Svet
21.04.2025. 10:11
Vesti
21.04.2025. 16:10
Marko R. Petrović
Prof. dr Zorica Kuburić
"Kada nije bilo države, crkva je čuvala i okupljala narod"
Vreme vaskršnjih praznika ponovo je prilika da se zagledamo u sebe, zapitamo se kakvi smo ljudi, ali i da se vratimo večitom pitanju odnosa države i crkve, odnosu vernika i crkve.
Šta za građane Srbije predstavljaju religija i crkva, kakav je odnos crkve prema građanima... Prof. dr Zorica Kuburić, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu u penziji, koja je angažovana i u Centru za empirijska istraživanja religije, kredibilan je sagovornik na ovu temu. Razgovor započinjemo klasičnim pitanjem koliko su zapravo Srbi religiozni kao narod?
"To je sociološko pitanje. Rade se istraživanja, a i popis. Obe varijante istraživanja pokazuju da su Srbi religiozan narod kad je reč o pripadanju crkvi, bilo da veruje ili da ne veruje. Malo su varijacije prisutne tokom godina. Recimo, ako uzmemo devedesete ili dvehiljadite, ali mnogo zavisi i od državnog režima i od toga šta je popularno u društvu, pa se ljudi tako i deklarišu.
U proseku, istraživanja pokazuju da ima recimo šest odsto ubeđenih vernika u svim vremenima i niko ne može nauditi njihovoj veri. Onda ima dvadesetak odsto onih koji se adaptiraju trenutnoj situaciji, pa su vernici kada treba, a nisu vernici kada ne treba. To im dođe kao neka vrsta zaštite, ili komformizma.“
Ili ako imaju koristi od toga.
"Da. Na primer, u vreme komunizma mnogi su bili komunisti iako su verovali u Boga, išli u crkvu, slavili slavu privatno. Ali bilo je i onih koji nisu odustajali, po cenu žrtve. Kada gledamo procenat koji ide u crkvu, njih zovemo crkveni, istraživanja iz crkve pokazala su da je, na primer, jedan odsto liturgijski prisutan od opšte populacije. Ima naravno razlike grad ‒ selo, muškarci ‒ žene...“
Na selu je veći procenat.
"Uvek je veći bio na selu. Tu su ljudi slobodnog zanimanja, ne moraju da idu na posao, ne rade kada je ili crveno slovo ili nedelja, ili subota zavisi kako koja vera. Išla sam po crkvama i brojala. Na primer, po manastirima i po velikim praznicima, to su hiljade ljudi. Ovo za Tumane je već sasvim jasno. Ali imate manastir koji se nikada nigde ne reklamira, ja odem, a tamo 500 ljudi, slušaju besedu... Ljudi tu ostanu po čitav dan i to sada, a kako je tek bilo ranije.
Napisala sam knjigu o Bogomoljačkom pokretu koji je unutar pravoslavne crkve u 20. veku bio jedna bum religijska pojava gde su se ljudi, posebno sa sela, organizovali kao nevladina organizacija maltene, po 20-30 u svakom selu i oni su hodočastili manastire, crkve, Svetu zemlju, Svetu Goru. To je bilo posle Prvog svetskog rata i u celom međuratnom periodu. Onda je došao komunizam i ta okupljanja su zabranjena. Čak i po kućama.
Mnogi ljudi stradali su u to vreme, počevši od Jakova Tumanskog, tj. Jakov Arsovića, koji je bio jedan od bogomoljaca koga je 1946. godine tukla policija zato što je delio versku literaturu. On je posle umro, a sada je svetitelj. On je bio neko ko nije popustio pred tim, nego je išao i mirno. Bio je vrlo obrazovan, imao je dva doktorata, diplomata, mlad čovek...“
Vesti
20.04.2025. 14:24
Patrijarh Porfirije: "Ne možemo jedni bez drugih"
Vesti
18.04.2025. 14:01
Uskršnja poslanica patrijarha Porfirija
Da se vratimo na vreme sadašnje. Po popisu je veliki broj ljudi koji se izjašnjavaju kao vernici...
"Maltene cela populacija se tako određuje. Ima jedan procenat ateista, ima onih koji se ne deklarišu. Po popisu je procenat vernika pravoslavnih 95, 96, pa čak i 99 odsto u nekim mestima gde je homogeno stanovništvo. Ima sela u kojima, na primer, do dana današnjeg niko nije sahranjen sa petokrakom na grobu. Krst je sveprisutan, znači nisu se odrekli vere kojoj pripadaju bez obzira koliko je to godina trajalo do danas.“
Kada pogledamo te brojke, i kada pogledamo situaciju na terenu, ili kad pogledamo reči i dela, koliko je zaista onih za koje možemo da kažemo da su verujući, a ne samo da kažu da su pravoslavci a da ne poštuju postulate vere? Koliko je onih koji se zaista ponašaju u skladu sa religijskim učenjima?
"Uvek je njih manje od onih koji kažu da pripadaju crkvi. Jedna autorka je u Engleskoj napisala knjigu o verovanju i pripadanju. Njeno zapažanje je da je u Evropi više ljudi verujućih nego pripadajućih. Oni su slobodnoverujući jer je to već vekovno utemeljenje religije. Ali oni više ne idu u crkvi, oni to nose u sebi. Tome je doprineo protestantizam presudno sa tim individualizmom. Kod nas je još uvek naglašeno pripadanje, za razliku od verovanja, a stanovništvo nije edukovano i ne znaju u šta veruju. I to je posebno karakteristično za pravoslavni prostor.“
To važi ne samo za Srbiju, već generalno za pravoslavlje.
"Generalno za pravoslavlje jer je ono malo drugačije. Ono je više obredna religija, a ne religija koja pridaje značaj učenju. Protestantizam je Biblija, čitanje... Kada je prevedeno Sveto pismo na evropske jezike, na nemački, engleski. Tamo se hrišćanstvo više utemeljilo i tamo je zato religija više prisutna u ličnosti. On ne mora da ide u crkvu uopšte, on to zna i poštuje. I kaže ‒ svaki čovek je crkva u kojoj stanuje duh sveti. Ja sam to primetila jer mi istraživanja pokazuju da se religija u Evropi zatrla, nema je, pa čak ni u Americi... Ali oni su stabilno religiozni, kod njih nema tih varijacija jer je politička situacija takva i to komparativna istraživanja pokazuju. Na primer, verski pokreti u Americi ili u Evropi koji su bili, protestantizam i Martin Luter, zašto je on napravio reformu? Pa da kaže ‒ ovo ovako piše, a mi ovako živimo. Ovo nema veze sa onim što piše. I zato je došlo do reforme. Tako je i kod nas kad su Vuk Karadžić i Đuro Daničić preveli Sveto pismo počela verska obnova. Pre toga, kada ode na liturgiju, čovek nije znao šta to njemu sveštenik priča.
I zato je Bogomoljački pokret hteo da i sveštenstvo poštuje to što piše u Svetom pismu, pa da poste i sveštenici, a ne samo narod. I to je načinilo da se ljudi odvoje, i da oni koji poštuju i proučavaju budu zajednica koja ide i misionira. To je unutrašnja misija i do dana današnjeg je prisutna. Postoji misionarsko odeljenje pravoslavne crkve, pa onda YouTube kanali...“
Kako im ide sa tim da ljudi postanu zaista verujući, a ne samo pripadajući?
"Ide, ide. Ljudi zaista prihvataju. I veronauka je pomogla, eto 50 odsto naše dece ide na veronauku. Oni se edukuju o svemu onome što roditelji ne znaju, tako da je sada veći stepen religioznosti i veći stepen znanja i poštovanja. Inače, uvek se najmanje poštuje. Čoveku je savršeno teško da ispoštuje baš sve. Formalno da, ali ono moralno, etički, to je proces celoživotni. Ima ljudi koji su na tom putu, rade na sebi da budu bolji, pokaju se, svesni svojih grehova.“
Bitno je postaviti osnove na kojima se to može graditi.
"Mora da zna na osnovu čega, da zna gde je. Istina, ljudi imaju savest, to im je ugrađeno. Svakoga, išao u crkvu ne išao, tišti kad pogreši, ali religioznog tišti dvostruko jer vidi Bog sve.“
Pomenuli ste veronauku. Dosta polemike bilo je oko toga koliki je zapravo efekat veronauke u školama. Bilo je i onih primedbi da je više namenjena pravoslavnom stanovništvu, a manje drugim verskim zajednicama.
"Jeste, to je primedba, ali najviše ima pravoslavnih, samo zbog toga je problem. A sve verske zajednice imaju pravo da imaju veronauku. Na primer jevrejska zajednica ima isto pravo kao i pravoslavna, ali nema toliki broj dece da bi se organizovali, pa se onda njima prizna kao da su pohađali versku nastavu... Kod nas je dobro što je to slobodni izbor. Recimo u Hrvatskoj je deset godina pre nego kod nas uvedena veronauka kao obavezni predmet, a kod nas je izborni i sada ko hoće hoće, a ko neće – neće. Dobro je da je sloboda izbora. Ideja je da će onaj ko zna svoju religiju poštovati i tuđu.“
Vesti
25.10.2022. 14:05
"Crkva je kradljivac naučnih dostignuća"
Razlike među religijama su mnogo manje nego što ljudi misle.
"Da, mnogo manje. Jedan autor istraživao je tekstove i otprilike je oko 15 odsto razlika između islama, hrišćanstva i drugih religija. A sve ostalo je isto. Univerzalne su vrednosti. Svaka religija uči poštenju, uči da se ne laže, ne krade, da postoji Bog. I ako nema Boga, istočnjačke religije uče da je to priroda. Priroda je kao Bog, poštuj nju.“
Mi često ne poštujemo ni prirodu, pa je pitanje kako možemo da poštujemo Boga?
"Jeste. Kako možeš da ljubiš Boga koga ne vidiš, a ne ljubiš brata koga vidiš. I to je isto biblijsko pitanje.“
Kada smo došli do pitanja veronauke, došli smo i do pitanja odnosa crkve i države. Formalno su one odvojene, ali opet kada pričam sa nekim sveštenicima, kažu da bi te dve institucije trebalo da deluju u skladu, da je crkva zadužena za duhovno vođstvo, a država za administrativno. Šta se dešava kada se te dve stvari ne usklade?
"Ja ću da pričam šta o tome kaže vladika Nikolaj Velimirović, kao jedno duhovno lice koje poštuju svi, ne samo pravoslavni. On kaže da su crkva i država kroz istoriju prošle kroz tri perioda. Prvi period je bio zlatno doba, kada je crkva bila odvojena od države i njena opozicija. Kada je crkva u srednjem veku postala dominantna i jača od države, to je bilo gvozdeno doba u kome imamo i inkviziciju i da ne pričamo šta sve. Ali kaže, sada je došlo kameno doba, kada je crkva, a to je za naše pravoslavlje prisutno, podložna državi, znači zavisi od nje. A to nije dobro jer je Bog i Hristos odvojio crkvu od države jer država ima represivne mere, a hrišćanstvo ima mere ljubavi, tj. ne može da se koristi tim sredstvima. I kada su povezane, to nije dobro za crkvu jer je obično izmanipulisana. To je najgore doba.
Zlatno doba je gde crkva treba da bude ogledalo državi, da je usmerava i da je kritikuje, da se ne povezuje sa njom u tom smislu, iako je narod isti, ali ona je institucija. Mi imamo sloj učenja, sloj organizacije crkve i sloj unutrašnjeg poštovanja toga, znači formiranje stavova i integritet ličnosti. A crkva ne može da ispuni svoju funkciju ako se poveže sa državom. Crkva treba da je odvojena kao na primer nezavisni univerzitet, nezavisna crkva. Da može da misli svojom glavom, a ne da joj neko postavlja, diriguje, određuje, jer ona ima moralni kredibilitet da deluje na savest, na zakone, na ono što je od Boga. A ljudi mogu da promene, pa da država može da naredi da joj se svi klanjaju. Ali crkva ne može narod da privoli na to.“
Da li smo i dalje u tom kamenom dobu?
