Sport
27.05.2021. 09:30
Zoran Šećerov

Intervju-Branko Kovačević

"Samo je Jokić original originala"

Branko Kovačević
Izvor: Starsport / Peđa Milosavljević

"Sutrašnjica srpske košarke se ne može nazvati svetlom. Danas je onaj ko radi u našoj košarci mazohista. Ne znam, zapravo, koji je motiv tih ljudi koji u svemu tome učestvuju."

Legendarni brka Branko Kovačević je veoma upečatljiv lik iz istorije srpske košarke. Nosio je dres valjevskog Metalca, beogradske Crvene zvezde, ljubljanske Olimpije i juniorske reprezentacije Jugoslavije. Stručnjaci su za njega govorili da misli i igra za ekipu.

Upamćen je kao magični košgeter. Lični rekord od 56 poena ubeležio je na kup utakmici u Prištini, ne zna se koliko puta je imao učinak od 40 i više poena, triput je bio među pet najboljih strelaca šampionata Jugoslavije. I to u godinama kada nije postojala trojka.

Sportista i intelektualac, košarkaš iz ljubavi, po obrazovanju diplomirani inženjer saobraćaja. Za svoju dušu slikar i muzičar, sada i humanitarac, srećni deda male Irine, tata ćerke Darije koja je završila primenjenu umetnost, suprug nekadašnje balerine Maje, omiljeni stric i ujak...

Poreklom ste iz Crne Gore. Beograđanin iz Valjeva ili Valjevac?

„Otac i majka su Crnogorci. Otac je bio učesnik rata, prvoborac, majka profesor ruskog jezika. Zoran i ja smo rođeni u Beogradu, otac je službovao u Gornjem Milanovcu i Valjevu, rano je penzionisan, nije hteo u Beograd. U šali je govorio da neće da njegov stan bude prolazna soba za Crnogorce. Dugo je živeo, bavio se pčelarstvom i tako sačuvao zdravlje. Rođaci smo sa Savom Kovačevićem, ratnim komandantom Prve proleterske. Bila je to velika porodica, jedni drugima su pomagali, moji ujaci su lekari, profesori... Svi su završili fakultete, to je bila i moja obaveza.“

Davno ste upisali fakultet, a posle puno godina i diplomirali.

„Indeks Saobraćajnog fakulteta dobio sam 1970, diplomirao 1988. Na prvoj godini uslov sam dao već u junu, elektrotehniku sam polagao kod legendarnog fudbalskog reprezentativca i selektora Mikice Arsenijevića zvanog Balerina. Drugu godinu izgubim jer je Metalac jurio plasman u Prvu ligu, onda još jednom izgubim godinu jer je Metalac igrao Prvu ligu, tako da sam drugu godinu očistio tek iz trećeg pokušaja. Iz Valjeva sam svaki dan posle treninga jurio na fakultet u Beograd da bih dobio potpise. Treću i četvrtu godinu sam položio u cugu.“

Šta se događalo sa statistikom?

„Statistika se polagala kod čuvenog Svetozara Toze Vukadinovića. Uglavnom iz više pokušaja. Njegova ćerka igrala je košarku u Zvezdi, ali je i ona kod tate morala još jednom da polaže jer niko nije imao popust.“

Kako ste kročili u svet slikarstva?

„Najbolji odgovor je – greškom. Ćerka Darija je kupila neke boje koje joj nisu trebale. Imala je i platno viška, dala mi je i špahtlu umesto četkica i rekla da se malo igram. Tako je počelo. Moj prvi rad, kuću iz crnogorskog sela, slučajno je video moj komšija, sada pokojni akademski slikar Žarko Đorđević. Oduševio se. Sutradan mi je doneo na poklon štafelaj, četkice i ostali slikarski pribor. Dobio sam od njega savet: ’Trudi se da ti između najsvetlije i najtamnije boje bude što širi dijapazon.’ Usput mi je objasnio i da slikanje dolazi iznutra, pustio me je da se igram. Naslikao sam 17 slika i većinu poklonio prijateljima. Pet je kod mene. Među njima su moj autoportret i portret pokojnog brata Zorana.

