Pravda na čekanju

Luka Bojović, koga je policija zvanično označila kao vođu nasleđenog zemunskog klana, ne samo da je u Srbiji oslobođen za ubistvo i dva pokušaja ubistva počinjena u ime osvete za likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, nego je van domašaja istraga brojnih zlodela za koja se vezuje njegovo ime, u Srbiji, ali i na međunarodnom nivou kada je u pitanju narko-biznis.

Bojovića je kao vođu nasleđenog zemunskog klana zvanično još 2007. okarakterisao tadašnji ministar policije Dragan Jočić. On je nakon što je policija uhapsila Bojovića i njegovog saradnika Veljka Banovića Votku saopštio da se radi o vođama jedne od opasnijih beogradskih kriminalnih grupa.
„Bojović i Banović se sumnjiče da su pomagali u skrivanju odbeglih članova zemunskog klana, osuđenih za ubistvo premijera dr Zorana Đinđića i optuženih za niz drugih najtežih krivičnih dela“, saopštio je tada MUP. Pored „jatakovanja“ sa „zemuncima“, policija je Bojovića i Banovića sumnjičila i da su počinili više teških krivičnih dela na teritoriji Srbije, ali i u inostranstvu. U saopštenju policije tada je navedeno da su oni osumnjičeni i da su izvršili više krivičnih dela neovlašćene proizvodnje, držanje i stavljanje i promet opojne droge, nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija, izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnih dela, kao i falsifikovanje isprava.

Njihovo hapšenje izvedeno je na osnovu dojave i to nakon višemesečnog skrivanja po Italiji i Španiji, a uhapšeni su nedelju dana po povratku u Beograd. Prilikom akcije policije, u pet stanova u Beogradu i Novom Sadu koje su Bojović i Banović držali u šteku pronađeno je nekoliko desetina heklera, pištolja, prigušivača, detonatorskih kapisli, crnih kombinezona, ručnih radio-stanica, kao i daljinomer za snajpersku paljbu. Bojović je uhapšen u stanu u Lovačkoj 24, u kom su tada pronađene lažne lične karte, kao i hrvatski pasoš.

Zbog zaplenjenog oružja, policija je tada sumnjala da Bojović i Banović pripremaju „tihu likvidaciju“.

„U ovom trenutku je stvarno teško reći koje informacije bismo od njih mogli saznati, ali ko je pružao pomoć učiniocima posle izvršenog krivičnog dela je veoma važno, između ostalog, zato što se iz toga vidi ko je celu tu priču sastavljao – da li tu postoje samo elementi inostrani ili samo domaći elementi. Da se vidi koja je širina tog kruga, da li je dogovoreno da im oni pružaju pomoć ili ne. Veoma važno pitanje iz kojeg bi se moglo videti koliki je domen zavere koja je za posledicu imala ubistvo“, rekao je tada ministar Jočić.

Koga su Bojović i Banović tada planirali da ubiju, policija nije utvrdila, ali su se nezvanično kao njihove potencijalne mete pominjali Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam, sa kojim je Bojović bio u sukobu zbog veza u holandskom podzemlju, kao i Andrija Drašković, u ime osvete za ubistvo Arkana.

Zločin u Dobanovcima

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je posle hapšenja podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv Bojovića i Banovića, kao i u međuvremenu protiv njihovog otkrivenog saradnika Ilije Novovića zbog neovlašćenog držanja vatrenog oružja i eksplozivnih materija i krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga.

Međutim, tvrdnje policije da je u pitanju jedna od najopasnijih kriminalnih grupa na našoj teritoriji, kao i da su Bojović i Banović skrivali pripadnike zemunskog klana i da su pripremali likvidacije nisu uopšte bile predmet krivičnog postupka, a ceo postupak okončan je naredne godine presudom kojom je Bojović osuđen na 15 meseci zatvora zbog neovlašćenog držanja jednog pištolja i falsifikovanja lične karte. Banović je osuđen na godinu i po dana zatvora zbog neovlašćenog držanja oružja, falsifikovanja isprava i posedovanja devet grama heroina i šest grama marihuane, koja je nađena u stanu u kome je boravio, dok je trećeoptuženi Ilija Novović osuđen na dve godine zatvora takođe zbog falsifikovanja isprava i neovlašćenog držanja oružja.

Novović je ubijen naredne godine. Njegovo ugljenisano telo pronađeno je u julu 2009. godine u automobilu na jednoj njivi kod Dobanovaca. Kako su nalazi obdukcije kasnije potvrdili, Novović je najpre ubijen sa nekoliko hitaca, pa je potom zapaljen u džipu koji je policija pronašla dva kilometara od prvih kuća. Pored Novovića, u automobilu je bilo ugljenisano telo još jednog muškarca. Kasnije će se ispostaviti da je to telo Gorana Marića koji je u to vreme bio blizak saradnik Andrije Draškovića.

Ko je bosu okrenuo leđa?

Hronika 15.05.2020. 16:00

Ko je bosu okrenuo leđa?

LUKA PROTIV KORAĆA I KEKE

Brejking 25.08.2018. 10:23

LUKA PROTIV KORAĆA I KEKE

Otkud njih dvojica zajedno kada su saradnici osvedočenih neprijatelja – Luke Bojovića i Andrije Draškovića, ostala je misterija do danas. Jedna od pretpostavki je da je Novović namamio Marića da sa njim sedne u džip i odveze se u nepoznatom pravcu. Ali ko je ubica, koji je jedno telo ostavio u gepeku, a drugo na suvozačevom mestu, i danas, 12 godina kasnije, nije poznato.

U svakom slučaju, Bojović je nastavio da štiti odbegle zemunce, sve dok Miloš Simović i Sretko Kalinić nisu u leto 2010. uhapšeni u Španiji. Bojović je odmah pobegao iz Srbije u Španiju gde je dve godine kasnije uhapšen, opet u društvu odbeglog zemunca Vladimira Milisavljevića. Osuđen je na 18 godina zatvora zbog kriminalnog udruživanja, ali je uspeo da se spase istrage za ubistvo Milana Jurišića u Madridu, za koje ga je okrivio u međuvremenu uhapšeni Sretko Kalinić.

Njegov saradnik Veljko Banović Votka u međuvremenu je u Belgiji bio uhapšen 2018, kada je tamošnja policija kod njega pronašla četiri kilograma kokaina i 1,7 miliona evra. On je prošle godine pušten iz zatvora i vratio se nazad u Beograd gde je sa Filipom Koraćem nastavio rukovođenje Bojovićevim klanom.

Sa hapšenjem Luke Bojovića 2007. godine u Beogradu podudarilo se i raspisivanje međunarodne Interpolove poternice podgoričkog suda zbog sumnje da je učestvovao u organizaciji ubistva Srđana Miranovića, kuma Sretena Jocića.

Ubistvo Miranovića

Miranović je ubijen u Podgorici 12. januara 2006, za volanom „golfa“, na parkingu iza zgrade u kojoj je imao stan. Ubica mu je prišao s leđa i iz pištolja sa prigušivačem u njegovu glavu i grudi ispalio nekoliko hitaca. Crnogorska policija u istrazi ovog zločina sarađivala je sa kolegama iz Holandije, u kojoj je Miranović godinama i živeo. Holandska policija verovala je da je ubistvo Miranovića naručeno iz Holandije, a kao jedan od naručilaca, uz Luku Bojovića, pominjan je i Vilijam Vim Holeder, vođa tamošnjeg podzemlja, svetskoj javnosti poznat zbog otmice multimilionera Fredija Hajnekena 1983. godine. Televizija „Vrij Nederland“ (VN) tada je objavila vest da je Holeder u sukobu sa Sretenom Jocićem, poznatijim kao Joca Amsterdam, čiji je blizak prijatelj bio Miranović.

„Ubijeni Miranović je godinama bio u poslovnim odnosima sa Holederom. Kao dugogodišnji član ekipe koja je blisko sarađivala sa Holederom, Miranović je postao veoma nezgodan svedok za njega. Bio je i jedan od poslednjih živih svedoka koji su skoro do tančina znali mnoge Holederove poslove. Naime, posle odlaska u zatvor i suđenja za otmicu Hajnekena, svedoci Holederovih poslova nestajali su s lica zemlje jedan za drugim. U strahu da bi Miranović mogao da ga otkuca, Holeder je, navodno, iz zatvora naručio njegovu smrt“, objavila je tada TV VN, dodajući da je Miranovićevo ubistvo 12. po redu koje je povezano sa Holederovom kriminalnom grupom.

Povratak Holanđanina

Hronika 19.12.2020. 20:54

Povratak Holanđanina

Bez pozdrava iz Zabele

Hronika 08.11.2020. 14:38

Bez pozdrava iz Zabele

Crnogorska policija vezivala je upravo Bojovića za ubistvo Miranovića i to na osnovu telefonskog razgovora kome je ušla u trag pola sata pre i posle zločina. U poslednjem razgovoru, muškarac za koga se pretpostavlja da je Bojović razgovara sa osobom koja je, kako je policija pretpostavljala, izvršilac ubistva.

„Utrljao sam dobro crveni šampon, sad mogu mirno da idem na spavanje“, saopštila je osoba u razgovoru sa Bojovićem.

Na listi zločina koji bi mogli da se stave na dušu Bojoviću, ali koji su ostali bez sudskog epiloga, jeste i ubistvo Gorana Pejovića, mladića iz Nikšića koji je ubijen greškom umesto naručene mete – Ivana Delića.

Pozdrav iz Beograda

Pejović je kobnog 11. avgusta 2008. godine u bašti kafea „Palma“ na budvanskom šetalištu sa drugom Vojkanom Inićem slavio rođendan. Na sebi je imao sivu majicu koja ga je, kako se ispostavilo, koštala života. Istu majicu na sebi je imao i Ivan Delić, jedna od bezbednosno interesantnih osoba crnogorskog podzemlja, koji se sedeo tri stola dalje. Ubica maskiran perikom i slamnatim šeširom ušao je u restoran, prišao Pejoviću, izgovorio: „Pozdrav iz Beograda“, a zatim u nesrećnog mladića ispalio 13 metaka. Pejović je smrtno ranjen, Inić je zadobio teške povrede, dok je ubica pobegao. Za njim je ostala perika. Delić, svestan da su hici bili namenjeni njemu, desetak minuta posle zločina napustio je lokal.

Na prvi korak u razrešenju slučaja čekalo se dve godine, do hapšenja Sretka Kalinića u junu 2010. u Zagrebu. Posle predaje, Kalinić je hrvatskoj policiji priznao da je trebalo da likvidira Ivana Delića, ali da je greškom ubio mladića koji je na sebi imao istu majicu kao i Budvanin. Kasnije je međutim to priznanje povukao i iskoristio zakonsko pravo da ne odgovara na pitanja tužioca.

U istrazi ovog slučaja, Kalinića je po zamolnici dva puta saslušavalo crnogorsko tužilaštvo. Oba puta je Kalinić iskoristio svoje pravo i branio se ćutanjem.

U svojstvu osumnjičenog naručioca, u oktobru prošle godine je u španskom zatvoru saslušan i Bojović, ali je pred crnogorskim tužiocem tvrdio da nema nikakve veze sa zločinom u Budvi.

„Za sada Tužilaštvo nema toliko dokaza sa kojim bi moglo da ide na podizanje optužnice. Nažalost, ni saslušanje Bojovića nije pomoglo niti nam je dalo neke podatke u smislu rasvetljavanja i otkrivanja drugih izvršilaca“, kazala je posle Bojovićevog saslušanja Lepa Medenica, portparolka Višeg državnog tužilaštva i viša državna tužiteljka Crne Gore.

Da se odnosi između Bojovića i Delića nisu smirili ni posle 2008. godine, postalo je jasno u avgustu 2010. kada je Bojović već pobegao iz Srbije u Španiju. Uveče 3. avgusta, u čuvenoj budvanskoj diskoteci „Top hil“, ponovo je pokušano ubistvo Delića, ali je njegovo obezbeđenje, uz pomoć telohranitelja Duška Šarića, mlađeg brata Darka Šarića, koji je takođe bio gost diskoteke, uspelo da spreči plaćenog ubicu – izvesnog Vladu V., ultimat fajt borca iz Beograda, i da ga teško pretuče, nakon čega je on nestao.

Nestanak Radonjića

U međuvremenu, Bojović, koji je vodio osvetnički rat zbog ubistva Arkana, rat za primat u holandskom podzemlju sa Sretenom Jocićem, rat sa Ivanom Delićem, ušao je u još jednu borbu, u kojoj je izgubio brata Nikolu. Ovaj front započeo je nestankom Slobodana Radonjića, mladića iz Bara, koji je u trgovini drogom poslovao sa glavnim Bojovićevim saradnikom u Crnog Gori – Lukom Đurovićem. Slobodanov otac Danilo Radonjić i kum Branislav Šaranović krenuli su u rasvetljavanje Slobodanovog nestanka, koje do danas nije rešeno. U toj istrazi došli su do Luke Šurovića, sa kim se Slobodan poslednji put živ video, i Bojovića, a onda je krenuo rat u kome su ubijeni i Danilo Radonjić i Branislav Šaranović, a na kraju i njegov brat Slobodan Šaranović.

S druge strane, u tom ratu Bojović je najpre ostao bez jednog od svojih najvernijih saradnika – Radeta Rakonjca, a zatim i mlađeg brata Nikole koji je ubijen 2013. u centru Beograda.

U sva tri zločina – ubistva Radonjića i braće Šaranović, Luka Bojović je operativno u policiji označen kao naručilac, ali dokaza koji bi doveli do pokretanja postupka protiv njega i dalje nema.

DNK na zidu kladionice

U ratu koji je započet nestankom Slobodana Radonjića ubijen je Lukin brat – Nikola. I za ovaj zločin, kao i za ubistvo Miloša Vidakovića u Budvi 2018. godine, osuđena su četvorica pripadnika organizovane grupe, a Miloš Delibašić, koji je bio optužen kao organizator bio je oslobođen. Osuđeni su Saša Cvetanović, kao neposredni ubica, na 35 godina zatvora, Slaviša Novaković na 35 godina zatvora, Ratko Koljenšić na 30 godina, kao i Miloš Vojinović na ukupno 14 godina. Delibašić je oslobođen od optužbi da je zajedno sa pokojnim Slobodanom Šaranovićem organizovao kriminalnu grupu čiji su pripadnici ubili Nikolu Bojovića 2013. u Beogradu i Vidakovića u Budvi iste godine. Tužilaštvu je u postupku najviše pomogao optuženi pripadnik grupe Miloš Vojinović, koji je potpisao sporazum o svedočenju i detaljno ispričao kako je grupa bila organizovana i šta je uradila.

Oslobođeni Delibašić bio je na slobodi do prošle godine, kada ga je u ovom slučaju Apelacioni sud u Beogradu, kao organizatora kriminalne grupe, pravosnažno osudio na 30 godina zatvora.

Ovaj slučaj obeležilo je i ubistvo brata optuženog, a zatim i osuđenog ubice Saše Cvetanovića – Jugoslava Cvetanovića u Vranju.

Jugoslav Cvetanović ubijen je sa 30 metaka 26. septembra 2017. u klasičnoj sačekuši u Ulici Stefana Prvovenčanog u Vranju. Likvidiran je vatrenim oružjem i to šest meseci nakon što je njegov brat Saša na sudu tražio da Jugoslav „svedoči što pre, dok je još živ“.

„Molim vas da mog brata saslušate što pre. Ubijaju advokate, sve ljude... Pozovite ga dok je još živ. Od mog brata je na prevaru uzeta izjava i pola optužnice protiv mene zasniva se na tome!“, izjavio je Saša Cvetanović 20. marta 2017. u Specijalnom sudu u Beogradu.

Posle ubistva Jugoslava, Saša Cvetanović je na prvom suđenju rekao: „Čestitam Luki Bojoviću što mi je ubio brata“, a zatim u završnoj reči kazao da očekuje istu sudbinu i da je njegovo ubistvo već plaćeno.

„Nek se zastupnici porodice ubijenog ne sekiraju da li ću dobiti 40 godina! Znam da su već ponudili novac da budem ubijen u zatvoru, al’ ja se smrti ne bojim! Ja samo sedim i ćutim. Molim predsednika veća da ima u vidu da mi je zbog ovog procesa, te propusta policije i tužilaštva, ubijen rođeni brat, a da sam pre toga upozorio sud da ga dovede da svedoči dok je još živ“, rekao je Cvetanović.

Ubistvo Jugoslava Cvetanovića jedino je koje se vezuje za Luku Bojovića kao naručioca, a koje je rešeno bar što se tiče izvršioca. Naime, policija je na osnovu DNK tragova za zločin u Vranju osumnjičila i uhapsila Marjana Vujačića, koji je operativno označen kao plaćeni ubica škaljarskog klana. Vujačić, inače državljanin Crne Gore, u januaru ove godine osuđen je na 30 godina zatvora zbog ubistva Cvetanovića. Osuđeni Vujačić inače je pod istragom za još tri zločina – u Crnoj Gori zbog ubistava Mila Ilića u aprilu 2019. godine i Veselina Kalezića u novembru 2018, a u Holandiji za ubistvo Vranjanca Gorana Tasića Gokčeta u martu 2018.
 

Vujačić se na saslušanju branio ćutanjem i ni za jedan od ovih zločina nije pomenuo ni Luku Bojovića niti njegove saradnike iz škaljarskog klana.
 

Među "tigrovima"

 

Luka Bojović ušao je u kriminalne vode još početkom devedesetih godina prošlog veka. Kao nekadašnji pripadnik paravojne formacije „tigrovi“, važio je za bliskog prijatelja Željka Ražnatovića Arkana i Milorada Ulemeka Legije. Široj javnosti Luka Bojović postao je poznat posle vatrenog obračuna u kafiću „Trozubac“ u Nušićevoj ulici u Beogradu, sredinom devedesetih, kada je ranio Mihajla Divca, tadašnjeg vođu novobeogradskog klana koji je kasnije ubijen u hotelu „Putnik“.

 

Jočić tražio zaštitu od Vuka Bojovića

 

Bivši ministar policije Dragan Jočić je u leto 2013. pozvao državne organe da ga zaštite od Vuka Bojovića, oca Luke Bojovića, nakon što je u izjavi medijima optužio Jočića da je pokrenuo i da stoji iza „medijskog linča“ protiv njegovog sina.

Jočić je tada citirao i izjavu Bojovića starijeg da „sva nesreća u ovoj zemlji, prebogatoj, lepoj, leži u srpskoj policiji“ i da je „Jočić bez ikakve osnove i tragova javno rekao gomilu gadosti o Luki, kao najvećem zlu u ovoj zemlji“.

„Ova izjava puna je neistina i zlonamernih insinuacija. Ona sadrži napad i osudu koji predstavljaju ozbiljnu i trajnu pretnju meni i mojoj porodici. Ovo nije prvi put da Bojović potpuno opsednuto napada srpsku policiju i mene. On svesno meša vremena, zaobilazi događaje i prenebregava svoje okruženje. On ovo radi iz vrlo čudnih i samo njemu znanih razloga i svaljujući krivicu na drugog pokazuje odsustvo realnosti i ne vidi prave uzroke tragičnih posledica“, saopštio je tada Jočić, navodeći da je od marta 2004. do nesrećnog slučaja 2008. svaki svoj javni nastup temeljio na ozbiljnom i pouzdanom operativnom radu kriminalističke policije, što je i vreme pokazalo.

Vuk Bojović, inače dugogodišnji direktor Beogradskog zoo-vrta, preminuo je 2014. godine.

 

Oslobađajuća presuda

 

U Specijalnom sudu za organizovani kriminal protiv Luke Bojovića vođen je samo jedan postupak – objedinjeni postupak za ubistvo Branka Jeftovića Jorge i pokušaj ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka 2004. kada su ubijeni njihovi telohranitelji – policajci Dejan Živančević i Milutin Jovičić. U ovom postupku, Sretko Kalinić osuđen je na 35 godina zatvora zbog ubistva Jeftovića, Živančevića i Jovičića, kao i pokušaja ubistva Draškovića i Nedovića, a Miloš Simović na 30 godina zatvora zbog ubistva Jovičića i pokušaja ubistva Nedovića. Bojović i optuženi Vladimir Milosavljević oslobođeni su zbog nedostatka dokaza.