"Mislim da jesmo, ali ne za sve. Pravoslavna crkva je episkopalna. Oma ima svoje vladike na terenu. Svaki vladika za sebe odlučuje da li će da bude samostalan. On procenjuje do koje mere će se povinovati državnim vlastima, a u kojoj meri će postati njena opozicija. Nama je istorija učiteljica. Između dva svetska rata bilo je najgore krvoproliće. I ako iz tog perioda gledamo, isto je bilo. Crkva je imala neutralnost. Neke su vladike stajale uz bogomoljce, a druge su bile protiv, a patrijarh je bio blaga neutralnost, samo nemojte da se bijete.“
I danas imamo vladike koje su uz vlast, uz državu, imamo vladike koje kritikuju vlast i državu. Da li to pokazuje, to što ste rekli da je svaki episkop za sebe ili je o nečemu drugom reč?
"To je sloboda mišljenja, na koju svaki čovek ima pravo. Neko je slobodniji, a neko manje slobodan da to iskaže jer se plaše kao i svi hoće li dobiti sankcije ili neće. E sada, ko je spreman na žrtvu... Ako je ubeđen u to, ne zato što su ga platili, ili prima platu za to, što je onda poslušnost. Ima ljudi koji hoće da sačuvaju instituciju crkve, da se ona ne kompromituje, i oni kažu, u ime crkve niko me nije ovlastio, ali ja kao čovek imam to pravo da kažem jer tako mislim.“
A da li mu onda neko iz crkve zameri na tome?
"Ovako je to uvek bilo kroz istoriju ‒ trenutno mu zamere, a posle ga slave.“
Kada se promene okolnosti?
"Da, kada se promene okolnosti i kada vide stvarno da je tako. Nije lako žrtvovati se za dobro.“
Da li u Srbiji ljudi crkvu doživljavaju kao političku instituciju?
"Ne, crkva je verska institucija. U Srbiji imaju veliko poverenje u crkvu posebno od pada komunizma. Najmanje veruju političkim partijama. Ceo Balkan nekako više veruje crkvi jer je to tradicija koja ima vekove. Hiljade godina su tu. Poverenje je zasnovano na učenju i na očekivanju da se crkva toga drži. A ima i onih koji iznevere, naravno.“
Ljudi vide i to kad te neko izneveri, a bilo je takvih slučajeva.
"Ljudi opraštaju čoveku koji se kaje. To je ono što je u pravoslavlju i u religiji uopšte bitno, da čovek uvidi da je negde bio na pogrešnom putu. I onda se raduju kada on promeni svoje mišljenje.“
Ko može da utvrdi da li je to krajnje iskreno?
"Pa, ne može. To samo Bog zna. Bilo bi grehota nekome kazati da nije iskren i odbaciti ga. Pa, kako znaš da nije iskren? Vredi prihvatiti. Prihvatanje je najlepše.“
Ili svojim delom da pokaže da je iskren zaista.