Uvek sam voleo da se igram. I sa muzikom je taj slučaj. Skupljao sam godinama razne instrumente, imam gitaru, bendžo, pijanino, raritetni sintisajzer koji sam kupio od legendarnog Čuture. Pre toga sintisajzer je bio u vlasništvu Mileta Lojpura, nezaboravnog gitariste.

Sviram sve, ali niko me nije čuo kako to radim. Nema nastupa pred drugima. Stavim slušalice i uživam.“

Kažu da među srpskim košarkašima, ipak, postoji poznatiji slikar od Vas.

„Miroljub Dugi Damjanović. Igrao je u šampionskoj generaciji Radničkog. Studirao je arhitekturu, ali se dokazao i kao slikar. Njegovu samostalnu izložbu u Valjevu priredio je i otvorio njegov veliki prijatelj, moj brat Zoran.“

Kada biste morali da se predstavite, šta biste rekli o sebi?

„Bio sam i ostao tiha ambicija. Sve svoje misli i želje čuvao sam za sebe, nisam ih drugima saopštavao. Jer, ako se željeno ne ostvari, osećao bih da sam nešto izgubio. Takođe sam i rođeni takmičar. Nije bilo lako igrati košarku i uz to studirati i putovati svaki dan. Uspeo sam jer sam to silno želeo.“

Branko Kovačević i Vlade Divac
Izvor: Starsport / Peđa MilosavljevićBranko Kovačević i Vlade Divac

Da li postoji želja koju niste ostvarili?

„Nisam bio reprezentativac. Mogao sam da se šlepam, poput Joža Papića iz Olimpije, ali mi tako nešto ne bi prijalo. Igrao sam za juniorsku selekciju, trener je bio Lazar Lečić, a u ekipi pored mene Georgijevski, Jarić, Damjanović, Rakočević i Ivković. U A selekciji na mojim pozicijama su igrali Kićanović, Dalipagić, Skroče i Delibašić. Svi su mogli da ubace kao od šale po 30 koševa na utakmici. Nije bilo mesta za mene.“

Bili ste pomoćnik ministra za sport, obavljali ste i niz drugih funkcija na koje niste došli kao partijski kadar.

„Samo sam kao srednjoškolac bio član partije. One Titove. Bio sam, to je istina, simpatizer Nove demokratije koju su formirali moji Valjevci Leon Delone i Dušan Mihajlović, ali se nisam učlanio. Smatrao sam da pripadam Crvenoj zvezdi i nisam želeo da budem član bilo koje partije. Zapravo, branio sam Zvezdu od partijskih uticaja, ali je nisam odbranio. Nije me sramota da priznam da sam zbog toga i patio.“

Sada ste daleko od košarke, bavite se humanitarnim radom.

„Na nagovor svog kuma Ljubiše Krstajića pokrenuli smo humanitarnu organizaciju sa željom da pomognemo ljudima. Vlasnik je lanca hotela u Meksiku, Jamajci i Dominikani, poznaje mnoge bogate ljude koje okuplja na donatorskim večerama. Kada su ovde bile poplave, donirali smo tri kuće u Obrenovcu, po jednu u Krupnju i na Avali. Donirali smo s opremom i bolnicu Sveti Sava da bismo se onda preorijentisali na borbu protiv trgovine ljudima.

Organizujemo širom Srbije seminare, edukacije, napravili smo i udžbenik, snimili film ’Posmatrači’ koji je prosleđen školama uz podršku Ministarstva prosvete. Povezali smo se i s Ministarstvom telekomunikacija i radimo na zaštiti dece preko IT tehnologije. Posebno sam ponosan na seminare s 200 profesora fizičkog vaspitanja jer su oni najdirektnije povezani sa decom i mogu prvi da uoče problem. Cilj je da zaštitimo najmlađe. Rad u fondaciji ’Unitas’ me ispunjava.“

Kako ste postali košarkaš, Valjevo je imalo tradiciju nekih drugih sportova?

„Početkom 70-ih u naš kraj se doselio Toma Jovančić. On je svirao harmoniku, pa smo brat i ja krenuli u muzičku školu. Onda nas je kao nove komšije odveo i na košarku, na legendarni teren stare valjevske gimnazije gde smo igrali basket do besvesti. Bio sam opčinjen mrežicom i dok su drugi igrali karte u nekom ćošku, ja sam na terenu neumorno šutirao.

Već sa 17 godina postao sam prvotimac Metalca. Tada su igrali studenti, kasnije dokazani intelektualci. Purić je pravnik, Panta Kovačević profesor psihologije, Lalović inženjer šumarstva, Ilić profesor fiskulture, Đorđević saobraćajni inženjer, Toma Jovančić ekonomista. Mihailović i Petričević su stekli diplomu tehnologa.“

Branko Kovačević
Izvor: Starsport / Peđa MilosavljevićBranko Kovačević

Vi i brat Zoran bili ste ste predvodnici novog talasa valjevske košarke, izborili ste mesto u elitnoj ligi Jugoslavije.

„Bila je to generacija u kojoj su igrali i Kecojević, Marjanović, Medan, Milutinović, Jerinić, Ivković, Ružičić, Stanojević... Bili smo jedan od najmlađih timova u eliti, sa 22 godine bio sam drugi najstariji igrač u timu. U najvišem rangu Metalac se zadržao šest sezona, dva puta bili smo deveti u konkurenciji 14 timova, a 1977. stigli i do četvrtfinala Kupa Jugoslavije.“

To su bile godine kada su novajlije ligu napuštale posle prve sezone.

„I mi smo bili na pragu ispadanja prve godine. Da bismo opstali, trebalo je u majstorici igranoj u Sarajevu da pobedimo Industromontažu. Uz podršku navijača, devet autobusa iz Valjeva došlo je u Sarajevo, sačuvali smo mesto u Prvoj ligi. Posle smo bili sve bolji. Kada sam otišao u vojsku, Metalac je ispao.“

Po povratku ste promenili grad i klub. Dolazak u Zvezdu bio je planiran?

„Za mene je bio slučajan, Zvezda je to planirala. Bila je to godina kada su ’crveno-beli’ odlučili da naprave nov tim, da ulogu trenera povere Ranku Žeravici. Mene su doveli kao jedinog iskusnog igrača, ostali su bili mlađi. Prvi su stigli Koprivica i Živković, nešto kasnije i Rajko Žižić, zatim i grupa talentovanih igrača poput Avdije, Karadžića, Dabića i Nikolića. Žeravica je bio prvak sveta u okupljanju talenata.“

Niste se naigrali u crveno-belom dresu?

„Istina je, bio sam pomalo depresivan zbog minutaže. Ljudi u stručnom štabu su to primetili. Žeravica je razgovarao sa mnom i objasnio mi da nije cilj da ja budem najbolji, nego da nekog od mlađih izbacimo u prvi plan. Uprkos svemu, trenirao sam kao lud i možda tada bio i najbolji u Zvezdi, ali imao sam neku drugu ulogu.

Zanimljiva je priča iz Holandije s jednog turnira. Na poluvremenu je Žeravica odveo ekipu u svlačionicu, a Nikolić i ja, pošto nas nije uvodio u igru, ostanemo da šutiramo. Pogađali smo svaku, nastalo je komešanje u publici, bili su oduševljeni i nije im bilo jasno zašto ne igramo. Ušao sam u drugom poluvremenu nekoliko puta, postigao i neke koševe, a na tuširanju posle utakmice pita me protivnički igrač da li možda imam neke nesuglasice s trenerom. Kažem mu da nemam, da su u pitanju moje godine, da imam 32. On me upita kakve to ima veze jer on ima 35. Mislim da je Ranku posle bilo krivo što me nije više koristio.“

Poslednju sezonu u Zvezdi ipak pamtite po lepim stvarima.

„Te 1983/84. igrali smo finale plej-ofa, ali nismo imali sreće u majstorici protiv Cibone. U Kupu Radivoja Koraća takođe smo stigli do finala. U polufinalu protiv Saragose na prvoj utakmici dao sam 34 poena, u revanšu još 20. U finalu protiv Ortiza igrao sam samo devet minuta, iz pet pokušaja nisam pogodio koš i Zvezda je poražena.“

U poznim igračkim godinama postali ste prvotimac Olimpije.

„Dok sam igrao za Metalac, u jednoj sezoni sam im izrešetao koš. U Ljubljani sam postigao 47 poena, u revanšu u Valjevu 48. Trener Janez Drvarić je insistirao da dođem, hteli su ekspresni povratak u Prvu ligu koji se na kraju i dogodio. Međutim, već sledeće godine su opet ispali. Ipak, te dve godine pamtim po lepom.“

Uzrok za uspeh i neuspeh Olimpije, kažu, bio je legendarni Vilfan.

„Vilfan je bio zanimljiv lik, popularan, fenomenalan igrač. Van terena sjajan dečko, a na terenu zver. Kad je bio u formi, onda je Olimpija gubila, kad je bio povređen, onda je igrao racionalno i Olimpija je dobijala.“

Branko Kovačević i Ivan Bekjarev
Izvor: Starsport / Peđa MilosavljevićBranko Kovačević i Ivan Bekjarev

Imali ste precizan šut, sjajan prosek, čak ste bili i treći strelac lige.

„Imao sam prosek iznad 30 poena. Jedne godine ispred mene su bili samo Nikola Plećaš i Praja Dalipagić.“

Pogađali ste sa distance, tada nije postojala trojka. Pričaju da ste Radmilo Mišović i Vi zbog toga najviše oštećeni.

„Radmilo je zaista pogađao iz svih mogućih pozicija. Da se tada računala trojka, mogu da zamislim kakav bi tek učinak imao. Bio je još jedan košarkaš koji je zapravo sve koševe postigao izvan, tada nepostojeće, linije za tri. Reč je o Voji Iliću, zvali smo ga Voja Koska. Fizički je bio slab, ali nepogrešiv sa distance.“

Iz Ljubljane ste se vratili na Mali Kalemegdan. U drugoj ulozi.

„Poslali su Jovu Maksimovića po mene u Ljubljanu, nudili mesto sportskog direktora ili tehnika ekipe. Imao sam već problema sa kolenima, primao sam injekcije kako bih igrao i na kraju odlučio da prihvatim ponudu Zvezde. Predsednik kluba bio je Bane Novčić, tražio je da obavim razgovor sa svim igračima što sam i učinio. Predložio sam zatim upravi da ulogu trenera poverimo Boži Maljkoviću. Novčić se nije složio i na klupu je doveo Vladu Đurovića. Na poziv Rata Tvrdića Maljković je otišao u Split.“

Bili ste, uprkos protivljenju, tehniko u stručnom štabu kod Đurovića.

„Znao je on da nisam bio za njega, bila je to njegova mala igra. Govorio sam mu vrlo iskreno da pojača trening, da radi sa ljudima koje je Žeravica krvavo trenirao, ali nije vredelo. Neslaganje oko trenera imao sam s još jednim predsednikom kluba, Vojom Stojakovićem. Kad je on ’pao’, Zvezda je procvetala.

Bilo je to vreme kada se nije krila želja pojedinaca da budu broj jedan u odlučivanju i vođenju kluba, da budu gazde u Zvezdi. Posebno je to važilo za predsednike i članove uprave koji nisu doživeli sportsku popularnost, a hteli su da budu zvezde. U ulozi predsednika kluba tako nešto nije važilo za Dragana Kapičića ili Dragišu Vučinića, ali jeste za Novčića i Stojakovića.“

Nikad Vam u Zvezdi nisu priznali da imate „nos“ za trenere.

„Prvo sam se svim silama trudio da trener Zvezde bude Boža Maljković. Nisu mi verovali da može više od drugih. A Boža je otišao u Jugoplastiku i napravio to što jeste. Insistirao sam kasnije da Zvezdu kao trener vodi Jovica Antonić. Pokazalo se da nisam pogrešio, on je na klupi Zvezde posle rata preslišao Cibonu u Zagrebu. Ali, to nije bilo sve. Da je na utakmici Beobanka – Budućnost u poslednjoj sekundi Nađfeji pogodio, a lopta je s obruča skliznula u teren, Zvezda bi sa Antonićem postala šampion. Posle je na pripremama za novu sezonu Antonića iz Zvezde oterao predsednik Stojaković.“

Nekada je Srbija imala stručnjake koji su bili njen ponos i na kojima je srpskoj košarci zavideo ceo svet.

„Ranko Žeravica je od svih bio najproduktivniji, profesor Nikolić najmudriji. Sjajno su sarađivali s kolegama i nesebično delili znanje. U jednom momentu od 10 najboljih evropskih trenera šestoro je bilo naših. Mislim na Željka Obradovića, Dudu Ivkovića, Božu Maljkovića, Bogdana Tanjevića, Svetislava Pešića i Dušana Vujoševića.“

I svet je tada bio zbunjen rezultatima naših trenera.

„Na seminaru u SAD Žeravicu su pitali kako ovaj prostor s tako malom bazom pravi tako velike rezultate. Odgovorio je da ovde nije mogao svako da igra košarku. Uskomešali su se i pitali ga kako je moguće da se zabrani nekom da igra košarku, a Žeravica je rekao da je to izvodljivo. Objasnio je da smo imali ranu selekciju, jasnu i preciznu ko može a ko ne može dalje, jer za masovniju košarku nismo imali prostora, lopti, uslova... Svet je vrlo brzo shvatio da je to majstorstvo selektiranja zapravo napravilo srpsku košarku moćnom.“

Kakvo mišljenje imate o sadašnjim trenerima?

„Mala bara – puno krokodila. Svi su jedan drugom konkurencija, nema više saradnje, međusobne komunikacije, uvažavanja, druženja... Danas ne znaš da li treneri ćutanjem kriju svoje znanje ili neznanje.“

Gde se pogrešilo?

„Pre svega se puno toga promenilo, od prosečne visine igrača do načina treniranja. Danas je trenažni proces svuda isti, čitav svet radi po ’receptima’ iz knjiga koje su potpisali Amerikanci. Zato su svi igrači klonirani, liče jedan na drugoga, imaju istu tehniku, na isti način šutiraju i skaču. Repertoar veština s originalnim potpisom pojedinca se smanjio. Izuzetak je Nikola Jokić. Samo on i niko više igra košarku na način na koji to drugi jednostavno ne mogu. Kod njega je sve njegovo, original. A 70-ih je svaki naš igrač bio unikat.“

Na koga konkretno mislite?

„Ima ih koliko hoćete. Kićanović je igrao svoju košarku, Praja Dalipagić svoju. Originalnu i neponovljivu. Isto je važilo za Moku Slavnića, Mirzu Delibašića, Ćosića, Ducija Simonovića... Svi su bili vrhunski igrači s ličnim pečatom. Danas je napušten i individualni rad sa igračima kao važan segment treninga. Kada je Zvezdu napustio Simanić, palo mi je na pamet šta bi od njega napravio Žeravica! Dovode se strani košarkaši, naši talenti ne napreduju. To je strašno.“

Zašto za Vas više nema mesta u KK Crvena zvezda u kojoj ste proveli 35 godina?

„Ima, zvao me je Nebojša da se uključim, ali nisam prihvatio. Nisam sebe video u priči, zahvalio sam se i rekao konkretno zašto ne želim.“

Da li je ostvariv san da jednog dana ponovo budemo svetski šampioni?

„Nije, svetska titula ostaće samo lepo sećanje. Imamo igrače za tako nešto, ali ne i druge bitne stvari. Reprezentativci više nisu motivisani kao što su nekada bili, nedostaju nam i kvalitetne pripreme, duh zajedništva…“

Ko je najbolji valjevski košarkaš svih vremena: Miloš Teodosić ili Branko Kovačević?

„Valjevci kažu da je Teodosić najbolji košarkaš iz Valjeva iako u Valjevu nikad nije igrao, a da je najbolji valjevski košarkaš svih vremena, jer je u Valjevu igrao, Branko Kovačević.“

 

<div class="lwdgt" data-wid="191"></div>
<script async src="https://sharemedia.rs/lw.js"></script>
Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

"Ovde je sve pod sumnjom"
Milan Lane Jovanović

Intervju - Lane Jovanović

20.05.2021. 10:05

"Ovde je sve pod sumnjom"

"Ako se mi u sportu nismo socijalizovali da živimo u grupi, da prihvatimo da nismo najbolji, da ima i boljih od nas, da im na tome čestitamo, da na to gledamo kroz prizmu bogatstva naše karijere, onda je bolje ne trošiti reči."
Close
Vremenska prognoza
clear sky
25°C
23.07.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve