Jedna posleratna priča

"Pe­va­li smo u za­pa­lje­noj bal­ka­n­skoj krč­mi:

’Ne tr­ži­mo ni­šta no­vo,

Sa­mo car­stvo Du­ša­no­vo.’

Svi na­o­ru­ža­ni, pu­ca­li smo u krov ko­ji je go­reo. Sa za­pa­lje­ne gr­ede ču­lo se mja­u­ka­nje mač­ke.

Krč­mar ni­je hteo da nam da pi­će bez pa­ra, pa smo ga ve­za­li za šlji­vu, iz­ne­li pi­će u be­li kom­bi, ko­ji su bra­ća za­ple­ni­la na Do­bri­nji, i za­pa­li­li ka­fa­nu.

Iz­be­zu­mlje­na od stra­ha, mač­ka je osta­la na za­pa­lje­noj gre­di.

Pu­ca­li smo u pla­men.

Igor Rus se već ko­mi­rao.

Po­pio je od­jed­nom po­lo­vi­nu fla­še vot­ke.

Pu­cao je iz ’ce­ce’ (pu­ško­mi­tra­lje­za ko­ji je do­bio ime po folk zve­zdi) u ne­bo vri­šte­ći: ’Mu­sli­man, mu­sli­man, je­bat svo­ja mat.’

Imao je na gla­vi cr­ve­nu tra­ku, na ko­joj je bi­la is­pi­sa­na mo­li­tva sve­tom Pan­te­lej­mo­nu.

Krč­ma i ni­je bi­la ne­ka krč­ma. Skle­pa­na od da­sa­ka, ima­la je sa­mo jed­nu pred­nost. Na­la­zi­la se dve­sta me­ta­ra od pr­ve li­ni­je.

Bio im je potrebniji rat nego miran razlaz

Ne ponovilo se...

Ne ponovilo se...

Vesti 14.10.2021. 06:05

Bio im je potrebniji rat nego miran razlaz

Naj­vred­ni­je u njoj bi­lo je pi­će, ko­je smo ured­no spa­ko­va­li u kom­bi.

Ga­zdi­ca je pla­kao:

’To mi je sve što imam!’

Mi smo ima­li još ma­nje od nje­ga.

Ku­po­va­li smo pi­će, dok nam ni­je ne­sta­lo pa­ra, on­da smo po­ku­pi­li sve pi­će, za­pa­li­li ka­fa­nu.

Za­to što se bu­nio. Za­to što ni­je hteo da pe­va do­volj­no gla­sno. I za­to što je šu­pak. Jer sa­mo se šup­ci iz­vla­če i pra­ve pa­re, dok ze­mlja go­ri. A ti znaš njih, šup­ke smo mr­ze­li vi­še od ba­li­ja i usta­ša. Vi­še od ki­še, ko­ja je bez pre­stan­ka pa­da­la. Spa­va­li smo pod naj­lo­ni­ma već me­sec da­na. Ži­ve­li smo bez na­de, ali i bez oča­ja.“

Ne­gde u da­lji­ni vi­de se sve­tla ho­te­la "Evro­pa“.

On i ja ne­će­mo ta­mo.

Po­ka­zu­jem mu SMS, ko­ji sam do­bio iz Plje­va­lja, od Ve­ska Le­ko­vi­ća:

"U se­lu Gli­ba­ći, plje­valj­ski vu­ci za­kla­li su ov­ce To­ma­šu Ja­ko­va Ra­o­ni­ću. Ni­je po­mo­glo što je tor bio ura­đen po svim evrop­skim stan­dar­di­ma“, pi­šu "Plje­valj­ske no­vi­ne“.

Misailo Albinoni – usmeni slikar

Urbane legende

Urbane legende

Scena 27.08.2021. 08:05

Misailo Albinoni – usmeni slikar

O smrti i stočnom brašnu

Urbane legende

Urbane legende

Scena 19.08.2021. 22:00

O smrti i stočnom brašnu

Na­zdra­vlja­mo.

Moj drug ne pi­je, već lo­če.

Oti­šla mu je­tra. Na­pra­vio je od je­tre je­tre­nu pa­šte­tu. On, ka­že, ne­će sti­ći do ho­te­la "Evro­pa“. On je na­vi­kao na bal­kan­ske krč­me.

On u Evro­pi ne­ma šta da tra­ži.

Zbog ot­kri­ća da smo ba­ci­li pro­klet­stvo na Sr­bi­ju. Za­to što smo ra­to­va­li. A u ra­tu ne­ma re­flek­to­ra, li­ster ode­la, a u ra­tu ne­ma ni­čega, osim bo­la.

A u ra­tu ne­ma ni­čeg osim "ko­ra­čaj pre­ma stra­hu i ne boj se bo­la“.

Sad mog dru­ga ne­ma. Iako je tu po­red me­ne. On je od­lu­čio da se ne vra­ti iz ra­ta. U ra­tu ne­ma go­spo­de. U ra­tu smo svi dru­go­vi. Re­mark ni­je na­pi­sao "Tri rat­na go­spo­di­na“, već "Tri rat­na dru­ga“.

Svileni

Urbane legende

Urbane legende

Scena 10.08.2021. 07:05

Svileni

O jednom konju

Urbane legende

Urbane legende

Scena 05.07.2021. 10:09

O jednom konju

Uhva­ti­li su još jed­nog ge­ne­ra­la.

Hva­li­la nas je Kar­la.

U ovoj ze­mlji ne­ma me­sta za mog dru­ga.

Či­ju su ku­ću spa­li­li.

Či­ju su že­nu od­ve­li.

Za nje­ga ima me­sta sa­mo u kam­pu, kao što je onaj pod Ava­lom.

Gde dič­ni mo­zgo­nja ka­že da do­bi­ja­ju sva­ki dan po je­dan hleb. Taj pa­vi­jan u ode­lu, či­je mi se ime ga­di da spo­me­nem, oba­ve­šta­va nas pre­ko ekra­na da iz­be­gli­ce na Ava­li do­bi­ja­ju po KI­LO HLE­BA.

Za­do­vo­ljan je što mo­že to da nam sa­op­šti. To je nje­gov re­sor. On bri­ne o nji­ma. I, kao vi­so­ki funk­ci­o­ner, obez­be­đu­je im sva­ki dan po ki­lo hle­ba.

Ume­sto spon­zor­stva nad fud­bal­skim klu­bom, bi­lo bi le­po da se taj­ku­ni tak­mi­če u spon­zor­stvi­ma nad ovim ne­sret­ni­ci­ma sa Ava­le. Sa­mo mi ni­je ja­sno što tek sad di­žu fr­ku oko šver­ca ci­ga­re­ta.

Naš pr­vi i naj­ve­ći šver­cer ci­ga­re­ta bio je drug Ti­to.

On je pr­vi us­po­sta­vio ve­ze sa du­van­skom ma­fi­jom.

Pa zar ni­smo pe­va­li: "Dru­že Ti­to, mi ti se ku­ne­mo, da sa tvo­ga pu­ta ne skre­ne­mo.“

I šta je tu sad lo­še? Lju­di su jed­no­stav­no na­sta­vi­li Ti­to­vim pu­tem.

Ko­jim bi i da­lje da ko­ra­ča­ju.

Sad, ako se po­ma­lo šver­cu­je, za­što da ne, ako je to i dru­g Sta­ri ra­dio.

Ni­je pro­šlo ni go­di­nu da­na ra­ta, kad sam pr­vi put čuo voj­sku ka­ko pe­va:

"Dru­že Ti­to, ti se na­ma vra­ti/te­be mo­le Sr­bi i Rva­ti/,

ti si krao i svi­ma si dao/ovi kra­du, ni­ko­me ne da­du!“