Vesti
21.01.2024. 20:05
Đoko Kesić

Dosije Vidan Mićić, deo 3

Krcun je bio i hleb i otrov

spijun
Izvor: Shutterstock

Knjiga Slobodana Gavrilovića "Ja čudovište – razgovori sa dželatom" dragocena je iz više razloga.

Najpre, on baca sasvim novo svetlo na celovite događaje iz građanskog rata na prostoru bivše Kraljevine Jugoslavije, i uvek me vraća na latinsku poruku "U građanskom ratu svi gube, najteže je pobedniku"! Građanski rat osakatio je sve učesnike, a potonja komunistička vlast je zapretala mnoge zločine u ime „bratstva i jedinstva“ dok je svoju ulogu u tom ratu podigla na pijedestal svetilišta.

Drugo, svaki građanski rat i svaka strana u svojim redovima imala je svoje dželate. Kazivanje Vidana Mićića, čoveka apsolutno opskurne biografije, kako god, dragoceno je i opominjuće svedočanstvo o nama i našim vremenima.

U nastavku razgovara sa dželatom, Vidan Mićić pripoveda o manje poznatim događajima unutar partizanske vojske, o karijerizmu, podmetanjima, grupašenjima da bi nekome došli gala i do većeg vojničkog čina, o surovom sudu Partije i na kraju o samoj činjenici da su mnogi partizanski oficiri zazirali od Vidana Mićića…

Gospodin Slobodan Gavrilović, pokušavajući da rekonstruiše i objasni psihu dželata, koji u jednom trenutku otvara dušu i iskreno kaže: "Ko mi je pružio zračak nade, bio mi je drag"!

Vidan: "Ono, kad me je Krcun 1941. godine zaustavio da ne odem sam, ja sam se naljutio na njega. Ali kad me je odredio u četu komandira Ratka Drčelića koja je obezbeđivala Vrhovni štab, bila je smirena moja nervoza što nisam otišao sa četom. Ostao sam, znači, da čuvam vrhovnog komandanta…"

– Da li je Tito bilo kad dolazio u zatvor dok si ti bio u Užicu?

Vidan: "…U vreme dok sam ja bio u zatvoru, nisam video da je Stari dolazio. Ne tvrdim ni da jeste bio ni da nije. Ono što nisam video, ne mogu da tvrdim… Bilo je nekoliko redovnih kurira koji su bili kod Tita, a po potrebi sam i tu dužnost vršio. Jedanput je iziskivala potreba da se prenese pošta od Užica do Ivanjice. Kuriri su morali ići pešice, pošto nije bilo prevoznih sredstava. Drug Tito je tražio od komandira straže kurira koji poznaje ovaj teren od Užica do Ivanjice. Ratko je pitao: ’Ko zna?’ Ja sam se javio. Rekao mi je: ’Idi, javi se kod Tita.’

To je bio moj prvi susret sa drugom Titom. I to da uđem kod njega u kancelariju. Viđao sam ga ranije u prolazu, direktan kontakt s Titom nisam imao.

Tito mi je postavio pitanje: ’Poznaješ li ovaj teren do Ivanjice, ali da ideš prekim putem, ne glavnim? Znaš li da zaobiđeš Arilje?’ Rekao sam da znam i pobrojao sela preko kojih treba da prođem do Ivanjice prekim putem, da zaobiđem Arilje. Držeći pismo rukom, rekao mi je: ’Ova pošta od mene treba da dođe direktno u ruke Stevana Čolovića u Ivanjici. Mi nemamo prevozno sredstvo, telefonske linije su pokidane, kurirska dužnost u ovim slučajevima je jedna svetinja. Morate biti oprezni da ne naiđete negde na četničku zasedu. Nemojte svraćati bilo gde u kuću da uzimate hranu jer ćete hranu dobiti ovde. Ako bi vas neprijatelj iznenadio, ako imate priliku pobegnite, nemojte da prihvatite borbu. Po nesreći ako bi bili ranjeni da ne možete pobeći, vaša je dužnost da izvadite iz koverta pismo, sažvaćite ga i pojedite. Kad stignete tamo, nemojte pismo davati nikom drugom nego lično Stevu u ruke. Jeste li viđali Steva, poznajete li ga?’ Kažem da poznajem Steva i da sam ga viđao. ’E, dobro je, znači da pismo neće otići u tuđe ruke. Evo, izvolite pismo i nosite.’

Taj prvi susret sa Titom, blagi ton razgovora, svaku sam njegovu reč gutao i odlično je pamtio, a osetio sam u mojoj duši pravi roditeljski ton i savet. I pouku kako da se ponašam. Tim susretom Tito je mene vezao više nego što je bio pokojni Miloš Mićić. Stekao sam toliko poverenje u tog čoveka, da kroz ceo tok rata, ma kakvo naređenje da je bilo, pa da se ode i u smrt, sa ovim njegovim blagim rečima, nikada ne bih odustao da ne izvršim. Za mene je to bila prava roditeljska ljubav. Kad osetiš da ima poverenje, kad ti tako lepo kaže. Pa kako bih mogao onda da ne izvršim njegove zadatke…"

Vidan se u priči, a opet povodom beskrajne odanosti Titu, vraća u posleratno vreme kad je Tito dolazio u posetu Užicu, Požegi i Arilju. U ranijem pripovedanju Vidan je govorio kako se s velikom ljubavlju posvetio uzgoju cveća.

Vidan: "Na jedan dan pre Titovog dolaska apelovalo se na sve aktiviste i članove Partije da uberu što više cveća, da donesu i da prostru po ulici kuda će proći maršal Tito. Moja žena i ja smo ubrali punu vešersku korpu cveća i predali sekretaru opštine. Još je bilo nabranih korpi koje su bile predate kod sekretara u kancelariju. Četvrti dan po Titovom odlasku iz Požege našao sam u opštini, kod ekonoma u kancelariji, moju vešersku korpu sa onim cvećem što sam doneo. Moje cveće iz korpe nije prostrto, jer se u to nije imalo poverenja, da Vidan nije stavio neke atomske prašine. Istog momenta kad sam video da cveće nije bačeno, odem u Komitet kod sekretara Milojka Ristovića. Požalio sam se: ’Po kakvoj logici moje cveće nije bačeno?’ Počeo je da me ubeđuje da to njemu nije poznato. Pozvao je predsednika i potpredsednika opštine. Došli su oba u Komitet. Onda je Dabić pozvao načelnika SUP-a i svi su se pravili ludi da oni nemaju pojma o tome. Mene je raspalilo do te mere da sam počeo psovati i nisam birao rečnik. Rekao sam da me ostave na miru, jer ću ih svu četvoricu poubijati. ’Meni nećete uspeti da nabijete ludačku košulju kao Paji Furtuli. A kad budem odlučio da to uradim, dvojicu ću stići ako neću svu četvoricu. A onda ću stati na ćošak kuće i ubijati ko naiđe. Tako, nek bude na požeškom groblju jedno petnaestinu do dvadeset mrtvih sanduka.’ Kasnije mi je pričao Dragoljub Murić da mu se obratio Dabić i pitao ga: ’Da vidimo na koji način da se mi rešimo njega.’ Dragoljub je odgovorio: ’Da mi ostavimo čoveka na miru, bolje je.’

Evo kuda me vodi život, u neki lavirint iz koga ja ne znam da izađem, a oni me izvode odatle."

U ispovesti Vidana Mićića ima mnogo zanimljivih, provokativnih i kontroverznih kazivanja. On je manje-više u ratnom vrtlogu podsećao na onu fliper kuglu koja se sudara sa svima oko sebe, imajući nepredvidiv let.

Ta priča, opet, imala je dve konstante. Prva je geslo "bolje da poginem nego da me izbace iz Partije". Druga je – bezgranično poverenje u Slobodana Penezića Krcuna.

– Razgovarali smo o pohvalama, priznanjima, kaznama… Ali, Vidane, kako si imao kuraži da onako razgovaraš sa Krcunom?

Vidan: "Pa bio sam sa njim kao sa tobom. (Povišenim tonom.) Hajde sad ti počni mene napadati, a da ti se ja neću odužiti."

– Da, ali on je bio komesar Brigade?

Vidan: "Molim te, onda se nije sralo u gaće pred komesarom Brigade. Smelo se, čisto na drugarskoj bazi."

– Dobro, ali tebe je Krcun poznavao još iz Užica. Zar nije poverovao nimalo u tvoje reči?

Vidan: "Ali do polovine četrdeset treće godine pa naovamo, zabili su se u vlast, oni koje zovemo linjak, oni kumuju vlasti. Ako bude linjak, njemu je sigurnije, ako bude Vidan, on je čandrljiv pa odoh s položaja, hoće da napada svakog. Pa je zato valjda više poverovao onome. Inače, tu je dvojna uloga. Krcun ti je bio hleb i otrov. Umeo je da bude hleb, a umeo je da bude i otrov. Sad ko mu je bolje odgovarao. Oni koji žele da budu vlast, to oboje treba da imaju u sebi. Ko šiša Vidana, manje je ovakvih bilo, kad dođu do nekog položaja, maknu ga u materinu. Ne daj mu sad. Ma ne zna se kakav može čovek biti…"

Vidan Mićić u ispovesti Slobodanu Gavriloviću priča o svom burnom i nepredvidivom ratnom životu kao borac i oficir Druge proleterske brigade. Posebno naglašava: "Draže metak u čelo nego isključenje iz Partije". A to mu se u jednom teškom trenutku desilo po drugi put, pa još da je bio predlog da ga streljaju.

Vidan: "Komesar čete Pane reče mi da prikupim ljudstvo, da će biti partijski sastanak. Upitam Pana pa zašto, držali smo partijski sastanak pre neki dan? Ovo mi je naredio komesar bataljona i rekao mi je da te je Vlade Nikolić prijavio da si ti kupovao mleko. Ja ga pitam: ’A šta onda da kažem?’ ’Ti reci njemu kako je bilo i kako si došao do para, ali da je bio pokret na brzinu, a mi tu trenutno nismo bili da bi nam predao. Pa drugom prilikom kad bude partijski sastanak ja ću to drugovima u četi objasniti.’

Kad je došao na sastanak, zamenik komesara bataljona je rekao, pre nego što je počeo sastanak: ’Drugovi, ovaj je partijski sastanak pozvan da ovde drug Vidan kaže odakle mu pare za koje je pre neki dan kupovao mleko kod nekih seljaka?’ Onda se obraća meni i kaže: ’Druže Vidane, reci ti meni odakle ti pare?’ Ja sam rekao odakle su pare, a po nagovoru komesara čete Pana, ja sam slagao da je bio odmah pokret i tako je bilo da te pare nisam prijavio, niti predao. On je odmah meni rekao: ’Ti izađi napolje!’

Ja sam to i učinio. Nisam bio prisutan da znam kakva je diskusija tekla, od strane komesara čete i komandira. On mene nije hteo dalje ispitivati i čuti objašnjenje, šta je bilo sa odećom i slično tome kod likvidiranog, nego sam jednostavno izbačen napolje. A postojala je mogućnost da i Pane da o tome ružnu sliku. Zato sam ja momentalno izbačen.

Sastanak se prilično odužio. Kad je završen, odmah sam mogao primetiti da su sa prezirom prolazili kraj mene. A meni niko ni reči. Odmah sam mogao sumnjati da nešto nije u redu. Pogotovo po dugom trajanju. Sedeo sam u dvorištu na jednom balvanu, onako ozlojeđen. Pošto meni niko nije prilazio, nisam se ni ja nikom obraćao. A u sebi mislim: šta ovo sad može da bude? Za jedno vreme u onoj agoniji stičem ubeđenje da se ovaj balvan i ja skoro podižemo u vazduh. Prišao mi je zamenik komesara čete Mato Lapčević. Seo je pokraj mene i ćutao. I njemu je bilo teško da mi saopšti, jer mi je iskren i dobar drug. U vreme prvih akcija koje su izvođene, on mi je bio desna ruka... Ponudio me je cigaretom. Kad sam uzeo cigaretu, pre nego što sam zapalio, obratio sam mu se: ’Mato, šta bi na sastanku da se ovoliko zadržaste? Niko ništa neće da mi kaže, niti da priđe, osim tebe.’ ’Ne znam šta mogu da ti kažem i kako da ti kažem. Rekao mi je Pane Srdanović da ti saopštim da si isključen iz Partije doživotno!’ To kad sam čuo, počelo je da mi zuji u ušima i u glavi. U onom momentu, činilo mi se, lakše bi primio metak u čelo. Pitam ga: ’Pa šta rekoše komandir i komesar?’ ’Nemam šta da ti kažem. Oni su pomogli tome ponajviše.’

Kasnije su mi pojedinci rekli da je Pane tražio da budem streljan. Omašio me je kuršum. Posle tog saslušanja jedini mi je prilazio i sa mnom razgovarao drug Lazo Tešić. Nije hteo da mi objašnjava ko je veću paljbu na sastanku osipao po meni. Nije hteo reći ni ko je tražio smrtnu kaznu. Jedino mi je Lazo govorio: ’Ti imaš snage da ovo sve izdržiš i da dokažeš ko si. A vreme će učiniti svoje.’ Lazo je osećao da sam od drugova bojkotovan, što je, takođe, bila odluka partijske organizacije u četi. Jer niko sa mnom od drugova nije hteo da razgovara, posmatrali su me prosto kao nekog zlikovca, lopova, a pogotovu oni mladi skojevci. Prolaze kraj mene i okreću glavu u stranu, kao da sam gubav. Teški su to bili dani. Pogotovo što mi je saopšteno da sam doživotno izbačen iz Partije. Toga sam istog dana bio smenjen sa dužnosti zamenika komandira čete i prebačen u komoru za konjevoca.

Sledećih četiri-pet dana pokreti su bili česti, pa smo u trećem selu zanoćili u seoskoj kući. Od te kuće protezao se jedan breščić, gde je bila postavljena straža, a u suprotnom pravcu su bili četnici, pa je malo veća pažnja bila posvećena. Kao što sam rekao ranije, jedino je Lazo sa mnom hteo da razgovara. Te večeri, na tom brežuljku iznad kuće, Lazo je bio na straži. On je služio bivšu jugoslovensku vojsku, pa je bio sigurniji da bude na takvom stražarskom mestu. Na toj suprotnoj strani nije bilo ograda, nego brisani prostor, pa je stražar, vršeći svoju dužnost, mogao malo više da se odmakne od kuće. Drugovi koji su zanoćili u toj kući već su bili pospali. Hteo sam da iskoristim priliku dok je Lazo na stražarskom mestu da sa njim porazgovaram. Kad sam prišao na jedno četiri-pet metara do Laza, on ništa nije hteo da mi kaže, nego je odmahnuo rukom. To je bio znak da mu ne prilazim. Ja sam bio pošao k njemu bez oružja. U prvom momentu shvatio sam, možda je Lazo nekoga primetio od četnika pa mora njega da drži na oku. Međutim, vidim Lazo gleda ponovo u mene i odmahuje rukom, ne gleda tamo na stranu, odakle bi mogli doći četnici. Onda mi je bilo jasno da neće da me primi da razgovaramo.

U meni se javio još veći bes, i sam sebi kažem: ’Pa ti, Vidane, više u četi nemaš nikoga, kad neće ni Lazo da te primi.’ Vraćao sam se u kuću i doneo odluku da uzmem pušku i da izvršim samoubistvo.

Morao sam polako da priđem, da uzmem svoju pušku i da osmotrim da neko nema budan. Izašao sam iz kuće. Nisam hteo samoubistvo da izvršim tu u kući. Uzeo sam pušku, hteo sam da prođem pokraj Laza. Lazo me pita: ’Kud ćeš to, Vidane?’ Ja stao i rekao: ’Što me sad pitaš kuda ću? Lazo, ja neću bežati u četnike, ako misliš na to.’ ’A onda kuda ćeš?’ ’Pušti ti mene jedno dva koraka, pa ćeš videti kuda ću. Neću na ovaj način više da živim. (Vidan briše suze). Ako misliš da ću u četnike, evo ti moja puška’, bacim je kraj njega. Odmaknem se dva koraka i kažem: ’Sad pucaj ti, pa me ubi! Malopre kad sam hteo da priđem tebi da razgovaramo, a ti odmahuješ rukom da bežim od tebe. Pa što me sad pitaš kuća ću?’ Razdrljio sam kaput i kažem: ’Pucaj!’ Stanem i isprsim se ispred njega i ponovim: ’Pucaj!’ ’Jesi li ti Vidane poludeo?’ ’Ja nisam, a šta vi radite od mene?’ ’Vrati se ovamo i sedi da razgovaramo, j...m ti boga.’ Kad neće da puca, vratio sam se i seo. ’Dede, šta da mi pričaš lepo?’ ’Malopre, kad si hteo da priđeš kod mene, dole niže izlazio je komesar Pane Srdanović, pa nisam hteo da te vidi da smo tu zajedno i da razgovaramo.’

Zadržao me je jedno pola sata kod sebe i tešio me je i ubeđivao. Da je to ludost šta sam pokušao da uradim. Lazu je došla smena na stražarskom mestu i ja sam otišao sa njim na spavanje. Legli smo jedan do drugoga. On je prebacio ruku preko mene, skoro čovek da nije verovao kad on zaspi da to ponovo ne uradim. Nisam mogao odmah zaspati, pokušao sam da skinem Lazovu ruku sa sebe, odmah me je svojom rukom pritegao ka sebi. Osetio sam da neće ni on da zaspi, dok nisam ja zaspao. (Suzi.) Sutradan, kad je bio pokret, opet se nalazio uz mene. Osetio sam da je Lazo uticao kod zamenika komesara čete Mata Lapčevića, da se počne i Mato uz mene sve češće nalaziti. Bilo kad smo u pokretu ili odmoru. Uglavnom, Lazo je uspeo te nisam izvršio samoubistvo.

Možda je bilo pod jesen. Nalazili smo se u jednom predelu u Bosni – Olovo i Kladanj. Izgleda da smo prvo bili u Olovu, gde smo se kretali po jednoj visoravni i išli za Kladanj. Išla je cela brigada. Otegla se kolona, sporo se kretalo. Prva četa je bila na začelju kolone. Bio sam tada na dužnosti ekonoma čete. Uvek sam voleo da idem pokraj kolone. Kako se ide polako, bilo je rastojanje od jedne kolone do druge. Na čelu kolone kretao se komandir čete Radomir Todorović i zamenik komesara čete, drugarica Vera. Primetim, nešto se smeju. Pristigao sam i priključio se njima u društvo.

Pitam komandira čete: ’Beli, čemu se tako slatko smeješ?’ Drugarica Vera kaže: ’Vidane, pogledaj onog druga, što ide ispred nas 30-40 metara, kako u hodu izigrava balerinu.’ Pogledam, naš komesar prvog bataljona. Ide malo levo, pa malo desno, pa napred i tako redovno. Nama pripoveda da ne smemo da okusimo alkohol, a on je okusio malo više, pa sad igra balerinu. Sve ovo priča Vera. I ja sam se malo nasmejao. On je još tako išao jedno dvadesetinu metara, izašao van kolone i seo pod jednim drvetom. A četa prolazi. Uz kolonu se prenosi: ’Da se vrati konj Mila Farbina.’ Stižemo u Kladanj. Tu je Brigada imala odmor dva-tri dana. Pored četnog ekonoma i brige o hrani ljudstva, bavio sam se i šusterskim poslom, ako ljudi nabave đonove, pendžetiro im cipele ili cokule.

Tako je došao kod mene da pendžetira cipele drug iz treće čete prvog bataljona, Miko Jelić. Odnekud je i on nešto malo načuo o tome ili je nagovoren da mu tu stvar ja ispričam. Sve sam to u originalu ispričao Miku Jeliću. Posle pendžetiranja cipela, on je otišao te uzeo muštuluk i ispričao Krcunu šta sam ja rekao. Verovatno da je Krcun pozivao i Beloga i drugaricu Veru. Izgleda mi da su njih dvoje tu stvar predstavili kod Krcuna drugačije. Kad sam bio pozvan kod Krcuna u Štab Brigade, obrati mi se: ’Dede Vidane, ispričaj mi šta si pričao Miku Jeliću.’ Ispričao sam i Krcunu sve po redu kao što sam rekao Miku Jeliću. ’Izgleda da baš nije tako, nešto si izostavio?’ Još sam Miku rekao: ’Nisam bio siguran da li je bio pijan ili bolestan, a ovo dvoje je tvrdilo da je bio pijan.’ ’Imaš li još nešto da kažeš?’ ’U vezi toga ja nemam ništa.’ Kaže mi Krcun: ’Kad se ti tako ponašaš i skrnaviš ugled rukovodstva, ti ne možeš biti u Partiji.’ Ja kažem: ’A zašto?’ ’Ja sam ti rekao zašto.’ Mene i to nerviralo pa sam dodao: ’Mogu li ja, Krcune, da budem u partizanima?’ Kaže: ’A što ti to pitaš?’ ’Zato što sam uzeo pušku i izašao na Blagaju pre nego ti iz Užica.’ ’To ti misliš tako.’ ’Ja ono što mislim to ti i kažem. Vidan će isto iz ove njegove puške ubijati i dalje, pa iako nisam član Partije. A budi ubeđen da neću pobeći u četnike ako nisam u Partiji.’

I on se iznervirao i strogo je podigao prst i pokazao na vrata: ’Izađi napolje i sačekaj.’ Izašao sam napolje. Grejalo je sunce, ja sam sedeo napolju. I čekao. Kad sam izašao od njega, rekao je: ’Sačekaj, javiće kurir kad da dođeš ponovo.’ Ne znam da li je s kim u međuvremenu razgovarao dok sam ja čekao ili nije. Meni je dojadilo čekajući. Kurir je isto sedeo napolju blizu mene. Rekao sam: ’Idi pitaj Krcuna dokle da čekam.’ Kurir je izašao i rekao: ’Možeš da ideš u četu, rekao je Krcun.’ Kad sam došao u četu, prošlo je jedan sat i više, naišao je komesar Beli i pitao me: ’Što te je zvao Krcun?’ ’Ako te interesuje, idi pa pitaj njega.’ Nisam hteo da odgovorim ništa.

Sutradan, drugarica Vera prilazi da uzme muštuluk da me je Krcun isključio iz Partije. Ja sam joj odgovorio: ’I to mi je uz k.... što je on mene isključio iz Partije.’"

 

(Nastaviće se)

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Serijal: Sve Titove ljubavi (1. deo)
tito, 29. 7. 2021.

Mnogo ljubavnica, 19 dece

29.07.2021. 17:05

Serijal: Sve Titove ljubavi (1. deo)

U Brozovom crvenom teroru bilo je mnogo šta dozvoljeno: da vođu hvalite do nebesa, da ga uzdižete iznad božanstva, da javno govorite da "bez njega ne bi bilo nas“, da "pre rata nismo imali ništa, pa dođoše Nemci i sve nam spališe“... Sve ostalo, govoriti i pisati, bilo je zabranjeno. Bilo je zabranjeno pisati o emotivnom – ljubavnom životu doživotnog predsednika naše nam večite SFRJ.
Close
Vremenska prognoza
clear sky
4°C
04.11.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

OI 2024

Vidi sve