Vesti
02.03.2026. 19:41
Vesti
28.08.2026. 18:11
Đoko Kesić
Obrazovanje u Srbiji
Muke po Šangajlisti: Padamo na ispitu
Usred ovih paklenih vrućina na srpskoj političkoj sceni stiglo je pravo osveženje. Doduše, osveženje liči na loše umućenu limunadu, ali ne goji. U obilju raznih optužbi politički suprotstavljenih strana uoči najavljenih parlamentarnih izbora pojavila se Šangajska lista, za koju neki od pomenutih subjekata nisu ni čuli. Pravu uzbunu na nivou nacionalne katastrofe izazvalo je saznanje da Univerzitet u Beogradu više nije u klubu elitnih, odnosno među 500 najboljih svetskih univerziteta, već je sada u grupi od 501. do 600. mesta, što je saopštio Univerzitet u Beogradu.
Prema najnovijem izdanju Šangajske liste (ARWU), Univerzitet u Beogradu rangiran je u grupi između 501. i 600. mesta najboljih univerziteta na svetu.
„Kontinuitet plasmana na Šangajskoj listi potvrđuje međunarodnu prepoznatljivost Univerziteta u Beogradu. Istovremeno, predstavlja dodatni podsticaj da nastavimo sa unapređenjem kvaliteta naučnoistraživačkog rada, međunarodne saradnje i uslova za razvoj novih generacija istraživača“, navodi se u saopštenju Univerziteta u Beogradu.
Dodaje se da Šangajska lista meri učinak univerziteta kroz niz međunarodno uporedivih pokazatelja.
Na plasman odlučujuće utiču: kvalitet obrazovanja, alumnisti koji su osvojili Nobelove nagrade i Fildsove medalje, kvalitet nastavnog osoblja, zaposleni koji su osvojili Nobelove nagrade i Fildsove medalje, kao i istraživački učinak, radovi objavljeni u Nature-u i Science-u, ali i radovi na SCIE i SSCI listama. Meri se i akademski učinak institucije po glavi stanovnika.
„Univerzitet u Beogradu nastavlja da gradi svoju poziciju među vodećim svetskim akademskim institucijama, sa jasnim opredeljenjem da i u budućnosti unapređuje kvalitet obrazovanja, nauke i istraživanja“, navodi se u saopštenju.
Prošle godine Univerzitet u Beogradu je na Šangajskoj listi (ARWU) bio u grupi između 401. i 500. mesta. Prve tri pozicije na ovogodišnjoj Šangajskoj listi zauzimaju američki univerziteti Harvard, Stenford i MIT. Na četvrtom mestu je britanski univerzitet Kembridž, a peto mesto zauzima američki Berkli.
Na ovo saopštenje Univerziteta u Beogradu prva se oglasila gospođa Ana Brnabić. Sva ozarena, kao da se srela sa proviđenjem, optužila je baš BU i njegovog rektora Đokića da su on i njegovi studenti, ne baveći se svojim poslom nego politikom, uništili prosvetnu svetinju Srbije.
Gospođa Brnabić delom ima pravo: ozbiljan broj studenata srpskih univerziteta već skoro dve godine bavi se politikom, paralelno pohađajući nastavu, a njima se pridružio većinski deo profesora.
Međutim, mnogo sadržajnije mišljenje vlasti i njenih pristalica na ovu temu izneo je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On je ocenio da pad Univerziteta u Beogradu i Univerziteta u Novom Sadu na Šangajskoj listi predstavlja veoma loš rezultat koji će dugoročno naneti štetu Srbiji i da bi posledice mogle da budu manje investicija i manje novih radnih mesta. Rekao je da su investitori, pri donošenju odluka o ulaganju u Srbiju, računali na kvalitetne univerzitete kao na podršku investicijama i izvor stručnog kadra.
„Mi smo mogli u okolinu Beograda, pre svega u Srem, ali i južni Banat, deo Podunavskog i Mačvanskog okruga, kao i u Niš i okolinu Niša, da privučemo značajan deo investitora jer su ljudi očekivali dobre univerzitete kao zaleđinu, kao potporu, kao podršku njihovim investicijama, odakle su mogli da crpe kadrove koji su im neophodni.
Ovo je veoma loš rezultat, katastrofalan rezultat, koji će dugoročno naneti veliku štetu našoj zemlji i zato moramo što pre da izlazimo iz toga, da ih pobedimo i da vratimo fakultete i škole stvarnim profesorima, onima koji zaista žele da predaju deci, i da vratimo to učenicima i studentima“, rekao je Vučić.
On je ocenio da je na fakultetima tokom prethodnog perioda došlo do „potpunog raspada“, tvrdeći da su se pojedini profesori više borili za svoje pozicije i privilegije nego za obrazovanje i studente.
Vučić je rekao da Srbija mora da omogući snažniju konkurenciju u visokom obrazovanju kako bi se fakulteti „vratili na posao“ i ponovo borili za znanje, studente i akademski primat.
„Znanje je u jednoj zemlji najvažnije. Prosveta i obrazovanje, i visoko školstvo, to su najvažniji resori. Mi smo u ovome ozbiljno poraženi i to je najslabiji rezultat koji smo postigli u svim sferama društvenog života“, kazao je Vučić.
Vučić je odgovornost za pad plasmana pripisao rukovodstvima i zaposlenima na univerzitetima, navodeći da su, kako tvrdi, politička poslušnost i partijski kadrovi potisnuli nauku i obrazovanje, dok je za reakciju Univerziteta u Beogradu na najnoviji plasman na Šangajskoj listi rekao da pokazuje „neodgovornost i neozbiljnost“.
„Moramo da uradimo mnogo toga kako bi nam univerzitet bio neuporedivo bolji, kako bismo ga očistili od partijsko-političkih kadrova za koje smo sada videli da su apsolutno dominantni na našim univerzitetima, i da se posvetimo jačanju znanja i obrazovanja i konkurencije na najbolji mogući način“, rekao je Vučić.
On je kao jedan od mogućih pravaca promena naveo stvaranje konkurencije postojećim fakultetima, uz obrazloženje da bi studenti i njihove porodice mogli da biraju bolje rangirane ustanove, uključujući i strane univerzitete koji bi mogli da posluju u Srbiji.
Dekan Hemijskog fakulteta, profesor Goran Roglić, elaborirajući činjenicu o padu BU na Šangajskoj listi, izjavio je za Betu da je Univerzitet u Beogradu ostvario uspeh plasmanom na Šangajsku listu, s obzirom na uslove u kojima se bori, i naglasio da se naukom bez ulaganja ne može baviti.
Roglić je kazao da je, prema broju objavljenih radova i njihovom kvalitetu, Univerzitet u Beogradu ostao na nivou prethodne godine.
„Drugi univerziteti beleže rast broja radova od dva do tri procenta, zahvaljujući povećanim ulaganjima u nauku. Nažalost, ove godine nemamo istraživača među najcitiranijima, što je dodatno doprinelo padu na listi.“
On je naveo razloge zbog kojih Univerzitet u Beogradu vodi „tešku borbu“ s drugim univerzitetima i zbog kojih treba biti zadovoljan postignutim.
„Naukom se bez ulaganja ne može baviti. Srbija iz budžeta izdvaja 0,41 odsto BDP-a za nauku (362 miliona evra), naspram 0,7 odsto u Hrvatskoj (650 miliona evra) i 0,92 odsto u Sloveniji (648 miliona evra), što govori da je Srbija znatno ispod zemalja okruženja i proseka Evropske unije.“
Dodao je da nisu ostvareni ni ciljevi koje je država sama utvrdila: „jedan odsto BDP-a iz budžeta do 2015, a potom 1,5 odsto ukupnih ulaganja, od čega 0,6 odsto budžetskih, do 2020. godine.“
„Poređenja radi, Norveška za nauku izdvaja 3,83 milijarde, Švajcarska 8,78 milijardi, a Kina oko 147 milijardi evra javnih sredstava godišnje. Izdvajanja za materijalne troškove u Srbiji su na nivou iz 2019. godine. Istraživač za naučni rad dobija oko 50 evra mesečno za nabavku materijala, što je u prirodnim naukama apsolutno nedovoljno za ozbiljan rad. Nedovoljna su i ulaganja u naučnoistraživačku infrastrukturu i opremu“, kaže profesor Roglić. On je izneo i neke važne činjenice povezane sa nedovoljnim ulaganjem države u nauku, govoreći da struktura privrede u Srbiji nije razvojna: „Dominiraju preduzeća koja donose sopstvenu tehnologiju, bez interesovanja za razvoj i istraživanja u Srbiji.“
Naveo je da nedostaje projektno finansiranje koje postoji u zemljama s kojima se Beogradski univerzitet takmiči.
„Fond za nauku, nakon dolaska nove v. d. direktorke Darije Kisić, deset meseci ne može da objavi rezultate poziva ’Ideje’ (poziv za projektno finansiranje nauke), na kojem je konkurisalo oko 7000 istraživača, raspisanog februara 2025.“
Naglasio je da ne postoji ni stimulacija za istraživače koji postižu bolje rezultate. „Vanredni profesor Hemijskog fakulteta s 5000 citata i 270 radova u bazi ’Scopus’ tretira se isto kao profesor Pravnog fakulteta i predsednik Ustavnog suda Vladan Petrov, koji u ovoj bazi nema nijedan rad, a u ’Web of Science’ ima dva rada sa ukupno sedam citata“, istakao je Roglić.
Dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu Goran Roglić navodi da nemotivisanost mladih potvrđuje činjenica da je ove godine ostalo mesta na konkursu za mlade istraživače, iako je uslov prosečna ocena iznad devet.
„Zarada tako zaposlenog istraživača iznosi 113.000 dinara, dok je prosečna neto zarada u Srbiji za maj bila 118.398 dinara. Mlade od nauke odvraćaju i loši uslovi za rad: nedovoljna sredstva za istraživanja, ograničen pristup savremenoj opremi i projektima i neizvesne mogućnosti napredovanja.“
Profesor Roglić ocenio je da pozicija na Šangajskoj listi ne zavisi samo od ulaganja, već i od stabilnosti i autonomije univerziteta. „Institucionalna i finansijska neizvesnost, javni pritisci i osporavanje akademske zajednice preusmeravaju vreme i energiju s nastave, istraživanja i međunarodne saradnje na očuvanje osnovnog funkcionisanja Univerziteta. Posledice takvog okruženja neminovno se odražavaju na naučnu produktivnost i međunarodni ugled. Uprkos svemu, Univerzitet u Beogradu ostao je na Šangajskoj listi i zadržao poziciju najbolje rangiranog univerziteta u regionu i nalazi se među prva tri odsto univerziteta u svetu. To je uspeh njegovih istraživača i potvrda snage akademske zajednice, a građani mogu sami da procene da li je i u kojoj meri odnos vlasti prema Univerzitetu doprineo njegovom padu na listi“, zaključio je profesor Roglić. Univerzitet u Beogradu više se ne nalazi u grupi 500 najboljih svetskih visokoškolskih ustanova i sada je u grupi univerziteta od 501. do 600. mesta.
Ove godine pad beleži i Univerzitet u Ljubljani, koji je sada u grupi od 601. do 700. mesta, dok je lane bio u grupi od 501. mesta. Sveučilište u Zagrebu zadržalo je prošlogodišnji plasman u grupi oko 700. mesta.
Političko spinovanje podacima, koje prepoznajemo i ovom prilikom, sa svih strana, ne samo da je dozvoljeno, već se od davnina odomaćilo u svetskoj politici, a u javni politički govor uveo ga je niko drugi do Gaj Julije Cezar.
Ako smo već kod obrazovanja u Srbiji, valja se vratiti četrdesetak godina u našu surovu prošlost da bismo bolje sagledali ono što nas danas pritiska. Srpski obrazovni sistem počeli smo da urušavamo početkom devedesetih prošlog veka. A tek u vreme ratnog raspada SFRJ o obrazovanju baš niko nije vodio računa. Tih godina počeli smo da kupujemo fakultetske diplome, a tu disciplinu upražnjavamo i danas. Cinično bi bilo reći ‒ da smo taj novac kojim su kupovane fakultetske titule ulagali u savremeno obrazovanje, verovatno bismo ublažili sadašnje šangajsko posrtanje.
Vesti
10.03.2026. 16:16
Nacionalni udžbenici - Kada se uvode, šta misle nastavnici, a šta roditelji...
Uz ovu šangajsku priču, niko od političara iz vlasti i opozicije, niko iz Ministarstva prosvete niti iz naših univerziteta ni zub da zabeli na ovu pošast. A društvo, politička zajednica u 21. veku, koje i danas baštini tu praksu, zaslužilo je još urušenije obrazovanje... Možemo li se zaista nadati bilo kakvom boljitku naše zajednice, u kojoj se kupuju fakultetske diplome, i da li bi u bilo kojoj zemlji u Evropi ili SAD bilo moguće kupiti fakultetsku diplomu? Nikako, jer univerzitet, privatni ili državni, koji bi uradio to nepočinstvo bio bi zatvoren za vjek vjekova u roku od dvadesetak dana. Na kraju, verujem da bi pobedu na predstojećim izborima dobila ona politička stranka koja bi javno iz svojih redova najurila i imenovala akademce koji su „stekli“ fakultetsko obrazovanje za jedan dan!
Upućeni tvrde da je danas u Srbiji i Republici Srpskoj u opticaju oko 1,5 miliona falš diploma!
Ali, vratimo se devedesetim i dve i po decenije posle njih. U tim vremenima o obrazovanju dece nijedna vlast nije brinula na pravi način ili uopšte nije brinula. U tom vremenu Srbiju je napustilo minimum 2,5 miliona mladih i uglavnom fakultetski obrazovanih ljudi. Sračunajte koliki je to kapital? U međuvremenu, obrazovanje se urušilo do te mere da su učitelji, nastavnici i profesori izgubili onaj građanski status poštovanih i zaslužnih ljudi. Deca su počela da izmiču stolice učiteljici pred punom učionicom. Bahati roditelji dolazili su u zbornicu da prete nastavnicima, da traže bolju ocenu za svoje dete... Jedna moja koleginica sa fakulteta, profesorka u jednoj beogradskoj srednjoj školi, prilikom slučajnog susreta na ulici priča da ne zna da li su gora deca ili roditelji!
U međuvremenu, nadležne prosvetne komisije, posle testiranja svršenih osmaka, kažu: deca su nam funkcionalno nepismena. Uz sve to, pristali smo posle Petog oktobra da nam strani izdavači štampaju i izdaju udžbenike za decu. Nijedna vlast nije imala petlju da to preseče, a ono što dete upije u tim godinama daje određene smernice o njegovom identitetu.
Moguće je da ovo što sabiramo u ovom tekstu ima dosluha sa činjenicom da nijedna vlast posle Miloševića nije pokazala ambiciju da menja sistem! Nije; menjala se vlast koja bi preuzela državu kao legitiman politički plen. Zar trenutni plasman naših univerziteta na Šangajskoj listi ne komunicira sa stvarnošću, pa i sa neizvesnošću šta nas čeka sutra?!
U celoj priči ne možemo da zaobiđemo ni aktuelnu studentsku bunu. Uz napomenu da Srbija, u poređenju sa svim zemljama u okruženju, u svom nasleđu ima neuporedivo demokratičniju baštinu ‒ kako u državotvornosti i nacionalnoj hrabrosti tako i u kulturi i ekonomskoj moći. Pa gde smo sada, a gde Slovenija? Da li vam je poznato da deca danas upisuju fakultete u Sloveniji?
Kad smo kod tradicije, Srbija ima zanimljivo nasleđe i u studentskim protestima. Prve studentske demonstracije u Beogradu izbile su marta 1903. godine. Na beogradskim Terazijama, 23. marta po julijanskom iliti 5. aprila po gregorijanskom kalendaru, tog dana okupilo se oko 5000 ljudi predvođenih studentima. Krenuli su u šetnju preko Kalemegdana, Ulice cara Dušana i Knez Mihailove, želeći da ponovo preko Terazija dođu do Starog dvora, ali ih je u tome sprečio kordon žandarmerije. Protestovali su protiv kralja Aleksandra Prvog Obrenovića. To je bio ozbiljan i brojan skup, s obzirom na činjenicu da je Beograd tada imao samo 70.000 stanovnika. Bile su to prve demonstracije u Beogradu i Srbiji koje su praćene žrtvama i sukobom sa policijom. Tom prilikom poginulo je četvoro demonstranata, sedmoro je povređeno. Teško su povređena dvojica žandara, a još 17 njih lakše. Studenti Velike škole, među kojima su bili pioniri socijalizma u Srbiji Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, kao i učenici gimnazija, radnici i trgovci, uz podršku političke opozicije, digli su se protiv tada već uzdrmanog režima kralja Aleksandra Obrenovića.
Za te demonstracije postojale su nedokazane sumnje da su ih organizovali Apisovi „crnorukci“.
Sledeće demonstracije dogodile su se juna 1968. godine, a u njima je učestvovala i moja neznatnost. Počele su u Beogradu, gde su bile najmasovnije, sa mnogo manjim refleksima u Zagrebu i Sarajevu. To je bila prva pobuna protiv Brozovog režima. Istina, ove demonstracije bile su podstaknute studentskim buntom širom sveta. Ova pobuna temeljno je preoblikovala svest, ukazala na moć studentskih uverenja i na kraju ubrzala kraj Vijetnamskog rata. O tim vremenima napisano je brdo knjiga i toliko filmova. Najupečatljiviji je film „Jagode i krv“, koji je režirao Stjuart Hegman u produkciji moćnog MGM-a; glavne uloge igrali su Brus Dejvison i mlada glumica Kim Darbi. Film priča o studentskoj pobuni na Univerzitetu Kolumbija 1968. godine.
Meni je ostala najupečatljivija scena gde Džon Lenon i Joko Ono, sedeći na ogromnom krevetu, pevaju nezaboravnu numeru „Dajte šansu miru“. Film je prvi put prikazan 15. juna u Njujorku 1970. Iste godine prikazan je i na beogradskom FEST-u.
Za domaće prilike iz tih studentskih pobuna mogli smo nešto i da naučimo: Broz je drugog dana posle sukoba studenata i policije kod podvožnjaka u Studentski grad poslao Veljka Vlahovića, čuvenog komunističkog revolucionara, koji je ušao među studente i poveo kozaračko kolo?
Postoji priča da je CIA organizovala studentske pobune u Francuskoj, Nemačkoj i SAD, koja, opet, nije dokazana. Da li je CIA bila toliko umešna da studentima preda toliko kreativnosti i hrabrosti koje su preoblikovale planetu?
Postoji izvesno političko sećanje da su se u Studentskom gradu desile dve nevelike pobune: prva 1946, a druga 1953. godine, posle Đilasovih revolucionarnih istupa koji su tražili demokratizaciju socijalističke revolucije. Navodno su obe ove bune ugušene noću, u krvavim pohodima konjice JNA i snaga Ozne!?
Studenti su imali i izvesnu ulogu u uličnim protestima 1997. u Beogradu, koji su izvojevali priznanje Miloševićeve vlasti da su pokrali izbore u Beogradu.
Aktuelna studentska pobuna u Srbiji sve je nekako zatekla. Tim pre što su u njihove protestne šetnje požurili i srednjoškolci, kao i nemali broj građana, pošto su saopštili uzroke svoga nezadovoljstva. Koliko je moćna njihova politička snaga odmeriće predstojeći izbori. Studenti kažu da su ih stvorile aktuelna vlast i sterilna politička opozicija u Srbiji.
Vlast je ovu studentsku bunu nazvala „obojenom revolucijom“, sličnom onoj istinski obojenoj koja je, u organizaciji prvenstveno američkih bezbednosnih službi, 2000. godine srušila Miloševića i na vlast dovela DOS. Identično onoj koja je srušila komunistički režim u Rumuniji i streljala bračni par Čaušesku.
Vilijam Montgomeri, glavni koordinator te obojene revolucije iz 2000. godine, kaže da ova studentska pobuna u Srbiji nije „obojena revolucija“. Vlast u Srbiji dokazuje suprotno i tvrdi da ju je pobedila i rasturila...
Uprkos svim nedoumicama koje nam vršljaju po političkom delu mozga, najvažnije je da Srbija smogne razuma da ove izbore obavi u miru i da ne padne nijedna kap krvi. Može to Srbija; ona baštini tu istorijsku crtu da u izazovnim okolnostima pokaže svoje rodoljublje.
Vesti
17.12.2025. 17:50
Tamo gde ocene ne govore sve: (Ne)obrazovanje u Srbiji
Komentari
