Vesti
22.03.2023. 17:35
Marko R. Petrović

Intervju

Zoran Baki Anđelković: "Kompromis nije ni pobeda niti poraz"

zoran andjelkovic baki foto (20)
Izvor: Marko Stevanovic

U vreme kada je pre 24 godine počela operacija "Saveznička snaga“, kako je zvanično bilo ime NATO bombardovanja SR Jugoslavije, Zoran Baki Anđelković se već pola godine nalazio na čelu Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije. U Pokrajini je ostao praktično do 5. oktobra. Iako se formalno više ne bavi tim pitanjem, i te kako prati sve što se dešava u vezi sa statusom pokrajine, pregovorima koji se (ne) odvijaju...

S obzirom na to da važi za "čoveka iz naroda“, Anđelković se trudi da takav imidž zadrži i sada. Kloni se zapaljivih izjava, ali zato svaku situaciju pokušava da objasni što plastičnije. Tako je u jednom trenutku rekao i da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN ne predstavlja ni pobedu ni poraz, već da je to jednostavno prihvaćeno kako bi se zaustavilo bombardovanje. Zato razgovor sa Anđelkovićem za "Ekspres“ počinjemo pitanjem da li na isti, pragmatičan način, treba gledati i na francusko-nemačko predlog?

"Ja nisam pristalica ljudi koji su euforični u negativnom ili pozitivnom pravcu. Razgovori ili pregovori koji dovode do nekog rešenja uvek podrazumevaju kompromis. A kompromis se ne može tretirati kao pobeda ili poraz“, kaže Zoran Baki Anđelković na početku razgovora za "Ekspres“.

"To je traženje nečega što je optimalno u datom trenutku, što ne šteti tvom narodu i tvojoj državi, a koristi svim građanima na koje se odnosi. Tako treba posmatrati i ovaj francusko-nemački predlog koji je, naravno, nešto o čemu će se tek razgovarati. Ljudi ga tretiraju kao sporazum, kao ugovor, a on je okvir u kome ima ne 11 tema, nego ima na desetine tema koje podrazumevaju očito posebne sporazume, posebne dogovore. Na primer, pitanje dokumenata, uključujući i pitanje izdavanja diploma. To je poseban sporazum. Iako je, ako se sećate, Ana Brnabić u okviru Berlinskog procesa potpisala sporazum između zemalja i teritorija Zapadnog Balkana da se međusobno priznaju diplome, na tom pravcu ništa nije urađeno. Ili kada je reč o pasošima, ličnim kartama, to su posebni dokumenti, tako da se o svakom od njih pojedinačno mora razgovarati i doći do kompromisnog rešenja koje je pre svega u funkciji poboljšanja pozicije svakog građanina na celoj teritoriji Republike Srbije. To nije visoka politika. Kada je reč o visokoj politici, kao glavna tema otvaraju se 3. i 4. tačka. Ali, kažem, to je 10. sprat. A mi imamo mnogo toga do 9. sprata što treba uraditi na poboljšanju položaja svih građana.“

Postaviti temelj...

"E, sada da krenemo od temelja. Šta je temelj? Temelj je rešavanje onih pitanja koja su prethodno potpisana. A to je Briselski sporazum iz 2013. godine, iz 2015. kada je na neki način razrađeno ono što nije urađeno posle Briselskog sporazuma, pre svega kada je reč o Zajednici srpskih opština. Sećate se, Lajčak ili Borelj su jednog trenutka zamerili da i Srbija ima nešto iz Briselskog sporazuma što nije sprovela. A odnosi se na pitanje ’Elektrosevera’. A ’Elektrosever’, po Briselskom sporazumu, trebalo je da formira ZSO. I mi dolazimo na pitanje šta je starije – koka ili jaje. Prema tome, morate prvo da formirate Zajednicu srpskih opština, da bi ona formirala ’Elektrosever’ koji treba da dobije licencu od prištinskih institucija. Tako je i kada je reč o nekim drugim pitanjima. Naravno, treba da se razgovara i o tom francusko-nemačkom predlogu. Ima mnogo pitanja koja treba rešavati i dogovarati, koja su korisna za građane. Ali pre toga mora da se reši ovaj temelj, a to je Zajednica srpskih opština. Prošle godine raspisani su izbori za sever Kosova i Srbi su izašli iz institucija. Znate, ja nisam bio za to da izađu. Ja sam bio za to da naprave generalni štrajk, dok se ne reši pitanje ljudskih prava i formiranje ZSO-a. Ali sam rekao da ću podržati svaku njihovu odluku.“

Zašto ste bili protiv?

"Zato što sam mislio da je bolje da sede u policijskim stanicama jer dok si u štrajku možeš da držiš i uniformu i naoružanje kod sebe. A kada napustiš policiju iz ličnih razloga, onda si na vetrometini i onda neko drugi popunjava taj prostor, što nam se i dogodilo. Ali, dobro, neko drugi je doneo tu odluku. Ja znam kako Srbi reaguju emotivno pa je doneta odluka.“

Možda je trebalo neko da im malo smiri emocije.

"Ja sada to ne govorim post festum. Ja sam to govorio tada u specijalnoj emisiji, dan pre nego što su oni i odlučili da napuste institucije. Ja sam ih molio da razmisle o mom predlogu i to sam nekoliko puta ponovio. Ali ko sam ja njima? Ja mogu da kažem svoje mišljenje kao čovek koji se bavio tim poslom. Prošao sam sve to i znam kako Srbi znaju da odreaguju emotivno, da urade nešto što od čega u krajnjoj konsekvenci nemaju koristi, a mogu da imaju štetu. Ali dobro. Raspisivanje ponovo izbora za april, na primer, bez ZSO-a jeste, što se mene tiče, pokušaj da se uvede aparthejd na Severu Kosova, gde će dva-tri odsto Albanaca izaći i preuzeti vlast. Znači, da bi Srbi izašli na izbore i vratili se u institucije mora da se formira ZSO.“

Lajčak je ponovio da bez SZO-a nema sporazuma.

"Pa kakav sporazum može da bude ako vi ne rešite prethodno pitanje. Pomenuli ste na početku Rezoluciju 1244. Ali posle nje su krenuli sponzori otimanja Kosova od Srbije sa pričom prvo standardi pa status, pa onda preko noći promene da je status važan, a onda će se standardi rešavati u međuvremenu i slične stvari. Prema tome, ako vi idete sistemom prevare, pa uradimo jedan sporazum gde i ono što je korisno za Prištinu to se sprovede, a ono što je korisno za Beograd, Srbe i nealbanski živalj na Kosovu i Metohiji se ne sprovede, i kažete, e sada ćemo da razgovaramo o drugom sporazumu... Pa, čekajte, kako da razgovaramo o drugom sporazumu? I tako stalno. Ja znam da Kurti ima nameru da izazove sukob sa Srbima, da dođe do ponavljanja 17. marta, da u tom slučaju čak Srbija odreaguje onako kako je predsednik Vučić rekao, da nećemo dozvoliti pogrom, da Srbija odreaguje vojskom, da se onda Kurti skloni i da pusti sukob srpske vojske i NATO-a.“

To bi bila emotivna reakcija.

"To bi bila ta emotivna reakcija, kad te on isprovocira, a ti ne znaš kako će se to na kraju završiti. Jer ta priča, kao mi ćemo dva dana pa ćemo da stanemo, to više ni ti ne odlučuješ. Imamo to, što bi rekli, na hiljadu kilometara odavde. Ovi što su krenuli sukob u Ukrajini možda su mislili da će da ga završe za tri dana ili mesec dana. Ne pitate se više vi koji ste operaciju pokrenuli. Pita se situacija kada će se taj sukob završiti i kako. I u takvim situacijama, nažalost, oni koji su manje brojni kao nacija, u principu ne mogu da budu dobitnici.“

Više puta ste spomenuli kompromis.

"Kompromis o životnim pitanjima, da budem precizan.“

Oko čega nema kompromisa?

"Nema kompromisa o tome da Srbija prizna nezavisnost Kosova na ovaj ili onaj način. To znači da se ne možemo složiti ni sa time da kada Kosovo dobije saglasnost svih pet članica Saveta bezbednosti UN može da aplicira za članstvo u UN. Pa nije poenta u tome da se njih pet članica složi. Poenta je da se prvo Srbija složi. Srbija se sa time ne može složiti. Ja verujem i Kini i Rusiji, to nije sporno. Samo u jednom trenutku može da bude njihov interes i da kažu, pa kad se Srbija složila, što bismo mi bili protiv? Prema tome, Srbija se ne može složiti sa time.“

A da li će neko Srbiju da pita za to?

"To je drugo pitanje. Nismo mi pitani da li će Francuska ili Nemačka ili Engleska da priznaju Kosovo. Mi se nikada sa time ne bismo složili. Ali, znate, može neko da vam upadne u stan i da vam uzme stan. Može neko da vam upadne u njivu, da vam uzme i obrađuje je. Ali to ne znači da ste se vi složili sa time. To ne znači da ste mu vi dali taj stan, nego je on nasilno upao i oduzeo. Prema tome, šta će biti sutra, možda će taj da shvati da je to što je ušao u vaš stan kriminalno delo, možda će neko da ga osudi, možda mu se nešto desi, možda dobije rak. Možda neko i njega napadne...“

Od 1998. godine bili ste na čelu Privremenog izvršnog veća za Kosovo i Metohiju...

"Pre toga sam bio član tročlane radne grupe SPS-a na par meseci pre nego što sam postao predsednik Izvršnog veća. Tu su bili i Milomir Minić kao predsednik Skupštine, Dule Matković kao potpredsednik vlade, potpredsednik SPS-a i direktor ’Sartida’. A Šainović je bio potpredsednik Savezne vlade.“

Gledano sa ove vremenske distance, da li ste mislili da će doći do svega ovoga?

"Pa, gledajte, 1997. je već počela oružana pobuna na Kosovu i Metohiji. Vi dolazite već u jednoj užarenoj atmosferi. Država je u to vreme pokušavala da traži kompromisno rešenje, nudeći razgovore. Mislim da je jedno 19 puta delegacija SRJ i Republike Srbije dolazila u Prištinu tražeći razgovor sa legitimnim predstavnicima Albanaca. Bili su tu potpredsednici vlade, Ratko Marković, Vladan Kutlešić, Tomislav Nikolić, Milovan Bojić, jedna ozbiljna, legitimna, ako mogu tako da kažem, radna grupa. Ni tada se nije biralo ko će sa druge strane stola biti. Međutim, tih razgovora nije bilo. Očito je da su oni imali podršku da ne dođu. Kada sam postao predsednik Izvršnog veća, pokušali smo još nekoliko puta da organizujemo takav sastanak. Za jedan sastanak čak su mi obećali da će doći, govorim o tim tada ozbiljnim liderima, Veselji, Rugova, Agani itd., koji su bili politički lideri Albanaca.“

Demaći?

"Demaći ne. On nikada nije hteo da učestvuje ni u čemu.“

On je bio političko krilo OVK.

"On je bio politička linija OVK. Dakle, obećali su da će doći. Onda smo mi pozvali i predstavnike EU, Kine, Rusije i Amerike, da budu prisutni. U poslednjem trenutku otkazali su taj sastanak, tako da su bili samo predstavnici Rusije i neke druge političke partije, za koje se ne može reći, da budem iskren, da su predstavljali većinsko raspoloženje Albanaca. I tada je potpisan neki sporazum, ali naravno reč je o političkim partijama koje nisu predstavljale većinu.“

Da li sada mislite da se sa ponudama za razgovore kasnilo?

"Pa, verovatno. Ali to je kao ono što smo pričali o severu Kosova. Posle potpisivanja sporazuma Milošević–Holbruk ja sam mislio da je to sporazum. Ali nije sporazum, nego dogovor. Ono što su Milošević i Holbruk dogovorili, to je vlada usvojila kao platformu za dalje delovanje. To je bilo nekih 12 tačaka. Ja sam to štampao i na albanskom i na srpskom i podelio. To je bilo 1998. godine u oktobru, pre dolaska misije OEBS-a. Ja sam smatrao da treba formirati nove opštine na Kosovu i Metohiji, desetak srpskih opština, Junik kao albansku, i dobio sam od predsednika Miloševića saglasnost za to. Onda sam bio u nekoliko opština u Lipljanu, Vučitrnu... Međutim, Srbi to nisu prihvatali. Predsednik opštine Vučitrn me je i napao zbog toga jer sam predlagao da se Prilužje i Plemetina naprave kao posebna opština. Rekao je – šta, ti mene hoćeš da izbaciš iz Vučitrna. Odgovorio sam mu – živi ti u Vučitrnu, niko ti ne brani. Ali sutradan kada uzimaš ličnu kartu, dokumenta itd. bolje da ideš tri-četiri kilometra u Prilužje i završavaš sve u srpskoj opštini. Politički lideri Srba nisu hteli da mi pomognu, a nisu hteli ni da podrže takvu inicijativu. A posle smo se borili da dobijemo te opštine. I, nažalost, nismo dobili Prilužje koje je pripalo Vučitrnu, a Plemetina opštini Obilić. A to su dva velika sela koja su uz Babin most, mogla da budu jedna fina srpska opština.“

Srbi nisu hteli da pomognu sami sebi.

"Ja sam predsedniku opštine rekao – slušajte, vi niste većina u Vučitrnu, po bilo kojem rešenju nećete imati većinu u Vučitrnu. Zato dajte da napravimo opštinu. On je rekao – ne, ne, mora da se napravi sporazum, da imamo 50 posto. Rekao sam im da to ne postoji. Oni su se ljutili na mene, ali šta ću, ponekad vi ne možete da pobedite atmosferu. Sigurno da je moglo ranije da se razgovara, ali mislim da to nije dovoljno. Ne mislim samo zbog ovoga što sam sada rekao oko razmišljanja srpskog življa na Kosovu, nego i zbog toga što je očito plan za otimanje Kosova bio mnogo, mnogo ranije napravljen.“

Da li je možda Dejton bio prilika da se i tu pokrene pitanje Kosova?

"Znam to, pročitao sam razne te neke knjige onih koji su bili ’pored vrata’, pa su bili kao važni sagovornici... Ali Milošević to nije prihvatao jer je znao da ako prihvati da o tome razgovara kao predsednik SRJ, da to postaje međunarodno pitanje i da iz toga nećemo izaći kao pobednik. Zato nije on otišao u Rambuje, nego je Milutinović otišao. Milomir Minić, Živadin Jovanović i ja smo insistirali da se pojača delegacija i sugerisali smo da treba da ide Milutinović. On je rekao – dođite ujutru u sedam kod mene, zvaću ja Milutinovića. Tada mu je saopštio da treba da ide u Rambuje. A Milutinović je rekao: ’Bre, pa Slobo, bolje ti da ideš, ti bi to bolje uradio.’ Sloba kaže. ’Znam da bih ja to bolje uradio, ali ti si predsednik Srbije. Ako mi prebacimo to da je jugoslovensko pitanje, onda mi imamo problem. Prema tome, ti si predsednik Srbije, a ovo je pitanje Srbije.’ Nažalost, veliki su veliki, pa onda ako ne može, što bi rekli dobrovoljno, onda krenu močugama.“

Mislite da nije moglo da se izbegne ono što je bilo 1999. godine?

"To je retoričko pitanje, pa je retorički i odgovor. Znate, u svakoj zemlji na svetu, ako jedna grupa pokuša oružanu pobunu, država ima obavezu da se protiv te oružane pobune bori. Ispada da samo Srbija nije imala pravo da se bori protiv oružane pobune. Mi smo se svi smejali kada je u Albaniji bila pobuna 1997. godine, kako to da su Albanci obili sve vojne magacine, a nijednu samoposlugu nisu, nego su pokupili oružje.“

Koje je završilo na Kosovu...

"Sve je završilo na Kosovu. Sećam se, gledao sam iz helikoptera, vodili me Pavković i Lazarević da vidimo na Košarama i na Paštriku, kako prolazi to naoružanje. I kada smo izjavili novinarima da oni to prebacuju konjima, nama su se smejali. A mi gledali da se konji prebacuju preko granice. Oni prebace konje u Albaniju, tamo ih izgladne, natovare ih puškama, po 50 sa svake strane, Poznato je da konj beži ka svojoj kući, naročito kada je gladan i on pravac – traži put. Pa, ako ga vojska uoči pa ga uništi, uništila je konja, a ne živu silu. Ali najveći deo oružja prođe. Sećam se i anegdote u Istiniću, kada sam se vraćao 7. septembra 1998. godine, posle operacije kod Radonjićkog jezera. Jedan Albanac mi je pokazivao legitimaciju Lovačkog saveza da ima legitimno oružje, da mu je deda bio na Solunskom frontu, Albanac iz Kruševice. I pita me – kako je država ovo dozvolila. Kaže – ja nisam izašao tri meseca iz kuće. Što nisi izašao, pitam. Ako izađem iz kuće i otvorim kapiju, moram da kupim pušku. Ako kupim automat od 50 maraka, nije problem u 50 maraka, nego moram da dam nekog iz familije da se pridruži OVK. I bilo mi je lakše da se zabarikadiram, a kada lupaju na kapiju ja ne otvaram i evo tri meseca nisam izašao iz kuće. Kada sam jednom prilikom pričao jednoj američkoj senatorki, ja kažem teroristička organizacija OVK uradila to, to, to... Ona me prekinula i kaže, gospodine Anđelkoviću, ne slažem se sa vama. Što se ne slažete? Pa, kaže, to ne čini teroristička organizacija. Kažem, možemo da proverimo ove podatke, da odemo na lice mesta, nije sporno. Kaže – ne, ne, nisam ja rekla da ne mislim da su tačni podaci, samo to nisu činile terorističke grupe, to čine borci za slobodu. A moja zemlja ima simpatije za borce za slobodu. Borci za slobodu u funkciji borbe za slobodu imaju pravo i da ubijaju. I šta posle toga vi da kažete? A sećam se pre jedno 30 godina u Teksasu, to se desilo, kada je tamo bila jedna grupa. Oni su to sve likvidirali. I to je potpuno normalno. Država se brani. Hoćeš ti da otcepiš Teksas...“

Što joj niste rekli da su oni bili borci za slobodu Teksasa.

"To sada čujem, što im vi ne kažete. Što im Vučić ne kaže. Kada krenete da tako nešto otvarate i da govorite, kao što sam ja njima tada govorio, na primer o Kataloniji, Korzici i slično. Oni kažu – nemoj da se baviš drugima. Bavi se sobom. Kad im kažem šta je bilo u istoriji, oni kažu – nećemo istoriju, mi se bavimo današnjim danom. I šta ti sada dalje na tu temu da kažeš. Sećam se, i jedan bivši ambasador Nemačke mi je jednom rekao – nećemo mi da dozvolimo da vi izazovete treći svetski rat. Kako, bre, mi da izazovemo treći svetski rat? Kunem se. Hajde, za Prvi sam učio, ovaj Princip ubio Ferdinanda, ali što smo mi krivi za drugi? I za drugi, i za drugi, kaže. Znači, vi niste, nego smo mi krivi. I što bi rekao naš narod, udariš u zid.“

Kada je reč o emotivnim reakcijama, i Vi ste imali jednu emotivnu reakciju 1999. godine. Svi se sećaju onoga – jebe mi se za SPS.

"Završi rečenicu, nemoj tako. Bilo je: ’Jebe mi se za SPS, briga me je za narod.’ Rekao sam to. To je bilo u vreme haosa. Dolazak KFOR-a, odlazak vojske... Srbi su uznemireni i bio je veliki skup u Kosovu polju. Tog trenutka nisam znao gde sam to rekao, a nisam ni znao da je to neko snimao. Onda je Studio B, kao opozicioni medij, to objavio. I uveče zove me Vlajko Stojiljković, negde posle deset, u kancelariju i pita kako sam. Vidim ja da nešto nije u redu. Pa, znaš, ovo što si rekao. Šta sam rekao? Dobro, Vlajko, to liči na mene, ali ja ne znam gde sam to rekao, da li u Štrpcu, da li u Orahovcu... Demantuj. Pa što, ako su oni to pustili audio, kako da demantujem. Šta je suština? Ja sam tu sa narodom bio, u masi. I neka žena mi dobacuje: gde ti je Voja, gde ti je Migo, oni su pobegli sa Kosova. Gde su ti tvoji socijalisti... Voja je bio predsednik Pokrajinskog odbora, izvršio je samoubistvo u septembru... I ja naravno da sam to rekao. Bio sam sa generalom Džeksonom, komandantom KFOR-a, pokušavali ljude da ubedimo da ostanu.“

Vi ste ostali tada na Kosovu još...

"Ostao sam još godinu i po dana, faktički do promene vlasti 5. oktobra. I da budem iskren, ne samo što mi je to mnogo teže bilo nego bombardovanje, ali mislim da je bilo korisno. Ne možete vi svakome da pomognete.“

Zamerili ste nedavno partijskim kolegama da nisu bili preterano aktivni na skupštinskoj raspravi o Kosovu.

"Nije reč da sam zamerio, nego jednostavno moj utisak je da su mogli da budu agilniji.“

Zbog čega mislite da nisu?

"Ne znam, nemam funkciju SPS da bih mogao da se izjašnjavam o partijskoj politici.“

Mart je pun nekih značajnih datuma...

"Nažalost, značajnih datuma od kojih ne možemo baš da pravimo veselja.“

Kada poređamo 9. mart, 11. mart, 12. mart, 17. mart, 24. mart, šta na Vas ostavlja najveći utisak?

"Svi događaji ostavljaju utisak. Ali kada sada povežemo 17. mart i izjavu onog Austrijanca, onda to postaje potpuno ogavna stvar. To je ovaj koji traži da mi uklonimo spomenik Milici Rakić i da mi time širimo antiamerikanizam i anti-NATO raspoloženje. Oni bi hteli da se mi u stvari izvinimo i za naše žrtve koje su oni počinili. To je, u stvari, nastavak i 17. marta i 24. marta.“

Da se izvinimo što smo ih "pobedili“?

"Nisam rekao da smo pobedili, nego da se izvinimo što su nas gađali ’tomahavkama’, ubijali decu i ljude. Svaki od tih datuma je težak na svoj način. Ali šta ćete, takav je mart. Dan pred 24. mart bila je Skupština. I sećam se, pitali su me novinari – šta sada? Rekao sam, mi smo uradili sve što smo mogli, a šta će oni da urade, to je na njima. Ali zakazao sam odmah iz Beograda sednicu Izvršnog veća sa svim načelnicima okruga i rekao sam da ne znam šta će biti. I ako krene, najvažnije je za nas, za civilne organe vlasti, da obezbedimo hranu i ono što je neophodno za život građana. Nije naše da se bavimo vojskom i policijom. I dok smo mi sedeli, počelo je bombardovanje. Ali 17. mart mi je teži nego čak i 24. mart. Ja sam to psihološki mnogo teže doživeo gledajući sve one slike. Znate, kada ste tu pa činite sve što možete pa vam lakše. A ovako, kada sedite u Beogradu i gledate šta se dešava 17. marta, a ne možete ništa, samo možete da gledate i da se nervirate, onda vam je to mnogo teže.“

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Tortom i milkšejkom na Bisljimija zbog ZSO (VIDEO)
kosovo, srbija

Najavljen protest

21.03.2023. 22:51

Tortom i milkšejkom na Bisljimija zbog ZSO (VIDEO)

Aktivisti opozicione Socijaldemokratske partije Kosova gađali su u utorak tortom i milkšejkom zamenika premijera privremenih prištinskih institucija i glavnog pregovarača Prištine u dijalogu sa Beogradom Besnika Bisljimija.
Close
Vremenska prognoza
few clouds
20°C
29.05.2024.
Beograd
Wind
PM2.5
5µg/m3
PM10
6µg/m3
UV
UV indeks
1
AQI indeks
1

Oni su ponos Srbije

Vidi sve

Najnovije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve