Nadimak mu je izveden iz imena Milan, ali Lane Jovanović je uistinu i lane, biće koje svi s razlogom vole, koje susret s ljudima raduje, ko ljude gleda u oči i zna da poštuje sebe i druge. Ne tako davno bio je hitronogi, brzomisleći fudbaler, s karijerom koja je samo na prvi pogled slična drugim.
Ali, u njegovom životu sve je zapravo original. Rođen je u Bajinoj Bašti, fudbalski se afirmisao u novosadskoj Vojvodini, potom širom Evrope. Danas uz trojicu sinova i suprugu Natašu, koju po sopstvenom priznanju jednako voli kao prvog dana, gradi budućnost daleko od fudbala. U „poznim“ godinama živi život studenta, uči i obrazuje se.
Volite knjigu, šta Vam trenutno okupira pažnju?
„Roman ’Gordo posrtanje’ Vojislava Lubarde. U žiži je Sarajevo, vreme Drugog svetskog rata i život u tom gradu 60-ih i 70-ih godina 20. veka, uz svakodnevicu s pritajenom mržnjom koja negde čuči i čeka svoj momenat. Ta tema je očigledno neiscrpna.“
Mislite na ovaj prostor ili generalno?
„Ima rečenica Duška Kovačevića koja kaže da se ovde stalno živi predratno ili ratno stanje, ili u pripremi za novi rat. Istorijski gledano, mi ovde nemamo kontinuitet rasterećenog, relaksiranog vremena u kojem čovek može da stavi akcenat na život i afirmaciju vrednosti koje život sa sobom nosi.“
Šta je danas ovde najteže?
„Sačuvati zdravu pamet. Čovek mora stalno da vodi svetsku politiku i da gleda kom vetru da se prikloni. Došlo je vreme kada je nemoguće društveno se afirmisati ukoliko nemaš političku podršku ili nisi na drugi način isturen. Čak i ako si genijalac, teško je nešto napraviti ako ne kaže pusti ga, važno je da nije protiv nas, da nas ne ugrožava.“
Ne libite se da kritikujete.
„Kritika je lekovita. Međutim, i kada kritikujem, imam meru, ne volim da rušim integritet ljudi. Pobedu nikad nisam doživljavao kao priliku da udarim na ličnost onog ko iz bilo koje priče ode poražen. Nisam to činio čak ni kada sam znao da je neko bitanga, fukara, nisam tip koji udara na nečiju nemoć. Ne volim da pljujem ni mrtve despote, iako taj tip ljudi najviše mrzim.“
Za razliku od mnogih, podržali ste Nemanju Vidića kao kandidata za novog predsednika Fudbalskog saveza Srbije.
„Zamislite našu sramotu što je posle intervjua samo nekoliko ljudi reagovalo na njegovo izlaganje i dalo mu podršku. Mnogi su, pretpostavljam, ćutali iz straha ili možda iz želje da ne izađu iz svog komoditeta, da se nikom ne zamere.“
Ima onih koji kažu da se Vidić ne bi snašao.
„Ne treba on da zna, on ima obavezu samo da bude Vidić, da nam donese svoj fudbalski bekgraund, dobru nameru i čestitost, istinsku ljudsku i sportsku vrednost. To je najvažnije. Moraju pravi ljudi da se vrate u ovu zemlju.“
Šta je najveće bogatstvo Vaše karijere?
„Nije samo to što sam individualno uradio, a uradio sam puno, već i što sam u svlačionici Liverpula sedeo pored Džerarda koji je fudbalski iznad mene dve klase, pored Suareza, ili kao reprezentativac pored Vidića i Stankovića. Pored njih se, naravno, nisam osećao malim jer su oni veliki. Jako je bitno da igrači znaju i kakav je ko privatno. Zato kad kažem da je Vidić privatno vrhunac poštenja i čestitosti, verujte mi da je tako. I drugi to misle. Uostalom, ne postaje se kapiten Mančester junajteda samo zato što si dobar fudbaler.“
Od funkcije predsednika FSS-a, iako im je nuđena, odustali su i asovi Dejan Stanković, Vladimir Jugović...
„Upliv politike je prevelik. Ona bi trebalo da stimuliše najbolje, da neguje najbolje među nama. To bi politika trebalo da radi, a ne da kadrira poslušne, lažne autoritete koji nam se nameću. Ko je do juče bio predsednik FSS-a, šta je radio, gde je bio, čime se bavio, kakvo mu je obrazovanje? To je crno da crnje ne može da bude.“
Mogli ste da birate zemlju u kojoj ćete da živite, ali ste se uprkos svemu vratili u Srbiju.
„Vratio sam se pre osam godina. Doneo sam sa sobom sva moja bogatstva; pod jedan porodicu, pa potom i sve što sam zaradio. Nemam račun u inostranstvu, ali danas ne znam šta da kažem deci, koju poruku da im pošaljem. Znam samo da moram da ih vaspitavam u sistemu vrednosti koji korespondira sa mojim, jer ne mogu da im kažem da budu kriminalci ili lopovi, da kupe diplomu kad je ja nisam kupio.“
Priča se da ste bili sjajan đak.
„Bio sam vukovac u osnovnoj školi, u prve dve godine odličan đak u gimnaziji. Završio sam i fakultet, DIF, sada sam na masteru i najstariji sam u grupi. Zbog obaveza nisam mogao ranije da studiram. Sergej Ostojić je profesor s prefiksom najreferentnijeg u regionu na svom predmetu, moj profesor je i jedan Marko Stojanović. Pitajte njih kakav sam student. U indeksu imam desetke.
Moram svojoj deci da budem primer, da ih izvedem na pravi put.
Otvoreno je pitanje ko su deci danas idoli, kako će se formirati ako moraju da sa 16 ili 17 godina igraju nameštenu utakmicu, da prihvate sistem zla i prevare. O seniorskom fudbalu da ne pričam. Nama je svako kolo pod sumnjom, 15 utakmica Superlige i Prve lige su pod sumnjom.“
Ko su fudbalski autoriteti današnjih generacija koje vole ovu igru?
„Danas su fudbalski autoriteti navijači. To je trenutno u Srbiji zanimanje. Nisi završio školu, nisi ništa završio, živiš od nedostatka dokaza, voziš automobil skuplji nego onaj što voze fudbaleri. Kada kažem navijač, mislim generalno, ne aludiram ni na koga poimenično, samo dajem sliku nakaradnog sistema vrednosti koji je na sceni.“
Ne viđaju Vas na utakmicama, čini se da ne gledate srpski fudbal uživo?
„Ne, ne gledam, i nisam jedini. U Novom Sadu živi trenutno nekoliko reprezentativaca. Mislim na Krasića, Kačara, Stepanova, Avramova. Mislim i na Bataka i Tanasijevića, koji su bili reprezentativci Crne Gore. Pridružiće nam se jednog dana i Tadić, Gaćinović, braća Milinković-Savić. Ono što redovno gledam je reprezentacija. I činim to s velikom strašću. To je valjda usađeno u meni.“
Sada je selektor Piksi, šta naša reprezentacija nema, a morala bi da ima na putu do uspeha?
„Piksi nema čarobni štapić. Niko ga nema. Ono što pravi rezultat je kontinuitet. Mi to nemamo. Druga stvar je ambijent. To takođe nemamo. Ne veruje nam ni javnost. Svi pričamo o rezultatu, a ja bih da pričamo o vrednostima koje ostavljamo. Ako pogledate nomenklaturu ljudi koji su na najodgovornijim funkcijama, društvenim, ne državnim, videćete da to nisu najkvalitetniji ljudi koje imamo. To su možda najbolji drugovi, prijatelji, kumovi... I to poštujem. Ali, nije suština u tome, već da što više kvalitetnih ljudi bude nezavisno, da rade pošteno i daju maksimum svog potencijala.“
Kao i sudije na fudbalskim utakmicama?
„Trebalo bi istrajati na tome da u fudbalu ne mogu da rade oni koji su imali problem sa zakonom. Fudbal je metafora društva. Mi na sportskim borilištima tražimo pošteno suđenje, a to što poštenja nemamo u životu, nama je izgleda sasvim normalno.
Mi smo država koja gubi 50.000 građana godišnje. Dnevno gubimo bataljon ljudi. U takvom stanju biološkog nestajanja, u odlascima najpametnijeg i najzdravijeg, genetski najplodnijeg, intelektualno najpotentnijeg stanovništva, mi jednostavno moramo da sami sa sobom raščistimo neke stvari.“
Trenutno su naši najbolji sportisti Đoković i Jokić, ali im to u svetu neki ne priznaju?
„Svet nas tretira kao nižu rasu, ne samo nas. Mislim na sve balkanske narode. Đoković i Jokić su to što jesu jer su se takvi rodili. Genijalnost ne daje trener, on može samo da je usmeri, genijalnost se rađa. Danas svi treniraju dva puta dnevno, svi imaju uslove za oporavak, fantastičnu pripremu i sve drugo, ali samo jedan bude veliki. Veliki kao Đoković, Jokić ili Savićević.“
Poštujete izuzetno Savićevića, ali fudbalski idol Vam je bio Safet Sušić?
„Nedavno sam gledao neke snimke i ostao fasciniran onim što sam video. Čovek je, mislim na Sušića, dao tri gola Argentincima, takođe i Italijanima. Dejo je bio brži, možda ubojitiji dribler, to su igrači koji su obeležili vreme, namerno izbegavam da kažem ko je bolji. Dejo je postigao više, ostavio je veći trag, jači utisak. Sušić je, međutim, drugi ili treći asistent svih vremena u PSŽ-u, jedan od dva najbolja stranca u istoriji PSŽ-a, a to nije mala stvar.“
Nije mala stvar ni imati u karijeri čak osam ozbiljnih operacija.
„Zamislite taj podatak! Znam da je Robi Fauler iz Liverpula imao 13. I ja bih stigao do brojke od 11 kada bih uključio i lomove prstiju... Da nije bilo toliko povreda, zamislite kako bi moja karijera izgledala da sam u Lijež umesto sa 25 stigao sa 20 godina, a u Liverpul sa 25, a ne sa 29.“
Kad ste uspevali da igrate između silnih operacija i lečenja?
„Ne znam. Znam samo da sam uprkos tome igrao za velike klubove, takođe da sam s velikim ponosom nosio dres reprezentacije i da su te utakmice za moju zemlju zapravo pečat moje karijere. To je za mene bila čast. Bila bi čast i da sam odigrao samo jednu utakmicu, a ne 44 koliko jesam. Postoje neke utakmice koje sam obeležio, a da to većim igračima od mene nije pošlo za rukom.“
Konkretno koje?
„Na utakmicama protiv Rumunije i Bugarske dobio sam ocenu 10. Mnogo poznatijim igračima od mene to nije uspelo. Ali, ponosan sam i zato što na kraju karijere moja porodica i ja živimo a da ne zavisimo od drugih.“
Slučajnost je bila čest pratilac Vaše karijere. Prvi put kad se napuštali Bajnu Baštu...
„Moju karijeru zaista je obeležilo nekoliko nesvakidašnjih detalja. Prvo me je sasvim slučajno na turniru u Bajnoj Bašti video atletski trener Nedeljko Đorđić, koji je danas direktor novosadske osnovne škole u koju idu moji sinovi. On mi je predložio da dođem u Vojvodinu na probu. I prošao sam uz napomenu da su trio koji je učestvovao u mom angažovanju činili Ilija Pantelić, Brana Novaković i Dušan Mijić.“
I odlazak u Standard bio je mimo dobro znanih puteva.
„Imao sam zakazanu operaciju kolena u Puli, ali jedan moj prijatelj mi je predložio da odem u Belgiju kod nekadašnjeg rukometaša Nebojše Popovića o kome su se kao hirurgu ortopedu pričale bajke. Brzo smo se dogovorili, posle operacije smo dugo pričali, kao dva prava Bosanca, ali tada nisam znao da je on angažovan u Standardu. Posle 15 dana ponovo je došao da se raspita kako koleno i da mi predloži da dođem na probu. U tom trenutku imao sam 25 godina.“
Ta proba je bila vrlo specifična?
„I svaka druga je specifikum jer morate u najkraćem roku da pokažete sve najbolje što možete i da ste profil igrača kojeg oni nemaju. Ako imaju takvog igrača, da ste i Mesi – ne vredi. I sama činjenica da dolazite na probu u tim godinama nije baš uobičajena. Trideseti dan posle operacije izađem na teren, odigram sedam test utakmica i potpišem četvorogodišnji ugovor...“
Uspesi koji su se dogodili u dresu Standarda su za priču.
„Bio sam član ekipe koja je posle 25 godina donela titulu, onda i drugu zaredom. Bio sam takođe četiri godine u TOP 2 i TOP 3, od toga dve godine oficijelno najbolji igrač. Objedinio sam, jedini u istoriji Standarda, titule najboljeg igrača sezone i godine. Bio sam i jedini igrač sa prostora bivše Jugoslavije kome su pripala oba trofeja. Tada sam na specifičan način dobio i poziv za reprezentaciju od Klementea. Došao je u Belgiju, a da to niko nije znao, da me gleda na utakmici protiv Anderlehta u Briselu. Pre toga Standard 13 godina nije pobedio Anderleht u gostima. Tada jeste. Bilo je 1:0 za nas. Sa centra sam napravio neki prodor i postigao gol...“
Bili ste strelac i kao debitant u reprezentaciji.
„Protiv Finaca u gostima, kvalifikacije za EŠ. Sedeo sam na klupi i zamenio Pantelića. Na proigravanje Danka Lazovića petom dam gol i mi pobedimo 1:0. Ali, opet sam morao da se dokazujem. Nikad nisam imao rasterećen ambijent. Svi su zaboravili da sam kod Antića naknadno pozvan i to jer se neko od pozvanih igrača prehladio. Kad sam došao, u ponedeljak, pred svim reprezentativcima Antić me je pitao na kom mestu najbolje igram, da bi me onda u četvrtak uvrstio kao startera na utakmici. Naravno, na poziciji na kojoj najviše mogu da pružim.“
U Liverpulu ste stigli na velika zvona, ali niste, kažu, ostavili poseban utisak.
„U Liverpulu jednostavno nisam dobio priliku da igram. Postojale su utakmice u Liverpulu, kad pričate o utisku, koje sam igrao dobro, imao sam šanse, ali nisam dao golove i tim je gubio. To je bila moja zla kob. Bilo je i mečeva kad sam bio igrač utakmice u dresu Liverpula.“
Kao što je bila ona u Napulju?
„Odigrao sam sjajno pred punim tribinama, bio igrač utakmice, i onda, zamislite, sledećih 45 dana nisam dobio šansu ni jedan jedini minut. Kao igraču vam je u tim trenucima teško, ali to je tako, pravog objašnjenja zašto je tako nema. Mnogi treneri su me voleli i poštovali, ali bilo je i onih drugih. Takav je svet sporta. Mene je u Liverpul doveo Benitez. Da je on ostao, u najmanju ruku imao bih više vremena za adaptaciju, a to je u Engleskoj veliki benefit. Pogledajte igrače koji su napravili strašne karijere, a prvih šest meseci su uglavnom presedeli na klupi. To se dogodilo i Vidiću, Banetu Ivanoviću... Engleska liga nosi taj specifikum, jako je dinamična, fizički ekstremno zahtevna. Da sam stigao tri ili četiri godine ranije, imao bih vremena da sačekam pravu šansu.“
Mnoge ste iznenadili kad ste se vratili u Belgiju.
„Mogao sam da ostanem u Engleskoj, ali sam to doživljavao kao degradaciju. Imao sam i ponudu dva najveća kluba iz Portugalije, ali ponuda Anderlehta je nudila uz sve drugo i jednu mirnoću. Dočekalo me je 30.000 ljudi, klub je vrhunski organizovan, Real u malom. Znao sam da nije isto igrati u klubu koji se bori za Ligu šampiona, gde praktično odmah nešto značiš, ili negde gde je konkurencija žestoka i ništa ne značiš. A u 30. godini moraš da budeš na tankoj žici. To su stvari gde čovek mora da bude racionalan. Mislim da sam napravio izvanredan potez, sve ono zbog čega sam došao u Anderleht sam i uradio.“
Kao 32-godišnjak ste se vratili u Novi Sad.
„Najstariji sin završio je prvi razred na francuskom i njemu je prvo pismo bilo latinica, prvi jezik francuski, u kući je pričao srpski, ali nije znao pismo. Imao sam još godinu dana ugovor sa Anderlehtom, ali sam znao, ako ostanemo još godinu ili dve, bićemo prinuđeni da ostanemo dok Lazar, Dušan i Miloš ne završe osnovnu školu. Supruga i ja smo znali da će, ako ostanemo do tada, postati Belgijanci, da nikad neće biti Srbi.“
Čemu se nadate, da li ste ipak optimista?
„Verujem u mladost, u dobru energiju, u znanje. Metaforički, ovde mora da udari neka kometa, da nestanu svi dinosaurusi. Tu mislim na lažne autoritete, na lažne diplome, lažne vrednosti, sve lažno. To kad nestane, kad neko ko je autoritet oko sebe okupi ljude koji znaju koliko on ili više od njega, onda će to biti Srbija po meri svih nas.“
Kuda ide evropski fudbal, kojim putem?
„Fudbal korespondira sa vrednostima ili sa ambijentom u kome funkcioniše današnja civilizacija. Fudbal je i profit, svet bez neke velike solidarnosti. I ovaj format Lige šampiona je Liga bogatih. Klubovi koji su nekada značili nešto u evropskim fudbalu biće u ovakvoj konstelaciji snaga zadovoljni samim učešćem u nekoj grupnoj fazi. Spektakl nas čeka samo ako jedan Liverpul ili PSŽ dođu u Beograd, ali to se ubuduće neće često događati.“
Toliko klubova u Vašoj karijeri, a nikada Zvezda ili Partizan?
„Kada sam hteo i kada mi je to jako značilo, Šahtjor je poslao mnogo bolju ponudu, prihvatljiviju za mene i za Vojvodinu. Kasnije, ono što su za mene bili Zvezda ili Partizan sa 20 godina, sa 32 više nisu bili. Upoznao sam svet, puno video i mogao da poredim. Jednostavno, nisam na kraju karijere hteo stres i nemir.“
Da li biste se angažovali u srpskom fudbalu?
„Imam razumevanje za one koji moraju, i za one koji greše. Ljudi menjaju mišljenja, ali nije dobro ako menjaju postavke direktno vezane za sistem vrednosti. Ako ne volimo nameštanje i lopovluke, zašto da u tome učestvujemo? Ne vidim zašto bih učestvovao u nečemu što ruši dostojanstvo i autoritet.“
