Scena
08.04.2023. 14:00
Srećko Milovanović

Intervju-Đorđe Vasiljević

"Najinteligentniji srpski osuđenik": Istinita priča o životu iza rešetaka

zatvor
Izvor: Shutterstock

Odrastao sa ocem alkoholičarem koji ga je fizički zlostavljao, Đorđe Vasiljević je devedesetih godina kao dečak bio prepušten sebi i beogradskom asfaltu. Sa trinaest godina upoznao je majku, za koju je mislio da je mrtva, i preselio se kod nje. Na ulici je dobio nadimak Atila i počeo da se upušta u sve ozbiljniji kriminal: krađe, iznude, razbojništva.

Kako sam priznaje, od 317 članova Krivičnog zakona Republike Srbije koji se bave opisom krivičnih dela i sankcija, on je prekršio 122.

Svojevremeno proglašen najinteligentnijim srpskim osuđenikom sa količnikom inteligencije 147, Đorđe Vasiljević proveo je iza rešetaka trinaest godina, tokom kojih mu se rodilo troje dece, a po izlasku iz zatvora i četvrto.

Sve što je proživeo i preživeo Đorđe je preneo na papir u ispovednom romanu "Dosije Atila“ koji je vrlo brzo postao pravi hit na domaćoj književnoj sceni. U intervjuu za nedeljnik "Ekspres“ Đorđe Vasiljević govori o danima i godinama pre, za vreme i posle zatvora, o tome kako je od Đorđa postao Atila i šta je to što ga je održalo i sa puta kriminala vratilo na staze normalnog porodičnog života i umetnosti.

Roman u kojem ste opisali dosadašnji život i godine provedene na robiji doživeo je veliki uspeh kod publike i kritike. Da li ste to očekivali?

"Iskreno govoreći, ne. I to iz prostog razloga. Ja nisam očekivao da će moj roman ikada ugledati svetlo dana, a kamoli postati popularan. U vreme kad sam ga pisao radio sam to da bih se isplakao i na taj način proživeo opet sva zla koja sam napravio i koja su mi drugi učinili, u pokušaju da nađem svoju mericu normalnosti kako bih na tu sanjanu slobodu izašao kao neko ko će na njoj opstati i postojati.“

Kada se u Vama javila želja da sve proživljeno tokom godina stavite na papir?

"Gledajući i doživljavajući sva zla u našim kazamatima, u nekom trenutku sam shvatio da moram nekako kanalisati svu tu nepravdu. Napisao sam jednu pesmu koja je opisivala sve što su moje oči u tom trenutku videle oko sebe i čitao je drugima. Kao što to obično biva, neko me je prijavio, prepričao neke njene delove stražarima, oni opet onima iznad i tako mi je tadašnji upravnik zabranio korišćenje pisaćeg pribora. Oduzeti su mi svi papiri i olovke. Još je na to dodao da će svakom u izolaciji, gde me je premestio, ako mi proturi nešto od pisaćeg pribora oduzeti pakete i zabraniti posete. Ja sam u tom trenutku već bio nagrađivan na festivalima pa sam se preko supruge obratio Ministarstvu pravde zbog nezakonite cenzure. I stvarno, par meseci kasnije, eto njih u čudu. Nisu mogli da veruju u sve to dok nisu videli sami. Na kraju su mi se izvinili zbog postupka uprave kazamata i vratili pribor rekavši čuveno ’Odgovorni će snositi posledice’. Što se tiče upravnika, vuk je pojeo magarca, ali sam ja počeo pisati roman.“

Mnogi se pitaju koji je to trenutak kada se jedno dete, odnosno mlada osoba, okrene svetu kriminala. Koji je to bio trenutak u Vašem slučaju?

