimo da one oficire prevedemo u selo gde smo mi bili... Bilo je to izjutra, negde u rasvit zore. Mi smo bili smešteni odatle jedno dva kilometra. Ka smo došli tamo, već je bilo odskočilo sunce. Jedan vojnik koji nam je pridodat u Beogradu znao je odlično nemački, a nama je bio potreban prevodilac. A poljana je bila čista, brisani prostor, ravno kao sto. I, bogami, bili su razapeti šatori. U sredini je bio jedan poveći šator, u kome je bio njihov komandant.
Bogami, skoro deset šatora, većih i manjih. Oficiri su bili unutra, osim one dvojice koji su bili ustali i pošli na umivanje. Preko prevodioca kažem ovoj dvojici da se vrate. Nema umivanja!... Kad su oni drugi čuli naredbu, počeo je poneko iz šatora da odškrine krilo, kako je zatvoreno i da izlaze. Preko kurira (prevodioca) sam rekao: ’Pokret, odmah! Dižite se svi!’ Nisam video ko je otišao da javi komandantu da se naređuje pokret. Došao je jedan i kaže: ’Naš komandant hoće da zna ko naređuje?’ Nisam prilazio unutra među šatore. Komandant se u međuvremenu obukao i kad sam se pomolio, stajao je pred šatorom, gornje dugme zakopčano. Kad sam naišao, pozdravim, ono po partizanski: ’Smrt fašizmu!’, on je ispružio ruku i odbrusio: ’Hajl Hitler!’
On je imao preko prsa neke gajtane i odlikovanja, bilo ih je sigurno do blizu deset. Ordenje i na jednoj i na drugoj strani. Nemački komandant se obraća meni: ’Hoću da znam ko komanduje.’ Kurir prenosi. ’Kaži ti njemu da komanduje oficir vojske.’ Kaže: ’Šta je gospodin po činu?’ ’Šta tebe briga šta sam ja po činu!’ Kaže: ’Hoću da znam s kim razgovaram.’ ’Ja tebi naređujem da je ovo pokret, odmah se ide. Nema čekanja.’ Opet on preko kurira kaže: ’Pitajte gospodina da li je njemu poznato međunarodno pravo o zarobljenicima?’ A, mene ono što me je nazvao gospodinom još jedno dva puta više naljutilo. Kazao sam kuriru: ’Kaži: da mu j.... majku u p....! Da li je on znao međunarodni zakon kad je likvidirao partizane?’ Kad je to preneo kurir, on je držao ruke, prosto je stegao ruke uza se. Ja sa i onim zadnjim nišanom sam u tom momentu izvadio kolt, uhvatio ga za cev i udario ga više uva. Kako sam ga udario, on je pao na zemlju. Ja sam odmah metak u čelo! Pa sam onda dreknuo: ’Za pet minuta da svi budu postrojeni!’ Momcima sam naredio ’Puške na gotovs’. Postrojili su se ko u gaćama, ko u uniformi.
Vesti
10.05.2021. 16:05
Ozna – lice crvenog terora
Pitao sam ’Ima li vojnika među vama? Vojnici neka izađu iz stroja.’ Istupilo je četiri ili pet vojnika. Rekao sam ponovo da mogu da uzmu stvari iz šatora, mogu i šatore da ponesu. Oni momci koji su došli iz sela, toj straži koja je bila, a jedan koji je između njih bio stariji, rekao sam: ’Vodi ovo u selo odakle su došli.’
Naredio sam dvojici nemačkih vojnika, preko kurira, da uzmu mrtvog komandanta i da nabace na kamion. Jednog kurira sam poslao u prednja kola, a ovaj koji je znao nemački seo je u zadnji kamion... Ja sam sa onoga poskidao sve ono ordenje, i uniformu skinuo i bacio. Skinuo sam mu i cipele, sve. Usput, kad je bio jedan šumarak, izbacio sam i njega kraj puta, E sad, kako sam mu izbio zube i prsten. Ne ide da i to pričam, u materinu!"
Nema problema. Ja sam rekao tebi, ono što hoćeš, hoćeš. Ni na jednom detalju ja ne insistiram uopšte. Samo ono što ti želiš da kažeš. A i ono što budeš rekao, posle to slobodno precrtaj?
Vidan: "Znaš, bio bih veća zver..."
Ali kasnije si čuo... to je, verovatno, bio jedan gnev u tebi prema svemu što ti se dogodilo, a ujedno da zaštitiš sebe. Ako je bio komandant, to si učinio u interesu Ozne i uopšte vojske kojoj si pripadao?
Vidan: "Normalno, da nisam smeo to uraditi. Bio sam svestan. Jer Božo, kad me je poslao, oni se moraju grupno da uzmu, dat im je kamion, a sad mi oduzimamo njima kamione, a kasnije kad prebacimo ranjenike, mi ćemo dati njima kamione. To znači da se pravilno postupa prema ratnim zarobljenicima. Znao sam da sam napravio grešku. Ali, on je mene izazivao. Počeo da me zajebava, koji sam čin, s kime razgovara. Da li poznajem pravila i zakone međunarodnog prava za zarobljenike? A oni kad su masovno streljali u Kragujevcu, u Kraljevu i na drugim mestima, pa su ubijali decu i đake, zlikovac takav koji traži od mene da poznajem međunarodne zakone!? Da li je on imao tad čovečanski duh? Izvesti đake iz školske klupe i učitelje da pobiju. Meni došlo to u glavu, ja sam izvršio svoje."
Kad si saznao da je to bio komandant divizije „Princ Eugen“?
Vidan: "Saslušavanjem onih oficira, čoveče, posle. Oficiri su sprovedeni u logor, pa je tu išlo saslušanje. Znalo se tada koja je to jedinica, ko je komandant, normalno, ko je njih razoružao, imao je te podatke."
Ti tad nisi znao njegovo ime ni čin...?
Vidan: "Ma ne znam ja ni šta je po činu niti je mene to interesovalo da ga pitam za njegovo ime, kad je on počeo mene da zajebava. On je toliko bio drzak. Ko si ti, da ti j.... mater. Hoću da znam s kim razgovaram? Da mu se ja ispovedam... Ja sam dobio moj zadatak i imam da uradim... Zato sam, razumeš li ti, poskidao sa njega odelo da se ne vidi ko je i šta je."
Dobro te kurir kasnije nije odao jer ipak se tragalo za tim ko je to uradio?
Vidan: "Jeste, ali taj kurir je mene više voleo nego boga oca. Od zauzeća Beograda i od kad je formirana jedinica, on je stalno bio moj kurir. Kad je počelo da se traga, ja sam njega zamolio: ’Drugi ne zna niko, niti zna onaj u selu moje ime, ni ko sam ni iz koje jedinice, šta sam uradio. Oni su ono prihvatili i oterali šta su imali, a onog koga sam ubio, ni njih to nije toliko interesovalo. Znaš samo ti."
A u Nišu kad te je Boža Nedić pitao?
Vidan: "Posle dugo vremena pita mene Božo Nedić: ’Čiča j... li te bog, prošla je hajka, dede reci šta si uradio?’ Kažem: ’Šta sam uradio?’ ’Kad sam te poslao da dovedeš one nemačke oficire da bi u njihovim kamionima prebacili ranjenike. Ti si tada izgleda ubio njihovog komandanta.’ ’Jesam’, rekoh. Oni su oficiri videli kad sam ja njega, njima je bilo jasno... Faktički da se doznalo u tom trenutku, verujem da bi u tom trenutku bio lišen čina i izbačen iz Partije... To bi bilo treći put isključenje."
(Nastaviće se)
Komentari
