Vesti
17.02.2025. 08:35
Vesti
18.04.2025. 19:10
Đoko Kesić
Zašto je tako?
Kafanska politika - omiljena srpska tema
Reč nije skupa, pogotovo ako se ne mora praktično dokazivati, zapisao je Borislav Pekić u petoj knjizi "Zlatno runo“. Ova misao je upletena ne samo u literaturu, nego u našu svakodnevicu. O politici je reč.
Da li su Srbi endemska vrsta ljudskog roda koja, evo skoro dva veka, više veruje politici nego svojim očima i zašto kroz istoriju to plaćaju previsokom cenom? Te odluke u istorijskom izboru saveznika i prave strane bile su apsolutno ispravne, ali su to plaćali enormnim brojem života i svekolikim stradanjima, neprimereno istorijskoj ulozi malog naroda. Nekako, ali jasno pogrešno, hteli su veliku istoriju zanemarujući očevidno saznanje da ona pripada samo velikim narodima. Sve se svodilo na velike žrtve i besmisleno dokazivanje "evo vidite da i mi možemo“!
Srbi seljaci od prasaznanja prema vlastima i politici imali su nekakav pritajeni otklon. To im je govorio nauk da država i politika ništa ne daju, uglavnom uzimaju ili otimaju. Politička i intelektualna elita, za koju su zbog neobrazovanja imali izvesne simpatije, ali to im se redovno lupalo o glavu.
Moderne tehnologije, kablovske TV stanice, enormni broj dnevne i periodične štampe, društvene mreže, političku Srbiju, kao i ostatak sveta izvrnuli su naglavačke. Međutim, Srbi su se preobrazili u endemsko socijalno biće gde im je politika postala prava, ali i psihološka hrana. O politici pričaju u kući, na poslu, u kafani, u telefonskim komunikacijama sa prijateljima i poznanicima.
Zbog čega?
Milivoje Miki Mihailović, poznati jugoslovenski i srpski novinar, kaže da Srbi nisu tako izražen izuzetak jer takvi su svi Balkanci, a tek Turci, Izraelci, Arapi... On ovaj fenomen vidi kao mazohizam koji nacija dobrovoljno prihvata.
"Srbi vole moć, a na ovim prostorima učešće u vlasti donosi moć. Najčešće i jedinu moć u Srbiji. Za političare to je najveći izvor bogatstva i privilegija. Vlast je plen. Svi narodi na balkanskoj vetrometini vekovima su zavisni od politike i političara. Svi u narodnom predanju i istoriji grade kult vođe, hrabrog, skromnog, pravednog zaštitnika naroda, nacionalnih i državnih interesa... Taj model vođe sada ’živi’ samo u predizbornim štabovima u kojima imidž mejkeri grade slagalicu po kojoj narodu predstavljaju ’vođu – spasitelja’ koji zapravo predvodi svoju ekipu do vlasti. Kult vođe i kult politike je svojevrsni mazohizam. Vođa, kakav god da je, od opštine do vrha države je veza sa sistemom. Ne rešava probleme niko kao vođa. Vođa je zamena za institucije.
Vesti
04.03.2025. 15:54
Istorija političkih ubistava u Srbiji: Dobro je biti blizu vođe, ali ne preblizu
Pre 20 godina kada je kosovski političar Veton Suroi krenuo u kampanju pešice, što je bila novost na Kosovu, mislio sam da će pobediti. Moji prijatelji Albanci su mi rekli – nema šanse. Albanci poštuju moćnog političara. Glasaće za ove koji im u kampanju dolaze u crnim džipovima i gardom sa ’kalašnjikovima’, a ne za ovog pešaka s rančićem na leđima. Nije prešao cenzus.
Da završim, Srbi vole vladare, ali su surovi prema njima“, kaže kolega Mihailović.
Ugledni novinar, analitičar i programski direktor "Demostata“ Zoran Panović za "Ekspres“ najpre podseća na zabludu da u nekim nordijskim državama ljudi ne znaju ko im je premijer ili šef države.
"Ja te ljude na Zapadu nisam sreo, a ova priča kod nas koristi se kao antiteza našoj opsednutosti politikom. Kod nas je prisutna opsesija, rekao bih, kafanskom politikom iz koje proizilazi apsolutno neznanje koje tumači sve. To me podseća na primer seljaka koji dva puta godišnje dođe do Čačka, pa priča kako mu je neko rekao kada su se sreli u San Francisku Džo Bajden i Si Đinping, da bi podelili Rusiju kao što su nekada Milošević i Tuđman u Karađorđevu delili BiH. I šta reći tom čoveku koji je ubeđen da to najbolje zna? I kada imate takvo tretiranje politike u dobrom delu Srbije, onda je sve drugo moguće pa i da su Srbi ustaše.
Ja sam ubeđen da je naš temeljni problem što smo mi državovoljni, ali nismo državotvorni narod. Očigledno ne možemo da napravimo državu. I aktuelnoj situaciji s jedne strane Vučić pokazuje ogromno nasleđe komunizma, preuzeo je komunističku etatističku, birokratsku komponentu države, dok je dobar deo društva koji je antivladin preuzeo neku samoupravno organizovanu formu društva ili političke akcije. Sve to nas udaljava od nečega što je najnormalnije, a to je stabilan višepartijski sistem u Srbiji gde bi neke političke partije predstavljale neke ljude u svojoj socijalnoj strukturi društva. Iz toga i proizilazi naša opsesija politikom i stalna potreba za vođom, stalna potreba ‒ voluntarizam, egalitarizam, etatizam... To je slika i prilika našeg društva danas. Ušli smo u vrzino kolo iz kojeg ne možemo da izađemo.
Treba li naglasiti da mi nažalost živimo od 1987. godine u obojenoj revoluciji koja se zove antibirokratska, koja i dan-danas traje. Barjak joj je podigao Slobodan Milošević i sada drži barjak Aleksandar Vučić. Imali smo neke manje faze smanjivanja intenziteta te revolucije, ali ona i dalje traje, kako bi komunisti rekli ‒ revolucija koja teče, i dalje teče“, kaže Panović.
Sve današnje podele su za i protiv Vučića i njegove vlasti. Istina postoji i ona politička kolona koja je protiv i Vučića i opozicije. Panović kaže da se u javnom političkom govoru mešaju nespojivi pojmovi kao važni argumenti.
"To što ako imate stabilan dinar ne znači da imate stabilnu demokratiju, ako imate neke investicije ne znači da imate dobre medije... pa tako ukrug. Ljudi se pitaju ‒ kako je moguće da nam se događa ovo ili ono? Ali tu istu stvar svako gleda iz svog ugla. Složena je to priča. Ljudi se pitaju ‒ zašto pristalicama Vučića ne smetaju njegovi potezi, ili njegovih perjanika, jer kad bi to radila opozicija, to bi bilo sačekano kao najgora uvreda. Nisam ja ni protiv Vučića, ni za njega, ali sve je to izgubilo smisao u tom galimatijasu“, kaže Panović.
On dodaje i da je autoritarnost veliki problem politike jer, kako kaže, objašnjavati autoritarnom čoveku da nije u pravu je kao ubeđivati nekoga da su Amerikanci ipak bili na Mesecu.
"Autoritarnost se može smanjivati generalno nekom državnom politikom i to bi bilo u praksi. Ali kod nas ona se pojačava. Jednostavno, kult ličnosti je dominantan u Srbiji, Tito, Milošević, Vučić. I sve je to prolazno. Pa pevali su Srbi ’Spasi Srbiju iz ludnice, Koštunice’. Gde je sada? Niko ga se ne seća. Nosili su Miloševiću postere, lepili i po šoferšajbnama, ko se njega više seća? To je sve prolazno. Bitno je da se uvek traži novi vođa i to je to. Sve to ne treba mešati sa fenomenom liderstva i nije svako liderstvo kult ličnosti“, govori Panović.
Vesti
14.08.2023. 13:10
Ljubodrag Dimić: "Najpre – da se Srbi slože"
Scena
25.10.2023. 15:00
Istinita priča o istoriji i bratoubilačkom ratu
Podsećamo ga da je u Srbiji, ako izuzmemo kratko vreme vladavine kralja Petra I i osmogodišnje vladavine kneza Mihaila Obrenovića, od 1804. godine dominantan kredo da je bez vođe Srbija ništa.
On odgovara da je to tačno, ali kaže i da je, kada bi birao kao novinar, on najbolja iskustva imao dok je Koštunica bio na vlasti.
"Iako njemu ima mnogo zamerki, ali za medije to je bilo najbolje vreme između svih ovih koji su bili od ’90. na vlasti. Govorio je ’mediji su slobodni ili nisu’. Srbiji je potreban lider. Vučić je imao istorijsku šansu, jeste on uradio dosta dobrih stvari, mogao je recimo ustoličiti srpski dvopartizam, to je dovoljno za istoriju. I to je cela filozofija. Nama i danas treba lider, pravimo razliku između liderstva i kulta ličnosti, kult ličnosti je ono što je opasno.
U našoj istoriji treba racionalizovati političke zaostavštine Karađorđa, Miloša, ali i razumeti da je naše ludilo počelo poznih ’80-ih godina... To autentično ludilo uvelo nas je u obojene revolucije iz 1987, 1988. 1989. godine. Ono je nas zavilo u crno i mi iz toga ne možemo da izađemo do danas. To ludilo mutira, pa opet mutira, ali je sve luđe i luđe, kako se nagomilava istorijsko iskustvo. To je naš glavni problem. Mi smo dve-tri godine pre pada Berlinskog zida imali lažne promene, reetatizaciju partije, i nas sada stižu cene za to. Umesto da prva uradi nešto na Istoku Evrope, da sruši komunizam, da uvede demokratiju, mi smo otišli u sasvim drugom istorijskom pravcu i ne možemo mi sada upodobiti sve te naše promašaje. Sada će ispasti da je to bila avangardna politika, samo su falili Putin, Tramp, Si Đinping, Orban pa da to bude generalna politika. Ta politika, naučno je dokazano, jeste promašena i biće promašena uvek. Samo da li će biti Srbije posle nje, to je već pitanje?“
Politička i akademska elita u Srbiji nikada nije imala ni snage ni želje da izađe iz tog kruga, slaže se i Panović, uz ocenu da "za to mi nemamo snage ni pameti“.
"Tu treba biti zaista racionalan. Mnoge države koje su se oslobađale neke vrste socijalizma, komunizma razlikuju se od Srbije. Mi imamo nešto što drugi nemaju, a to je Kosovo. Racionalno je i pitanje ‒ da Srbija nije imala problem Kosova, da li bismo mi tako zaglibili? Mnoge velike zemlje, pa i Kina bi morala da se petlja sa Kosovom da ga je imala. Srbija nije mogla da se pomiri sa odlaskom Kosova, što ne bi prihvatila nijedna država, demokratska ili nedemokratska. Opet nije imala snage i kapaciteta da ga zadrži ili da animira Albance da budu deo nje. Možda bi bez Kosova sve bilo drugačije.
Možda je Vučić hteo da racionalizuje taj problem na Kosovu. Ali ga je racionalizovao tako što je širio opet kosovske probleme. S jedne strane ga prilagođava političkoj realnosti, a sa druge opet, da ne budem ciničan, na njemu pumpa patriotizam. To je i dalje i dalje naš večiti problem. Svi narodi bivše Jugoslavije stvorili su ’90-ih nove nacionalne narative. Istovremeno, i u Srbiji se menja nacionalni identitet. Imam osećaj da se pojavljuje neki novi narod koji nosi srpske simbole, kojima su puna usta Srbije, ali koje realno ne zanima šta će biti sa Srbijom. Njih samo zanima da li će Putin osvojiti nešto po Ukrajini. I to šta se rađa to ćemo videti sutra.“
Vraćamo se strahu i pitanju ‒ da li je moguće izaći iz političke krize u kojoj je Srbija danas razumom, pomirenjem, a ne sukobom. Zoran Panović kaže da, uz sve tenzije i naš potencijal za čarke i tuče, nema istinske želje za građanskim ratom, "daleko bilo“.
"Ima jedan aforizam, zaboravio sam ko ga je napisao – ’Raspituju se seljaci kako da se ponašaju u građanskom ratu’. Ne nastaju građanski ratovi bez ideoloških osnova. A da imamo rat za i protiv Vučića, to je maloumna ideja.
Nadam se da će se nešto desiti sa našom unutrašnjom politikom. Šta će se desiti? Ne bih voleo da bacam grašak, ne vidim da ova vlast može da se reformiše, ali neke strateške ustupke ume nekad da pravi, i treba da ih pravi. Možda u nekim nišama, što sada ne vidimo, možemo očekivati neki normalan rasplet. Profesor Slaviša Orlović sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu je nešto vrlo dobro primetio. Da bi se promenila vlast u Srbiji, moraju da se ispune dva uslova. Prvi uslov je da većina građana Srbije ne želi tu vlast koja je u Srbiji, a drugi uslov je da strani faktor takođe pristaje i želi promene u Srbiji. I 2000. i 2012. godine kada su bile tektonske promene u Srbiji, ispunila su se oba uslova. Vučić otkad vlada od 2012. godine nijedan uslov nije bio ispunjen. Sada možemo govoriti da je možda blizu ispunjenja, ali i dalje je spoljni faktor jako uz Vučića.
Na primer, 2012. godine, nije Zapad doveo naprednjake na vlast. Doveli su ih građani Srbije, ali je Zapad prepoznao SNS kao legitimnog partnera ako dođe na vlast. Malo je za Vučića kao suverenistu nezgodno da zavisi samo od podrške spoljnog faktora. Videćemo. Zanimljiva je i ideja vlasti, to je jedan čudan proces, da se izgrađena partija kao Srpska napredna stranka utapa u neki magloviti pokret. To je, čini se, uvod u političko rebrendiranje. U političkoj opoziciji ne postoji potencijal, za sada, da se napravi jedna organizaciona partijsko-frontovska struktura koja bi mogla da artikuliše ovu vrstu protesta i nezadovoljstva. Čak mislim da Vučić formiranjem pokreta može, možda ne namerno, da pomogne stabilizaciji i konstituisanju srpske političke scene i da će Srbija na kraju možda dobiti ipak neki, ja ga zovem taborski dvopartizam. Pa ćemo ipak imati dve velike političke celine koje bi trebalo da se na neki način dodatno uobliče.
Mi u Srbiji, odavno, a te osnove postoje i danas, imamo dve partije – radikale i demokrate. Sad kako ćemo ih zvati, da li ćemo ove zvati naprednjaci, da li ćemo ih zvati zavetnici, da li ćemo one ovamo zvati ovako ili onako, to je već terminološko pitanje. I kako vreme odmiče, mislim da će sve manje biti prostora za treći blok. Moguće da će ga biti, ali on neće više biti preovlađujući. Možda u tom nekom pravcu krene srpska politička scena. Sve zavisi naravno i od situacije u svetu koja je turbulentna. Ostaje nam da se nadamo da će ono što je u srpskoj istoriji često deficitarno, a to je razum, ipak na kraju da preovlada“, objašnjava gospodin Panović.
Na kraju, dok se konačno ne isprofiliše i racionalizuje politička scena u Srbiji, vratimo se suštini ove priče – zašto su Srbi opijeni politikom i zbog čega, evo više od dva veka, uvek nađu vođu kojeg obožavaju? U tu našu stvarnost apsolutno se uklapa ona Pekićeva misao s početka teksta o jeftinoj političkoj reči, jer naše vođe u Srbiji su vlasnici ne samo svekolike moći, nego i istine o svemu.
Vesti
31.07.2024. 15:05
Prof. dr Dušan Proroković: "Tragedija evropske politike tek počinje"
Vesti
30.05.2023. 15:31
Hoće li nam Haški tribunal pisati udžbenike istorije?
Život
25.09.2023. 15:00
Predrag Marković: "Milošević i Draža su slični"
Komentari