"Da, ne može jedno da priča, a drugo da radi. Na primer, stav vladike Nikolaja je bio da hrišćanstvo kao religija grli sve ostale i prihvata i neznabošce i pagane i onda tu unosi duh hrišćanstva. Nije bitna samo forma nego duh. Pitanje ekumenizma je nešto gde se lome koplja. Nećemo ekumenizam, nemamo poverenje, kažu mnogi vernici. Ali to ne znače da su vernici protiv drugih crkava, nego ne žele da ih neko zarobi da moraju da se ponašaju kako drugi hoće. Žele da budu slobodni. I vladika Nikolaj u tom kontekstu smatra da je država odvojena od crkve, svako je slobodan. Ako crkva ne valja, onda joj pomozi da unese duh hrišćanstva, a ne samo formu, običaje, obrede, prazno bez duha. Duh je ljubav, hrišćanska požrtvovana ljubav, da voliš svakoga, da ga grliš, da ga prihvatiš. Ako je pogrešio, vratiće se, kao izgubljeni sin, to je duh hrišćanstva. Jer, Bog prihvata svakog čoveka i ne očekuje od njega da se bode šilima i da se muči, kako bi Bog uživao u njegovim patnjama. To nije Božiji karakter. Ljudi su indoktrinisani Bogom koji plaši. Ali to nije taj Bog koga hrišćanstvo predstavlja. Zato je Isus Hristos ne samo učenje, već primer onoga koji je spreman da strada, onoga koji ne pljuje kada ga stavljaju na krst, onoga koji oprašta. Sada, da li ima takvih ljudi, pitate se vi. Ali ima ih. Dokle god ovaj svet postoji, ima ih. Jer da ih nema, ne bi bilo ni onih koji ne poštuju.“
Život
20.04.2025. 16:05
Dragan Vesić: Smisao Vaskrsenja
Život
11.06.2021. 06:15
Ko su ziloti u Srbiji
Mnogima je upalo u oči da smo imali veliki skup za vikend, u vreme velikog posta, i mnoge stvari koje su se tamo dešavale nisu baš u skladu sa verovanjima...
"Nisam bila na tom skupu, pratila sam preko televizije, a šta bih rekla... Ovo je građanski skup i građansko društvo. Kada uporedimo dva skupa u Novom Pazaru, gde su bili studenti i ovo, to su dve različite stvari. Postoji, naravno, građansko društvo i postoje ljudi koji ne poste i kojima je sasvim normalno da radi ko šta hoće. Ja znam šta ću ja da radim. I svaki čovek se opredeli. Baš sam juče napisala jedan pasus, kada je reč o protestima, uvek ide neka avangarda ispred. Kada su se, na primer, robovi pobunili, naravno da nije bilo prijatno onim robovlasnicima. Pa onda su se pobunili seljaci, šta hoće ovi seljaci, mislili su zemljoposednici. Pa se pobunili ovi moji bogomoljci. Šta hoće ovi bogomoljci? Oni hoće nešto više. Šta će više? Imaju sve, to im je dosta. Ali oni bi hteli više. Pa pokret žena za ženska prava... Eto sada došli studenti. Oni nešto hoće. Šta hoće ovi studenti? To su etape kada se budi nešto. Mi gledamo šta je to što se budi. I naravno, uvek postoji zloupotreba. Zloupotrebljene su žene posle, na primer, sve se zloupotrebi. Ali ideja je odlična. I kada gledamo sada, ne znamo šta će biti.“
Da li i dalje važi, a važilo je ranije da je crkva čuvar nacionalnog identiteta, i tradicije?
"Jeste, to je njen zadatak. Crkva je uvek bila uz narod. I opet ja, indoktrinirana sam pošto sam pet godina čitala samo vladiku Nikolaja, pa kroz njega gledam. Analizirala sam šta je patrijarh govorio pre dve godine 3. maja kada se ono desilo. Evo 10. aprila. je bila međunarodna konferencija posvećena Nikolaju Velimiroviću. On je merilo kroz koje mi gledamo. On je povezao svu tradiciju hrišćansku i judeohrišćansku u svojim delima i mi tačno kroz njega možemo da crkvu profilišemo. I on kaže ovako ‒ Šta je najvrednije? Najvredniji je narod, život naroda. A posle ide crkva, a onda ide država. Zašto? Zato što kada nema države, crkva je čuvala narod, okupljala. Evo vidite sada u dijaspori, crkva okuplja nacionalni identitet. A kada nema ni crkve, ako je crkva zatvorena, razorena, sveštenstvo pohapšeno, ostaje narod. On je crkva jer je Isus Hristos crkva. On je centar crkve. I ko veruje u Hrista, ko veruje u Boga, da nema institucije, on je crkva. On će to preneti dalje.“
Ali zato mora da nauči to i mora da se ponaša u skladu sa tim, a ne samo da kaže da pripada, a da suštinski...
"Radi suprotno. Zato je znanje bitno. Zato kažem hvala Bogu za veronauku u školama. Neka svi nauče svoju veru, a ne da misli da je nešto vera, da ga neko zloupotrebi u ime vere. To je uvek jedna vrsta potrebe kritičkog mišljenja na temelju znanja. Jer onda je čovek slobodan da donese odluku, a ne da sluša nekog drugog umesto njega.“
Dešava se i da zloupotrebe crkvu i crkvene velikodostojnike, da ih izmanipulišu. Kako dođe do toga? Zar ne bi trebalo da su oni bar ti ljudi koji znaju šta je suština vere i da ne dozvole da ih neko izmanipuliše?
"Jeste, ali vernici su mnogo dobri ljudi. Oni ne znaju da prepoznaju manipulaciju. Oni iz svoje dobrote i želje da pomognu pristanu, a tek posle shvate jer manipulator neće nikada da ide sa otvorenim kartama. Zato je to prisutno. Posle se ljudi distanciraju i vide kada već prođe, pa se kaju, ali prevareni su. Pa i Eva je prevarena. Mi smo svesni da ima neko ko laže i laž predstavi kao istinu, a mi nismo dovoljno inteligentni do te mere da prepoznamo.“
Ili odbijamo da prepoznamo. Možda mu je lakše tako da veruje.
"Možda je i lakše. Neću sada da se mučim da mislim o tome, ima ko misli. Prepusti poverenje. Jer on veruje nekome. Kada smo radili istraživanje na Balkanu, to je bilo Galupovo istraživanje na 10.000 građana Balkana ‒ Srbija, Bosna i sve ostalo, pokazalo se da oni koji su vernici veruju svemu više nego oni koji su agnostici ili ateisti. Pa čak i u laž je spreman da veruje jer takva mu je duša da ima poverenje. I zato ga je lakše prevariti. Ja kažem Eva u raju, ona je bila prevarena. Ona je bila neiskvarena. Nije mogla ni da pomisli šta sve može da se desi time što joj je neko kazao – ma nije to tačno što je Bog rekao. Nego Bog ima loše namere. Kako ja to prepoznajem. Preko osećanja. Intuitivno, ljudi koji neguju svoju intuitivnost mogu da prepoznaju da li taj koji im priča izaziva kod njih prijatno osećanje ili osećanje straha. Ako je to strah, onda je to manipulacija. Jer Bog ne koristi strah. On dobrotom svojom nas vodi, a ne strahom. Ko god koristi strah, on je manipulator. Sada je u štampi knjiga prote Miloša Vesina, koja nosi naslov ’Ljubavlju nastajemo, a strahom nestajemo’. To je poruka, gde god je ljubav, tu je onda Bog. Gde je strah, mržnja, napadi, oružje, tu nema Boga. To je za neke interese koje nemaju veze sa Bogom niti sa duhovnim vrednostima. Nego je to teritorija, ruda, voda, to nama treba, materijalno, ovozemaljska moć, vlast, položaj, automobili...“
I neke vladike su bile sklone tome...
"Jeste. Priča se da su Nikolaju nudili automobil. Kažu – bilo bi vam mnogo bolje da imate auto sve to da obiđete, a ne da ide pešice ili kako već. Ali on je odbio. Kao i patrijarh Pavle. Ima takvih. Zato je njegova sahrana bila onakva kakva je bila.“
Vesti
15.01.2023. 16:25
Hrišćanstvo polako kopni
Život
16.04.2023. 12:27
Pitanje vere - koliko koga ima
Vesti
07.04.2023. 18:10
INTERVJU Monsinjor dr Ladislav Nemet: "Poštovanje je temelj za dijalog"
Komentari