"U mom slučaju je bilo nekoliko faktora, ali sam okidač se desio ispred stare robne kuće ’Beta’ u nekadašnjem Bulevaru revolucije. Taj dan sam proveo ceo dan gladan čekajući unproforski paket na koji smo imali pravo zbog babe izbeglice iz Bosne. Za to vreme gledao sam mlade momke, članove ekipe iz kraja, kako se šepure u skupim trenerkama, ’puma’ disk patikama i sa kajlama izlazeći iz ’poršea’. Rečju, u svom tom bogatstvu iz mojih očiju. Isto popodne, zbog kilometarskog reda za pakete, zakasnio sam po ostavljeni hleb u prodavnicu, i on je bio deficitarna roba tih dana, pa smo unproforske paštete jeli onako same. Tu noć je leglo polugladno dete da spava, a sledeće jutro je ustao budući kriminalac.“

knjiga dosije atila.jpg
Izvor: Promo

Odnos sa ocem se čini možda i ključnim u Vašem odrastanju. Da li bi od Đorđa nastao Atila da ste sa ocem imali bolje razumevanje?

"Imao sam razne faze razmišljanja o ocu. Postojalo je vreme kada sam krivio samo njega. Onda, kad je umro, počeo sam da ga pravdam kako jednostavno nije znao bolje i kako je moja krivica što nisam bio bolji sin. Međutim, kada sam se vratio iz paralelne Srbije, upoznao sam mog današnjeg kuma Jovu koji je njegovo godište, i koji me je naučio gomilu nekih životno bitnih stvari, a ja ih nisam znao zato što je moj pokojni otac bio takav kakav je bio. A pored toga, kum Jova ima uvek pravi savet za sve moje nedoumice koje često imam iako sam ušao u četrdesete. Iz svega toga sam zaključio da je Atila mogao možda i biti izbegnut da je moj otac ponekad bar potezao ruku da me pomazi, a ne...“

Posvetili ste ocu i jednu pesmu koja se nalazi na početku romana "Dosije Atila“. Da li je to Vaš oproštaj ocu ili opraštanje od njega?

"Delom i jedno i drugo. Morao sam da smognem snage da se izborim sa njim kao figurom. Da podvučem crtu na jedini način koji sam znao osim fizičkog povređivanja, jer na oca se ruka ne diže. Kažu ljudi – greh je to...“

Da li ste kao maloletnik bili svesni svih situacija u kojima ste bili i da ste već uveliko zašli u zone teškog kriminala?

"Naravno da ne. U to vreme sam se pravdao pred sobom da bi me, da sam rođen dvesta godina ranije, zvali hajduk, a ne razbojnik. Spoznaja dolazi kasnije kada ste već debelo u trci pacova, a tad je već davno kasno. Ne možete se izvući ni sa zrelošću poznijih godina, a kamoli kao jedva punoletan klinac.“

U zatvoru ste proveli 13 godina, praktično trećinu života. Kako čovek sve to izdrži?

"Smatram da muškarac mora da bude mrav koji može da nosi 30 puta veći teret od svoje težine. Pogotovo kad slučajno, protiv svih zakona verovatnoće, ima nekog da ga čeka i za koga se bori. U mom slučaju ja sam imao tog nekog...“

Šta Vam je na robiji bilo najteže, koje je najgore iskustvo kojeg se sećate?

"Kada sam napisao knjigu, ona je imala 750 strana ’najgorih’ iskustava, a onda smo je u dogovoru sa izdavačem sveli na ovu sadašnju, razumno prihvatljivu formu. Ne mogu reći koja situacija mi je bila najgora ili najnenormalnija jer čovek je najveća životinja koja se na sve navikne. Ono što vam mogu reći jeste da kad bih uhvatio sebe da mi sve to zlo postaje prihvatljivo, tražio bih neki novi način da probudim ljudskost u sebi.“

Vaš dolazak u zatvor pratilo je i ubistvo premijera Đinđića i početak akcije "Sablja“ 2003. godine. Kako se sećate tih dana i nedelja?

"To su bili dani kada su se gori od pokojnog premijera radovali, neki potajno, a neki javno, tom varvarskom činu. Kada su gori od Đinđića pravili akciju koja je zatvorila na neko vreme i veliki broj nevinih ljudi, a posle istim tim ljudima su isplaćivane odštete kao da šaka novca može da isplati sve one traume koje su prošli. To je bilo vreme kada su svi zakoni i ono malo prava koja nalaže osnovna ljudskost i pristojnost ukinuti. I posle tog vremena, bar što se tiče kazamata, ta prava se još uvek drže po strani.“

Prvo dete, najstarija ćerka, rođena je dok ste bili na odsluženju kazne. Koliko Vas je to što ste postali otac promenilo u tom trenutku?

"Mislio sam da je ona priča kako se čovek promeni kad dobije dete samo još jedan kliše u nizu. Međutim, odgovorno tvrdim da nije. Smeo bih da se zakunem da kad sam je prvi put držao u rukama, a to je bio četrnaesti dan njenog života, fizički sam osetio neki ’klik’ u mozgu. Ja sam do pete godine njenog života svoje prvo dete sve zajedno video dvadeset četiri sata. Iako me je to ubijalo, u pravom smislu te reči, takođe sam iz toga crpeo snagu promene kako se tako nešto ne bi nikad više ponovilo.“

Vaša supruga je bila uz Vas sve te godine, i dalje je uz Vas. Da li je ona možda i najzaslužnija što je od robijaša Atile nastao pisac Đorđe Vasiljević?

"Moja supruga je pravi heroj naše priče. I ne samo što je zaslužna što sam preživeo nošenje svog krsta ’tamo’, već je zaslužna za jednu po meni još veću stvar. Naime, uz sve moje iskustvo, pitanje je da li bih u prvih par godina ovoga što nazivamo sloboda opstao da nije bilo nje. Jer jedno je želeti, drugo moći, a opet sasvim treće umeti.“

Trebalo je hrabrosti da sve proživljeno iskreno opišete u knjizi, da mladima ukažete kako u životu ne treba ići, ali i da nade za promenu uvek ima. Da li je to i najveća poruka Vašeg romana?

"Naravno da nada stvarno, ali stvarno, uvek postoji. A što se tiče snage da se napiše ovakva knjiga, često kažem ljudima da je lako biti pošten kad vam ništa drugo ne ostane. Ono što je najbitnije jeste da za kriminal važi pravilo kao za svaku bolest, a to je ’bolje sprečiti nego lečiti’. Sa tim što ako se neko već jednom razboleo onda treba naći mehanizme, koji i nisu u osnovi komplikovani i na koje ja godinama ukazujem – da se ’pacijent’ ne razboli opet.“

Planirate li da pišete i dalje, da li će "Dosije Atila“ dobiti možda i svojevrsni nastavak?

"Da, naravno, radim već na nastavku, uz još neke projekte čiji sam deo sa velikom zahvalnošću bio. Potrudiću se da sledeća knjiga bude još bolja i zanimljivija čitaocima. Ja imam tu ’sreću’ da je moja priča birala mene, pa pošto nema fikcije, svako ko je vidi prepozna bar jedan majušni delić sebe ili sebi nekog bliskog u njoj.“

 

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Da li zbog droge treba da se ide u zatvor ili u bolnicu?
Droga, mladi zavisnik, zavisnost

Sve više mladih zavisnika

07.10.2021. 20:15

Da li zbog droge treba da se ide u zatvor ili u bolnicu?

Trećina zatvorenika u Srbiji su pravosnaženo osuđeni zbog krivičnih dela u vezi sa drogom ili dilovanjem droge. Najčešće je reč o imovinskim krivičnim delima, odnosno o krađama i razbojništvima koja u najvećem broju počine maloletnici, rekla je dr Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja gostujući u "Uranku" K1 televizije.
Close
Vremenska prognoza
fog
14°C
25.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve