Vesti
12.05.2023. 11:59
Vesti
14.05.2023. 15:05
Marko R. Petrović
Intervju
Dr Vladimir Vuletić: "Problem je u generaciji koja ovu generaciju vaspitava"
Posle tragedije u školi "Vladislav Ribnikar“ na Vračaru komentar učiteljice jedne od beogradskih osnovnih škola bio je: "Bilo je samo pitanje dana.“ Da li je zaista bilo samo pitanje dana kada će ovako nešto da stigne i do nas?
Slične tragedije, nažalost i strašnije, viđali smo po svetu, najviše u Americi, pre 12 godina i u Norveškoj... Šta je dovelo do toga da se masakr u kojem stradaju deca, i u kojem je ubica takođe dete, postane i naša realnost? Kako dalje? Razumemo li šta se i zbog čega dogodilo i razumemo li kako da problem rešimo tako da nam se slične stvari više ne događaju?
Sve su to pitanja koja smo uputili dr Vladimiru Vuletiću, sociologu, redovnom profesoru Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji u razgovoru za "Ekspres“ ističe da je to pitanje veoma teško i u vezi je sa tim sa čime taj događaj da povežemo.
"Ako pričamo o nasilju u školi, recimo, a mnogi ga povezuju sa tim, to je fenomen koji postoji veoma dugo. On se čak i prati. Različita istraživanja koja sam gledao pokazala su da je nasilje u školama naravno prisutno. Ali ono što je interesantno, čak u poređenju sa evropskim zemljama, to je da je Srbija bila ispod proseka. S jedne strane je to moglo nekoga da ohrabri. Ali sa druge strane, kada pogledate brojke, pokazalo se da je gotovo 30 odsto i više od 30 dece samo za sebe izjavljivalo da su nanosili drugima neku vrstu povrede, patnje...“
Koja ne mora nužno da bude fizička.
"Sada govorim o fizičkom. Različiti su aspekti nasilja u školama. Sada govorim pre svega o vršnjačkom nasilju. A kada imate one koji kažu da su doživeli nasilje, tu je procenat i nešto viši. Taj problem je postojao, taj problem postoji, i u tom smislu ocena da je bilo pitanje kada će se tako nešto dogoditi, moglo bi se reći da stoji. Ali sa druge strane, ovakvi slučajevi su ipak izuzetni, u smislu da njih ne možete nikada da prevenirate na odgovarajući način. Ne možete nikada da pretpostavite kada će tako nešto da se dogodi. Dakle, to je nešto sa čime se naprosto živi. Škole su specifična mesta za takve slučajeve. Ali mi smo već imali nekoliko slučajeva masovnih ubistava. U tom smislu je ovaj slučaj izuzetan u merljivom smislu po tome da se dogodio u školi i da je počinilac lice koje je maloletno, tinejdžer.“
Po zakonu, on je dete.
"Po zakonu, on je dete, i u tom smislu to je ono što je izuzetno. Nisam pristalica teorije da je ovakve slučajeve moguće predvideti i da je moguće ne znam ni ja šta uraditi da se izbegne svaka verovatnoća da se oni dešavaju. Ono što možete, svako u svom domenu, jeste da se smanji verovatnoća da se tako nešto dogodi. Država je počela i pokušava da se smanji mogućnost da se uopšte dođe do oružja. Ali takva stvar može da se napravi i na drugačiji način. U tom smislu smanjujete verovatnoću. Na kraju krajeva, uvek imate počinioce, ali kakvi god da su bili njegovi motivi, on takav masakr nije mogao da napravi da nije imao pristup oružju i da nije na neki način bio obučen da to oružje koristi.“
Tu govorimo onda o ličnoj odgovornosti i odgovornosti roditelja.
"Apsolutno. Ali to je jedan aspekt. Mogućnosti da se počini masovan zločin su različite. Sve činioce i sve faktore koji na to utiču da svedete na minimum, kako biste u potpunosti isključili tu mogućnost je faktički nemoguće. Čak i društva koja su u tom smislu mnogo organizovanija, i u kojima se mnogo više pažnje tome posvećuje, s obzirom na to da su imali ranije iskustva, nisu mogla da taj problem eliminišu.“
Vesti
05.05.2023. 17:05
Škola straha
Šta je to što toliko čini teškim da se tako nešto predupredi?
"Pre svega to što masovni zločini takve vrste nikada nisu posledica jednog faktora. Sada bismo mogli da nabrajamo – od mentalnog stanja pojedinca, bioloških i psiholoških predispozicija, pa da pređemo na nivo porodice, načina socijalizacije, pa da onda pređemo na nivo čitave atmosfere koja postoji, uticaja okoline, pa da govorimo o kulturnim faktorima... To je na kraju krajeva nešto što mi ovde imamo kao dva, rekao bih, ozbiljna problema sa kojima se kao društvo ne suočavamo. Jedan se tiče kulta oružja koji ovde, nema sumnje, postoji. A s druge strane ta vrsta stigme koju donosi čak i pomisao da se obratite stručnom licu za psihološku pomoć. A to opet istraživanja iz škole pokazuju. I dešava se da deca najradije ne razgovaraju o tome. Čak 30 odsto onih koji su imali probleme ni ne znaju kome bi se obratili. Jedan deo razgovara sa roditeljima, to je negde oko dvadesetak odsto, pa još manje, možda petnaestak odsto razgovara sa svojim prijateljima, koji nisu nikakav savetodavac u tom smislu. I tek jedan relativno mali procenat se obraća za pomoć bilo psiholozima u školi, bilo negde drugde. Dakle, imamo i taj problem. Čak i kada ljudi osete, a svako oseti ili čak kada primeti kod svog deteta, jednostavno pokušavaju da to ’stavite u zagradu’, marginalizujete, objasnite nekim drugim faktorima. Pa onda prelazimo na ove bezbednosne elemente, medijske...“
Koji nisu zanemarljivi.
"Da, koji nisu zanemarljivi. Ali u svim vremenima zapravo ljudi su bili suočeni u svom okruženju sa različitim pritiscima, izazovima itd. Ono što nas priprema da se sa tim izazovima suočimo na adekvatan način pre svega je ono što stičemo u porodici. Porodica je ta koja nas u tom procesu socijalizacije, pa onda i škola, priprema da možemo adekvatno da odgovorimo na pritiske, da nas ne odvedu u stranputicu. Druga stvar, što je meni zapravo na neki način ne strašnije, ali potencijalno opasnije, jeste ogroman broj ’lajkova’ i na neki način podrške ili pozitivne ocene onih posmatrača koji su stali u odbranu ili opravdavali ili na drugačiji način podržali ovakve zločine. Često izražavajući i sami na neki način da su spremni na tako nešto. E kada o tome govorimo, onda zaista moramo da se zapitamo da li je ova generacija osposobljena da razlikuje dobro i zlo, da razlikuje poželjno od nepoželjnog ponašanja. Ja govorim o delu generacije, ali vidimo da je broj onih koji su se na taj način izrazili veliki. To sada jeste društveni problem, ne samo pojedinačni. Uvek ćete imati takvih izliva, ali kada je to veliki broj, to postaje društveni problem. I onda se mi pitamo – šta je sa generacijom. Ne, nije problem, po mom mišljenju, u toj generaciji. Problem je u onoj generaciji koja ovu generaciju vaspitava.“
To sam hteo da pitam. Jer ne govorimo o jednoj, uslovno rečeno, izgubljenoj generaciji...
"Ni na koji način nije izgubljena. Ne mislim da je većina dece u toj generaciji na taj način profilisana, ali čim imate ovako veliki broj, to je društveni problem i zaslužuje da se sagleda sa različitih strana. Do sada nismo ni pomišljali da je tako nešto kod nas moguće, da je to samo u Americi moguće, pa smo ponekad i zlurado komentarisali te događaje. Ali sada je vreme iz svih uglova osvetliti taj fenomen. I ne može se očekivati da to uradi jedan čovek, koliko god bio pametan. Mi se nikada zapravo time nismo sistematski bavili, a problem je toliko kompleksan da ne možete da izvučete samo jedan činilac. Svi smo mi na neki način pod uticajem sličnih faktora, i ova medijska zagađenost, i društvene mreže koje su jedan poseban segment... Ali segment kome se sada pridaje nekakav odlučujući činilac... Poredim to sa primerom ludista u Engleskoj koji su lomili mašine jer su smatrali zapravo da su one uzrok gubitka posla, nižih nadnica... Ali su uzroci bili sasvim drugačiji. Tako se, čini mi se, sada odnosimo prema društvenim mrežama, u želji da zadovoljimo tu potrebu, da smo našli uzrok, pa ćemo samim tim preduprediti probleme tako što će oni postati vidljiviji, pa ćemo samim tim moći da ih izolujemo.
Vesti
05.05.2023. 19:10
Tragedija koja nas mora otrezniti
Evo, čuo sam sasvim slučajno ministarku zdravlja koja žena, naravno iz najplemenitijih namera, govori o nekakvoj zabrani društvenih mreža. Ali to je kao kad bismo rekli – hajde da sada ukinemo jezik i pismo zato što svašta ljudi pišu. Kada smo suočeni sa emocionalnim stresom, mi, naravno, tražimo nešto što će biti brzo, instant rešenje, ja bih čak rekao i žrtveno jagnje, i time zapravo sa sebe prebacujemo odgovornost na nešto tako bezlično kao što su društvene mreže ili kao što su ministarstva, ili ministri itd. I to je razumljivo, logično. Ali nas to samo udaljava od onoga što je problem. I opet polazim od toga šta je suštinski problem koji naravno nije lako rešiti i pitanje da li ikada možemo i rešiti. Kada bismo ga rešili, verovatno bismo živeli u nekakvom društvu svetaca pa bismo svi bili sveci. A uvek ste imali dobro i zlo. Radi se samo o tome da svako od nas uradi šta može i kao roditelj i kao nastavnik da svoju decu osposobi da pre svega razlikuju dobro i zlo. A vi ćete uvek imati sadržaj koji će provocirati i ono što je zlo i ono što je dobro.“
Tu dolazimo do pitanja – koliko se razumeju starije i mlađe generacije? Koliko imaju iste načine komunikacije? Koliko imaju istu perspektivu sveta? Čini mi se da je, uslovno rečeno, jaz između naše dece i nas mnogo veći nego što je bio jaz između nas i naših roditelja. U komunikacijskom smislu.
"Jeste, to je jasno. Ali čekajte, iz sociološke perspektive kada razmišljamo o tradicionalnim društvenim nama se čini da se tamo ništa nije menjalo, da su generacije živele na isti način i to jeste tako hiljadama i hiljadama. Naravno, postoji nešto što su same godine, sam uzrast čini naše pozicije različitim. Sedište određuje gledište. Na različite načine percipiramo nekakve stvari. Stariji su često iskusniji, jedino ne znaju kako da to iskustvo prenesu deci. Na mlade nešto što im se prvi put dešava ostavlja mnogo jači utisak i doživljavaju to eksplozivnije i emotivnije. To je uvek postojalo i uvek će postojati. A sada imate i dodatni momenat ubrzanja, mnogi govore o tehnološkim promenama. Zaista, ovu takozvanu zed generaciju često zovu generacijom digitalnih urođenika. Oni su se zaista rodili, što bi se reklo, sa mobilnim telefonom i kompjuterom u ruci. Međutim, te iste promene uvek na izvestan način imate. Pojava televizije, za bebi bum generaciju, koja je sa njom faktički odrastala, bilo je nešto što je za prethodnu generaciju bilo potpuno neshvatljivo.“
Zdravlje
09.05.2023. 13:05
Povećan broj dece koja se žale na psihičke probleme
Ali tada je postojao taj jedan kanal, a sada ih imate na desetine.
"Porodica je uprkos svemu ostala mesto na kome se zapravo deca osposobljavaju da uđu u taj novi svet. Naravno da je roditeljima koji su iz nekog drugog analognog vremena mnogo teže da uspostave tu vrstu komunikacije. Ali to nije jedini problem. Imate jedan strukturalni problem koji je možda i mnogo veći. A on se tiče ovoga da u tom tinejdžerskom uzrastu, gde deca imaju prirodnu potrebu da se odvajaju od roditelja, da svoj identitet na neki način stiču i time što prave distancu od roditelja, mnogo je teže da stupite u kontakt sa njima, sa jedne strane. A sa druge strane to je obično vreme kada su i roditelji u naponu snage, kada jure novac, kada jure šta god već se juri, i nemaju ni vremena da se bave decom. Deca im često predstavljaju na neki način i svojevrsnu prepreku da bi sve to ostvarili.“
Teret.
"Možemo to slobodno reći, nekada ih i doživljavamo kao teret. Mi često to ne primetimo. Posle vi hoćete da razgovarate sa njima, ali kad oni hoće sa vama vi to često ne primetite. Time ilustrujem koliko mi često ne prihvatamo da ima tu naše odgovornosti. Drugo, jedan fenomen još širi, na koji ne možemo da utičemo, hteli mi to ili ne, jeste da živimo u potrošačkom društvu, globalnom društvu. To utiče na nas i kada je reč o modelima ponašanja koje deca prihvataju. To da vi odgovorite na to što kultura od vas traži, a to je da imate i da imate odmah, to sa sobom povlači da budete uspešni i da budete najuspešniji... Pa ako u porodici imate taj dodatni pritisak, pa ako ste labilniji mentalno, ako ne postoji određena vrsta bezbednosne kulture, pa ako na sve osetite da imate nekakav problem ili ne možete ili se plašite da se obratite roditeljima, drugovima, a ne pada vam na pamet da idete kod psihologa itd... Ako imate društvo u kome smo svi potrošači i svi na izvestan način atomizovani, a svako opet od nas ima potrebu da se na neki način istakne, da se na neki način razlikuje od drugih, prepozna, onda nije ni čudo da ćete se na društvenim mrežama ili gde god hvaliti nečim što je mimo drugih. To rade i mediji, najvažnije je biti drugačiji u moru informacija. Pa kako ćete da obezbedite da neko baš vašu informaciju pogleda? Pa tako što ćete smisliti lukavstvo.“
Po cenu istine.
"Po cenu istine, po cenu bilo čega. Bitno je da ta vaša informacija bude tamo pročitana. I onda imate sve to što su neki opšti uslovi koji su, kako bih rekao, kao plodno tlo koje se đubri i gde je klima pogodna za sve ovo. Ali to seme je, čini mi se, pre svega u porodici.“
Spominjemo porodicu u nekoliko navrata. Koliko su naše porodice spremne za ovakve izazove ako uzmemo sve u obzir? Spomenuli smo generaciju zed i generaciju pre toga koja je odrastala u jednom vrlo, vrlo delikatnom vremenu?
"To je bilo stanje anomije. Jedan se sistem vrednosti rušio, drugi nije uspostavljen i oni nisu znali kako da se suoče sa problemima.“
Vesti
08.05.2023. 15:20
MUP: Prijavljeno više od 120 događaja zbog pretnji učenika
Kako takva porodica može da stvori normalnu generaciju?
"Apsolutno. Ovo je osveta tog nekog vremena ’90-ih, ali na jedan specifičan način. To je bilo vreme tranzicije, a suštinski društvene i vrednosne anomije. Sada se to prenosi na ovu generaciju. Vrednosti koje su tada na neki način prihvaćene kao nešto što je bio imperativ, gde se pokazalo da su oni koji su se držali starih vrednosti bili neuspešni, gubitnici tranzicije, a oni koji su instant prihvatili da se preko noći, bez obzira na način na koji će ostvariti materijalno bogatstvo, uspešni. To je samo po sebi stvorilo pogrešne i za vaspitanje dece neadekvatne osnove. Kada govorimo o školskom sistemu, rekao bih da je najveći problem to što imate situaciju gde roditelji smatraju potpuno normalnim da idu u školu i da se tamo svađaju sa nastavnicima koju će ocenu njihovo dete da ima. Kada govorimo o školskom sistemu, imate bezbroj teorija o tome da li treba više slobode, manje slobode, šta razvijati... Ali nijedna teorija ne kaže da je dobro da roditelji idu u školu i da se svađaju sa nastavnikom, da urgiraju da njihovo dete ima visoku ocenu ili ne znam šta, da ne ponavlja, to je... Ne rade to svi roditelji. To rade neki da kažem ’uticajni’, kao – videćeš ti s kim imaš posla. Inače je položaj nastavnika, socijalni i materijalni, na niskom nivou, a dodatno je degradiran time što im roditelji dolaze sa strane. I onda je njihov odgovor da svi imaju sve petice, i imate sve vukovce.“
Neko je pustio te roditelje da se tako ponašaju.
"Neko je pustio te roditelje da se tako ponašaju. Ali oni su sami sebi to pravo dali zato što su mnogi od njih u socijalnom smislu iznad, a nastavnici nemaju nikakvu autonomiju. Plaše se.“
Zdravlje
06.05.2023. 13:26
Ovo su preporuke ponašanja prilikom traumatičnih događaja
Njima su vezane ruke.
"Da, njima su vezane ruke.“
I zato su ti „uticajni“ roditelji iznad institucije školstva.
"I to je ono što je najveći problem obrazovnog sistema po nekakvom mom mišljenju. Ja mogu da se zalažem za ovakav obrazovni sistem, neko će drugi reći – ne, ne, bolje je da imamo ovakav obrazovni sistem. Ali nijedna od tih vizija uopšte ne polazi od toga da su roditelji ti koji treba da pregovaraju sa nastavnicima o visini ocene.“
Najteže pitanje je koliko su najavljene mere te koje mogu da reše problem? I da li mi razumemo zapravo kako da rešimo problem?
"Iz svega ovoga što sam rekao negde se i nameće odgovor na ovo pitanje. To jesu mere koje može država da učini, ima instrumente, da se na taj način fokusira, da smanji verovatnoću da deca dođu u posed oružja. Ja bih rekao da su te mere, pogotovo kada je reč o policiji u školama ili oko škole, više usmerene ka roditeljima nego ka samoj deci, da kod roditelja probude nekakav osećaj sigurnosti. Taj dečak, da je bio policajac u školi, on je mogao da ubije i policajca i u čemu bi bila razlika. Ali generalno, to je ono što država može trenutno. Ne možemo sada da čekamo da instituti društvenih nauka reše kako ćemo sada da se nosimo sa nasiljem u školama. To su procesi koji niti su došli preko noći, pa ne mogu ni da se odmotaju preko noći. I u tom smislu to je nešto što građani traže – dajte odmah da sada nešto uradimo. Šta je to što može odmah da se uradi? Pa to je policija. Da se poveća broj psihologa u školama. I sama činjenica da ćete povećati broj psihologa jeste nešto što je dobro. Ali dok vi ne rešite problem da se tim psiholozima neko obraća, da im se deca obraćaju kada osete tu vrstu potrebe, niste zapravo mnogo uradili.
Vesti
11.05.2023. 17:31
Đaci Prve beogradske gimnazije dali predloge kako posle tragedije
To je opet kulturni proces. E, za to je potrebno mnogo vremena, potrebno je da se o tome razgovara, stalno. Da, ta vrsta razoružanja jeste super, ali će to verovatno podići i crno tržište. Dok god budete imali u osnovi pozitivno vrednovanje toga, onaj ko tada bude imao oružje, taj će tek da bude ’baja’. Ali to je opet nešto što ne možete da preko noći promenite, pogotovu ako govorimo generalno o oružju. Pa vi ste i do sada imali zakone koji su manje-više restriktivni. Ali da li ste ikada čuli da je protiv ikoga ko je na svadbi pucao, šenlučio, gađao jabuku bilo kad nešto urađeno. Pa ne, to bi bio skandal. To bi značilo da država ’maltretira svatove’. Hoću da kažem koliko je to zapravo dubinski negde prihvatljivo kao društveno dozvoljeno kršenje nekakvih zakonskih pravila.“
I ono što je bitno – kako smanjiti broj onih koji se dive onima koji čine zločine i koji vide kao pozitivno to što apsolutno ne može da bude pozitivno? Dolazimo do pitanja vrednosti, idola, ko su bili idoli nekada, a ko su idoli sada.
"Ko su idoli sada? Pa idoli su uvek bili oni koji su najuspešniji u ostvarivanju društveno prihvatljivih ideala i ciljeva. Ako su društveno prihvatljivi ideali bogatstvo, moć, uspeh po svaku cenu, vidljivost, biće vam uzori oni koji su to postigli. Baja koji ima automobil od 300.000.“
Zdravlje
04.05.2023. 15:30
Reč stručnjaka: "Deca ne idu u školu da uče, već da se bore za bodove"
Bez obzira na način na koji je to postigao?
"Bez obzira na način na koji je to postigao. Često slušam o tim ’američkim vrednostima’. Nisu to ’američke vrednosti’. To su globalne vrednosti potrošačkog društva u kome svi živimo. To su neki nusprodukti načina života kojem svi u manjoj ili većoj meri robujemo. I zato se na to da je jako važno da imate podršku u porodici, da se kroz izazove koji dolaze iz vana ta deca razviju u ljude kojima to neće biti toliko bitno i koji neće pokleknuti pred izazovima koji nam dolazе i iz medija i sa mreža. Poenta je da se deca osposobe da na te pritiske mogu da odgovore. Lakše je to reći nego uraditi, ali to je pravo. I tu morate da imate i tu nekakvu vezu. Često čujem nastavnike kako se žale da nisu oni tu da decu vaspitaju, neka ih roditelji vaspitaju, da su oni obrazovna ustanova. I te kako su u osnovnoj školi i vaspitna ustanova.“
Komentari
