Vesti
27.07.2021. 12:41
Vesti
09.08.2021. 08:10
Vojislav Tufegdžić
Intervju
Aleksandar Šapić: Imam snage za nove izazove
"Došlo je vreme da počnemo da vodimo računa o sebi, a što će neko to doživeti kao ugrožavanje svog interesa, iskreno, prelazi granicu zdravog razuma."
„Mislim da je pristup novinara prema meni danas drugačiji jer više obraćaju pažnju na ono što kažem. Ako biste se osvrnuli na moje intervjue od pre tri ili četiri godine, što se tiče opozicionih medija, uvek je bilo isto. Samo što tada nije previše pažnje obraćano na moje reči i stavove. Sportski rečeno, pošto sam prešao iz Rajo Valjekana u Barselonu, sada pažljivije posmatraju kako trčim, kako vodim loptu, kako se odnosim prema klubu i saigračima… Mada to radim na isti način kao što sam oduvek radio“, kaže za „Ekspres“ Aleksandar Šapić, nekadašnji predsednik Srpskog patriotskog saveza, predsednik opštine Novi Beograd, sada i potpredsednik Glavnog odbora Srpske napredne stranke.
U poslednje vreme imali ste nekoliko verbalnih okršaja sa pojedinim novinarima i medijima. Ne dopadaju Vam se pitanja koja Vam postavljaju, odnos prema Vama lično ili nešto treće?
„Suštinski, nemam sukob sa medijima. Jedan sam od retkih koji se, kada je program uživo, odazivam svuda gde me pozovu. Međutim, možda se percepcija mene u javnosti promenila. Nekada sam im delovao beznačajnije, danas im potencijalno delujem značajnijom političkom figurom. Negde me pozivaju češće, negde ređe, negde iskazuju dozu zlonamernosti, na drugim mestima dobronamernost, što je u krajnjoj liniji legitimno. Navikao sam na to.
Odavno su mediji kod nas ustrojeni da forsiraju svoju politiku, pa u odnosu na nju, na meru u kojoj im se sagovornik manje ili više uklapa, tako formulišu pitanja i koncipiraju čitav razgovor. To sam prihvatio kao stanje. Uvezli smo taj pristup sa Zapada pa je postalo standard da mediji, kao i političari, imaju svoje politike, svako ima viziju kroz koju posmatra realnost. Nismo mi to patentirali.“
Da li je to realna cena koja mora da se plati?
„Jeste. Jednostavno je tako.“
Percepcija o političkom životu u Srbiji jeste da je pripadnost jednoj strani neminovnost, biti ili za ili protiv, levo ili desno, ili Zvezda ili Partizan… Koliko je funkcionalno društvo koje razmišlja i ponaša se na takav način?
„Čak ne samo tako, nego i u zavisnosti od toga kako vas lično doživljavaju. Na istovetan način se prihvataju i vaši odgovori. To sam lično doživeo kroz, da ih nazovem, tri faze. Prva je bila momenat kada sam ušao u Vladu Republike Srbije, druga je bila političko približavanje Srpskoj naprednoj stranci, treća je predstavljala ujedinjenje dve stranke. Kako su se te tri faze odvijale, ljudi su sve više počeli da me svrstavaju na jednu stranu, iako apsolutno nisam menjao ni svoje poglede ni odgovore na pitanja. Suštinski, ni na jedno. Pravo pitanje jeste – kako nekome nije smetao moj stav na određenu temu u jednom, a potpuno im je neprihvatljiv u drugom vremenskom periodu i u novim okolnostima? Tako su dočekani moji odgovori.
Ali, to mi je donekle logično. Ljudi imaju potrebu da uprošćavaju stvari, lakše im je da prosuđuju na način – crno ili belo. Da li je to svrsishodno za naše društvo, da posmatramo i mislimo tako, da je nevažno šta se govori i čini, da je presudno gde si svrstan… Pa, problem je.“
Vesti
03.08.2021. 20:05
"Amerika je u Srbiji mogla da dobije oslonac na Balkanu"
Da li ste sačuvali svoje stavove?
„Trudio sam se svih ovih godina da argumentima zastupam određene stavove, nevezano od toga da li dolaze od jednih, drugih ili trećih. Koliko sam uspevao u tome, ne znam. Zaista sam prilazio predlozima i problemima onakvim kakvi jesu, a ne u odnosu na to od koga dolaze. I zato sam stalno, dok nisam postao deo SNS-a i vladajuće koalicije, slušao zamerke kako ne želim da se zameram, da sam taj koji ima tajne dogovore, da sam taj koji koketira sa SNS-om… samo zato što sam stao iza nekih postupaka koje je činila aktuelna vlast. I ja bih isto to radio, ali nisam bio u prilici. Neki su očekivali da budem apriori protiv svega.
Iskreno mislim da sam jedan od retkih koji se trudio da se tako ne ponaša. Da sam uspeo nešto veliko da promenim, verovatno da nisam, ali ću se truditi da se i dalje ponašam u skladu sa onim što branim, što verujem da je ispravno, a ne u skladu s tim sа koje strane dolazi.“
Šta se praktično promenilo od kako ste uz poziciju predsednika opštine Novi Beograd postali i potpredsednik Glavnog odbora SNS-а? U radu, obavezama, nekim promišljanjima…
„U promišljanjima ne, s tim što sada imam obavezu da šire posmatram neke stvari. Naravno, u skladu sa svojim stavovima, jer niti mogu niti želim da sebe sa 43 godine promenim preko noći. Menjam se onako kako se čovek s godinama prirodno menja, a ne zato što sam prešao iz jedne u drugu političku organizaciju. Operativno, što se tiče Novog Beograda, skoro ništa se nije promenilo, radim kao što sam radio. Čak se ni neki potencijali nisu proširili, ali to je druga priča.“
Vesti
01.06.2021. 11:21
Šapić: O nemogućnosti da sarađujem sa Vesićem napravljen rijaliti
Vesti
29.07.2021. 12:12
U vremenu lažnih vesti istina je vest
Kao predsednik najveće opštine u Srbiji dugo ste bili malo vidljivi?
„Drugo je kada postanete potpredsednik jedne takve organizacije. Onda imate obavezu da sagledavate probleme i mogućnosti daleko šire nego što je lokal. Pa, i daleko šire nego na nacionalnom nivou kada sam bio predsednik Srpskog patriotskog saveza. Poslednjih mesec i po dana sam dosta putovao po Srbiji, upoznavao se sa ljudima iz organizacije, sa njihovim problemima, svime što to nosi. S te strane se jeste promenilo. Nije što se tiče izvršne vlasti, jer sam ostao na istom nivou na kojem sam bio, predsednik opštine Novi Beograd. Čak nisam hteo ni da uđem u Vladu Srbije kada je moja tadašnja stranka ušla u vladu, jer sam smatrao da nije ispravno da se bavim politikom na način – kako se koja funkcija ʼotvoriʼ tako juri na nju.
Što se tiče političkog života jeste, jer funkcija i odgovornost koju sada imam nije jednaka odgovornosti koju sam imao kao predsednik SPAS-a. Sa nekoliko procenata podrške, u odnosu na sada kada više od 50 ili ne znam koliko odsto ljudi na izborima daje podršku vašoj organizaciji.“
Da li ste se na novoj poziciji sreli sa nekom vrstom odbojnosti od ljudi kojima ste možda ugrozili ambicije?
„Sigurno da jesam. Ima onih za koje primećujem da jesam, a izvesno je da ima više onih za koje to nisam imao priliku da vidim. Ali, to je normalno. Nije to ništa neljudski, nelogično, nešto što se retko dešava. To je kao u svakom preduzeću ili sportskom klubu, bilo kojoj vrsti udruženja. Normalno je to kada dođe neko ko bi trebalo da doprinese kvalitetu toga što se radi. Ne mislim da je to nešto neuobičajeno.“
Šta biste u ovom trenutku naveli kao najveće političke probleme Srbije?
„Na današnji dan mislim da se definitivno izdvajaju dva problema. Kao i u celom svetu, problem sa korona virusom, jer je izuzetno teško praviti ozbiljne planove kada ne znamo šta nosi sutrašnji dan. To je pitanje svakodnevnog života. Drugi problem je aktuelna situacija u vezi sa razgovorima s Prištinom. Čini mi se da je to malo širi kontekst, s obzirom na ove deklaracije o Srebrenici i atmosferu koja je, posle nekoliko godina izvesnog zatišja, od strane Zapada ponovo podignuta na višu tenziju. Čak i ovaj Inckov zakon, ili kako god se zvao, deluje u istom paketu pritisaka na Srbiju. Ne znam koji je krajnji cilj niti koji će intenzitet primiti, ali mislim da je to veliki problem za našu zemlju.“
Sporazum o svojevremeno nazvanom mini-Šengenu je napor u drugom smeru.
„To je odlična kontramera. Ideja otvorenog Balkana, da ga nazovemo po novom terminu, prvi put je pomenuta pre nekoliko godina. Sada bi trebalo da počne da se sprovodi. Kao da je Aleksandar Vučić znao da nas nešto ovako čeka jer Srbiji, uveren sam da me utisak ne vara, ponovo pokušavaju da nametnu negativnu konotaciju kako pokušava da destabilizuje region, da zavadi komšijske narode i unese neki nemir u region. Implementacija Sporazuma o otvorenom Balkanu, a videćemo kojom brzinom će ići, ukoliko sam dobro razumeo, trebalo bi da se realizuje početkom 2022. godine, dovešće do toga da granice budu potpuno otvorene, da protok ljudi i roba, kapitala i usluga bude identičan kao u Evropskoj uniji. Mislim da je to apsolutna pobeda i nas i onih koji su s nama u tom projektu. Iskreno se nadam da će se u dogledno vreme tome pridružiti Crna Gora i BiH.“
Da li ima mesta bojazni da će oni koji poseduju moć, novac i uticaj to doživeti kao svojevrsni prst u oko?
„Ispostavilo se da svaki put kada ovde počnemo normalno da funkcionišemo oni to dožive kao prst u oko. Ne možemo da budemo toliki mazohisti. Mi poštujemo njih, ali volimo sebe. Ne vidim nijedan razlog zašto bismo nekome predstavljali smetnju. Ukoliko neko očekuje da bismo ovde trebalo večito da se sukobljavamo, da živimo na ivici egzistencije, a oni nam zauzvrat aplaudiraju, tako baš neće moći. Kada smo, sada tome ima već više decenija, radili ono što su od nas očekivali, uglavnom smo dobijali aplauz, neki bi to nazvali praznim obećanjima. Svejedno, konkretnih stvari je malo bilo.“
Može li se kao značajan politički problem navesti veoma negativno kretanje nataliteta u zemlji?
„Naravno da može. Ali, to je politički problem svih razvijenih zemalja, posebno zapadnog sveta. I mi delimo taj problem. Ne postoji čarobni štapić kojim se to rešava. Najcrnje od svega je da, što više radite analize i tražite razloge, pokušavate da ustanovite mere za poboljšanje nataliteta, dolazite do zaključka da kako društvo ekonomski napreduje, postaje stabilnije i snažnije, tako natalitet pada. Rast je samo u manje razvijenim područjima, čak i u socijalno ugroženim sredinama, što zvuči apsurdno. Ali je tako. Teško ćemo pronaći jednostavno rešenje problema.
Vidim da se došlo do prvih mera kroz predloge povećanja davanja države za novorođenu decu. Ta davanja odranije postoje, ali će ubuduće biti značajnije veća. Da li će to pozitivno uticati na ljude, videćemo. Pre mi se čini da je to pitanje stanja svesti. To je dugoročan proces gde bi trebalo da produbimo svest o važnosti opstanka ovog naroda. Na to se nadovezuje i odlazak ljudi iz manjih sredina u veće gradove, omogućavanje malim sredinama da ljudima pruže uslove za bolji život. Time bi demografska slika možda bila drugačija. Verujem i da je odlično što počinjemo da ulažemo više u kulturu, da čuvamo tradiciju, finansiramo filmove, serije, pozorišne predstave o srpskoj istoriji, nacionalnim velikanima, a ne da proizvodimo one glupave humorističke serije za koje ne znam ni kome su smešne. Sve to može da probudi kod ljudi svest da potomcima ostavljamo i nudimo nešto kvalitetno.“
Zašto je nemoguće uspostaviti dijalog vlasti i opozicije, za početak bar po pitanjima od nacionalne važnosti? Učiniti korak koji bi poslužio kao primer čitavom društvu.
„Pokušaću da budem objektivan jer sam sada na drugoj strani. Dok sam bio na strani opozicije, nisu me u potpunosti tretirali kao svog. Jer, postojao je svojevrsni ultimatum – ili radi sve što ti mi kažemo, ili si uljez. Sasvim realno, što je lako proverljivo, od kada su počeli prvi problemi te vrste i prve pretnje bojkotom izbora, kada biste sve popisali uvideli biste da je vlast napravila desetine promena, izuzetaka, otvaranja, spremnosti na kompromis… I da kako je vlast opoziciji otvarala više mogućnosti tako je druga strana bivala sve nezadovoljnija tražeći sve više. Došli smo do situacije kada njihov zahtev, uprošćeno, glasi – sklonite se sami s vlasti. Uopšte ne karikiram. Ako se sećate, prvi zahtev je pre dve i po godine bio da hoće da razgovaraju sa Vučićem, a potom su saopštili da s njim neće da razgovaraju. Kada je Vučić poslao na razgovore nekog drugog, odgovorili su da će pričati samo sa Vučićem i ni sa kim drugim. Sada deo opozicije razgovara sa Vučićem, a oni koji su bili najglasniji u zahtevu da razgovaraju sa njim ne učestvuju u razgovorima. Ukratko, ne znaju više ni šta traže.“
U značajnom delu se zahtevi odnose na zastupljenost u medijima, pre svega na Javnom servisu koji svi finansiramo.
„Pre nekoliko meseci sam dao predlog, ali vidim da ga niko nije prihvatio iz opozicije, da izađu sa jasnim zahtevom i saopšte čega danas konkretno nema, a bilo ga je do 2018. godine kada su izašli na izbore. I obećao da će im vlast vratiti bukvalno sve što im je u međuvremenu, navodno, uskraćeno. Problem je što nemaju šta da odgovore. Čak su počeli da se sprdaju sa mnom kroz njihove medije, karikirajući čega to nema u Srbiji. Deo opozicije misli da je politika ismevanje političkih protivnika, verujući da će tako postati kredibilniji, umniji i uspešniji. S druge strane, odlično znam čega ima, a nije bilo. Ima mnogo više opozicionih medija, od televizija, dnevnih i nedeljnih listova, do portala.“
Kako biste opisali odnos opozicije i vlasti dok ste Vi bili opozicioni?
„Postoje u opoziciji stranke i pokreti koji pokušavaju da drže neki nivo. Koliko-toliko. Ali, prokazani su od drugog dela opozicije kao izdajnici. Ne znam čega. Onih koji su sebe etablirali kao jedino ispravne po pitanju bilo kog stava? Nije bilo tako pre nekoliko godina. Postalo je tako jer deo opozicije danas kontroliše sve opozicione medije. Boško Obradović ne kontroliše nijedan medij, ni Saša Radulović o kojem ništa dobro ne mislim, ne kontroliše ih ni Miloš Jovanović, ni Milica Stamenkovski, ni Šešelj, niko od njih. Sve opozicione medije kontroliše uzak krug ljudi. Pitao sam novinare tih medija – da li je ova vlast išta dobro uradila za proteklih 10 godina? Jer, po zakonu verovatnoće, morala je bar slučajno da učini nešto dobro. Neka sve radi loše, ali mora bar da joj se omakne da uradi nešto dobro, jer ništa dobro nikada nije pomenuto. Nisam dobio odgovor.
Nemojte da se pravimo nevešti zato što su u pitanju vaše kolege. Pogledajte ono što oni nazivaju vestima, a predstavljaju se kao objektivni. Emituju svakog dana ono što zovu informacijama, čemu prethodi poduži komentar, zapravo objašnjavanje gledaocima šta će to videti, iznošenje svog političkog stava, pa to potom malo potkrepe nekim prilozima. Fascinantno! Oni to zovu vesti. Tako nečeg nema ni na sajtovima političkih stranaka.“
U poslednje vreme su se kao uspešna u realizaciji svojih zahteva pokazala lokalna, građanska udruženja, pre svega u oblastima brige o zaštiti prirode, ali i u primerima zahteva za primenjivanje zakona, pogotovo u slučajevima vozača zbog čijeg divljanja je stradalo više ljudi.
„Kada se organizuju građani i ukažu vam na problem koji imaju u svojoj lokalnoj sredini, onda svakako da pomažu i vama ukoliko vam je nešto promaklo, da pokušate da im, ukoliko ste u situaciji, pomognete da se to reši na pravičan način. Verujem da je to odlično za sve. Ali, javlja se problem druge vrste. A to je kada građani Starog grada počnu da rešavaju problem Jadra i Loznice. Čime su oni neposredno ugroženi?“
Zašto se ne bi uključili…
„Samo pažljivo saslušajte. Veoma sam precizan. Nisam otvorio problem ʼRio Tintaʼ i kopanja litijuma, nego sam pitao kako o Loznici više brinu oni sa Starog grada, nego meštani koji tamo žive. Kako ljudi iz nekog drugog kraja Srbije uočavaju potencijalno veće probleme nego oni koje ti problemi, ukoliko je tačno da postoje, direktno ugrožavaju? Da li su ti problemi zaista takvi ili su, ipak, malo drugačiji? U potpunosti sam za to da se ispitaju sve posledice oko iskopavanja litijuma i ʼRio Tintaʼ, da to moramo da uradimo jer je ovo naša zemlja. Ovde svi živimo.
Ali, fascinantno mi je da su svi koji su bili na vlasti od 2003. godine najavljivali iskopavanje litijuma kao najveću privrednu šansu Srbije u 21. veku. Svi koji su bili na vlasti. Čitao sam njihove intervjue u kojima to izričito tvrde. Ostalo je zapisano, proverite. Sada odjednom kažu da nisu za to. Obično licemerje. Svaka vlast je od 2003. omogućavala sprovođenje faza kako bismo došli do sadašnjeg trenutka u kojem bi moglo da se započne sa eventualnom eksploatacijom. Šta je istina u svemu tome, recite mi vi, ne razumem se dovoljno u tu oblast.“
Problem je, između ostalog, u lošoj međunarodnoj reputaciji kompanije koja se bavi tim poslom.
„Moguće da je tako. Dok se problem nije pojavio, nisam ni znao za postojanje te kompanije. Ali, sada pričam konkretno o litijumu. Hajde da definitivno ustanovimo šta nam litijum eventualno dobrog donosi, odnosno koliku štetu bi nam to nanelo. Ali, mimo svih nagađanja, duboko verujem da nijedan normalan čovek u ovoj zemlji neće izglasati nešto što će voditi trovanju sopstvenog naroda.“
Na šta ste sada politički najviše usredsređeni?
„Moram da se bavi svim segmentima koji se tiču života u zemlji. I unutar organizacije se nalazim na odgovornom mestu, tako da imam obavezu sve da pratim, da budem informisan, a potom, u zavisnosti od mojih kapaciteta, vidimo koliko ću imati snage, znanja, umeća i prilike da stvari koje percipiram, uspešno i sprovedem.“
Da li verujete da Vam kapacitet doseže do mesta gradonačelnika Beograda?
„Ne bih se ovim poslom bavio kada bih mislio da do kraja života ostanem predsednik opštine Novi Beograd. Treći mandat sam na ovoj poziciji, trudio sam se da na najbolji način, u skladu s mogućnostima, uradim poboljšanja u korist građana. Naredni gradski izbori su za mene izazov. U kom smeru će se sve odvijati, uslovljeno je brojnim faktorima. O tome ćemo, normalno, da odlučimo u našoj organizaciji i verujem da ćemo da izađemo s najkvalitetnijim ljudima za najodgovornija mesta. Pokazaće se gde će biti ʼmoje mesto pod suncem’.
Ali, svakako da imam ambicije iznad opštine Novi Beograd. Ne mislim da je to neka velika tajna niti iznenađenje. Uostalom, još 2018. godine sam rekao ʼJa sam najbolji kandidat za gradonačelnika’. Pitali su me kako to mogu otvoreno da kažem. Odgovorio sam kontrapitanjem – zašto se drugi kandiduju ako za sebe ne misle tako i ne mogu to da izgovore? Zar bi trebalo da me bude sramota ako tako mislim i to kažem?“
Samouverenosti Vam ne manjka?
„To je pre svega fer odnos prema ljudima i uvažavanje onih od kojih tražite poverenje. Ako se pojavljujete sa željom, zahtevom ili molbom da vam ljudi daju poverenje, da nešto radite u njihovo ime, a nemate hrabrosti da kažete da ste najbolji izbor, kakav ste to čovek? Verujem da imam kapacitete koji su prevazišli opštinu Novi Beograd.
A samouverenost je tanka linija. Ako je neko potencira, znači da je zapravo više i nema. Nikada na tako nečemu ne insistiram. Samouverenost je, u kolikoj god meri da postoji, deo mog karaktera i ličnosti. Ništa danas nisam ni više ni manje samouveren nego kada sam imao osam ili 12 godina.“
Komentari
