Život
04.08.2022. 22:25
Nebojša Jevrić

Kolumna

"Bilo je to prvi put da vidim zlo"

1
Izvor: Shutterstock

Bojana je ugasila svetlo, a nije zatvorila vrata.

Umoran od plivanja zaspao sam rano.

Negde oko ponoći, utrčala je u sobu, upalila svetlo i skočila na krevet.

Jež, jež nam je ušao u sobu.

Ježuljka je prošao pored kreveta i šmugnuo pod ormar.

(Stari Rimljani držali su ježeve kao domaće životinje. Kućne ljubimce. Lako se navikavaju na ljude. Gde ima ježeva nema buba ni zmija. Jedu rado mačju hranu, voće, komadiće slanine iz ruke.)

Ubiti ježa je greh.

Na kraju našeg sela živio je neki Gligorije koji je jeo ježeve.

Seljaci su izbegavali njegovu usamljenu udžericu.

Ustani i izbaci ga, molim te…

Ne pada mi na pamet. On je naš gost večeras.

Uzela je pokrivač i jastuk i prešla u drugu sobu.

Nasekao sam jabuka, stavio na tanjir i gurnuo ispod ormara.

U svitanje, jer ustajemo rano, idemo na kupanje, ni jabuke ni ježa više nije bilo.

Ali za svaki slučaj ostavljam obnoć otvorena vrata i jabuku ispod ormara, možda noćni ratnik svrati.

"Ježonja, dragonja, stari druže moj.“

Bilo je to pre mnogo godina.

Pisac, kažu, čitavog života rane iz detinjstva leči.

Kraste raskopava. Ne da mu ne zarastu.

Vraćali smo se iz šume nas četvorica dečaka.

A onda smo ugledali ježa.

Skinuo sam jaknu, umotao ga u nju i krenuo da ga odnesem u dvorište. Radovao sam se novom prijatelju.

Seli smo na livadak pored pruge.

Jaknu stavio pokraj sebe.

Jež je izmigoljio iz jakne i začuđeno gledao u nas.

Moja tri druga su se dočepala kamenja.

Počeli da bacaju na ježa. Bacali su sve veće kamenje.

Maleno telo je krvarilo.

A onda su ga dotukli.

Stajao sam sa strane i plakao.

Gospodari muva su se smejali.

Što plačeš, pizdo…

Ne plačem, rekao sam i progutao suze.

Bilo je to prvi put da vidim zlo.

Duboko, iskonsko zlo čoveka. A bili su to dobro vaspitani dečaci iz dobrih kuća.

Mnogo puta sam lutajući kroz život video zlo. Od Slavonije i Like, od Sarajeva do Peći. Imao sam trideset kad je rat počeo, a četrdeset sam napunio maja 1999. na Kosovu.

Slikao sam odsečene glave, izvađene oči, srce čovekovo…

Video sam do juče mirne težake kako se u vučje kože oblače.

Lutajući po zlu putu u traganju za pričom, sreo sam Nečastivog lično. Smejao mi se u lice. I danas čujem taj smeh kad zatvorim oči. Čujem smeh drugova koji su mi se rugali zbog suza.

I nikad više nisam plakao.

Kome je bio kriv Miloš Jevrić, auto-mehaničar iz Peći. Bio je jak i zdrav. Uzeli su ga za rezervne delove. Kome pesnikinja gospa slavijanska Darinka Jevrić… Kunem se Bogom svemogućim da sam tražio metak lutalicu. Ali očito je da je moje poslušanje da budem svedok.

Opet je počeo jedan rat.

U plamenu vatre završilo je dvesta pedeset miliona knjiga.

Gorio je Dostojevski, Čehov, Gogolj, Puškin… Ponovo su ubili Anu Ahmatovu.

Gorele su knjige trinaestog apostola.

Jezik kojim su pisane zabranjen je u Ukrajini.

Povlačeći se, ostavljaju za sobom spaljenu zemlju.

A dobili su istopolne brakove.

A ispraznili su im sve zlato iz banaka.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
33°C
18.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve