Vesti
29.07.2025. 17:05
Vesti
11.05.2026. 21:06
Marko R. Petrović
Aleksandar Markov
"Udžbenik mora biti zasnovan na naučnim činjenicama"
Priča o nacionalnim udžbenicima već dugo okupira javnost, a kako sada stvari stoje, prema važećem zakonu njihovo uvođenje trebalo bi da počne od školske 2027–2028. godine. Problem je, međutim, što se još ne zna ni ko će ih pisati pa samim ti nije ni počeo rad na njima. A zna se da je za pisanje kvalitetnog udžbenika potrebno barem dve do tri godine.
Aleksandar Markov, profesor istorije u Osmoj beogradskoj gimnaziji i predsednik NVO "Edu forum“ dugo se bavi ovim pitanjem, a nedavno je objavio i rezultate istraživanja na temu nacionalnih udžbenika, u kojem su učestvovali i nastavnici i roditelji.
Ono što se vidi iz izveštaja – izgleda da se kao jedan od ključnih problema u celoj priči pojavljuje nedovoljna informisanost, ili selektivna informisanost o ideji nacionalnih udžbenika. Da ne ulazimo sada u to šta uopšte znači nacionalni udžbenik. Ali, čini mi se da onaj ko je krenuo sa tom idejom nije dovoljno razjasnio šta želi i zbog čega to želi.
"Da, zapravo istraživanje o tome koliko je o nacionalnim udžbenicima rečeno na neki način je i refleksija poverenja u vlast – odnosno onaj deo vlasti koji se odnosi na prosvetu, koji ima mandat da donosi odluke vezane za prosvetu. I očigledno je da podrške nema. Da je bilo postavljeno bilo koje drugo pitanje, da nisu bili nacionalni udžbenici, da je bilo išta što je vezano za neke reformske procese u samom obrazovanju, mislim da bi, bar kada je reč o nastavnicima, rezultat bio približno isti. I to nam govori da oni koji donose odluke vezane za obrazovanje apsolutno ne uživaju poverenje nastavnika, što i ne čudi, imajući u vidu sve ono što se dešava u prethodnih nešto duže od godinu dana.“
A i ranije.
"Da i ranije. Slažem se da i nastavnici nisu dovoljno informisani o svemu što se dešava u prosveti, o reformama, da ne poznaju dovoljno zakone. Tu je, naravno, deo njihove odgovornosti. Jer, kada se bavite nekim poslom, prirodno je da pratite tokove, ne možete da čekate da vam neko servira informacije. Morate malo i da se raspitate. Ali, sa druge strane, vidim i odgovornost Ministarstva prosvete, ne samo ovog ministra, iz prostog razloga što nije uspostavljen adekvatan kanal komunikacije sa nastavnicima koji je podrazumevao razmenu informacija. Sa jedne strane, zašto je problem Ministarstvu prosvete da kroz neki kanal komunikacije informiše nastavnike o promenama, da to ne bude onako suvoparno u formi zakona, zakonskih predloga. A sa druge strane, taj kanal bi služio vrlo fino i predstavnicima Ministarstva da oslušnu raspoloženje u prosveti, da vide i da čuju šta im to nastavnici zameraju, da čuju neki dobar predlog, neku konstruktivnu kritiku. Jer, živimo u društvu gde se svaka kritika doživljava kao napad na vlast, kao napad na državu, a mnogo toga konstruktivnog se kaže u javnom diskursu, samo što to izgleda nema ko da čuje.“
Zapravo, komunikacija je ključna da bi se došlo do tog nekog novog zakona, da se čuje i druga strana.
"Tako je. Ministarstvo nema praksu, osim onih javnih rasprava koje su često forma. U vezi sa nacionalnim udžbenicima moramo da priznamo da su održane četiri javne rasprave u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu i Novom Sadu, ali nastavnici su već naviknuti da te javne rasprave služe čisto forme radi i da ministar, ako i dođe, bude tu kratko, kaže nešto i najčešće ode. Ne postoji drugi način koji bi bio adekvatan na osnovu kojeg bi se, kao što smo rekli, došlo do razmene informacija. Jer, ključna je razmena informacija. Ključne su povratne informacije od onih koji treba da realizuju to što neko tamo u Ministarstvu zamisli. I ne mislim pritom samo na nastavnike, mislim i na učenike i na roditelje. Mi smo na jednom od panela koji smo organizovali imali predstavnike učenika, to je Unija srednjoškolaca. Učenik koji je govorio rekao je da oni imaju više hiljada članova na nivou Srbije, što će reći da imaju i reprezentativnost, ali da ih Ministarstvo ignoriše, ne pozivaju ih čak ni na javne rasprave.“
A ti udžbenici se i njih tiču.
"Tako je. Zapravo, njih se najviše tiče. Udžbenici se najviše tiču učenika jer njima treba da olakšaju i razumevanje gradiva i učenje.“
Kada govorimo o informisanosti i kanalima komunikacije, vidimo i na osnovu ovog istraživanja da su uglavnom mediji i društvene mreže izvor informacija i za prosvetne radnike i za roditelje. Opet, kada znamo kakvo je stanje i na društvenim mrežama i u medijima, sve možemo više da posmatramo kao neki jednosmerni kanal gde se samo servira nešto, bez prilike da se dođe do konstruktivne rasprave.
"Tako je. I ako se pokrene rasprava, ona se vodi na nivou komentara na društvenim mrežama.“
Ili svađa.
"Najčešće svađa. Ona bude u obliku svađa jer smo tako naviknuti da komentarišemo. U tome i jeste suština problema jer i nastavnici i roditelji, ako nemaju adekvatne kanale preko kojih komuniciraju, nemaju drugi način da zauzmu stav, osim na osnovu svojih vrednosnih sudova, što nije loše samo po sebi. U redu je zauzimati stavove po principu vrednosnih sudova. A sa druge strane, zavisimo od toga kolika je sposobnost kritičkog razmišljanja, prosuđivanja. Uz to imamo u vidu da nemaju svi adekvatnu informisanost o zakonima i zakonskim odredbama i dolazimo do pitanja na osnovu čega se donose zaključci, na osnovu čega se odlučuje da li je nešto dobro ili loše, bar kada je reč o nastavnicima i javnosti.“
U redu je imati vrednosni stav, ali nije loše imati činjenice...
"Tako je. Na osnovu kojih bi mogao zauzeti i odrediti, na kraju krajeva, taj vrednosni stav. U ovom trenutku imamo sajt Ministarstva prosvete, istina Ministarstvo prosvete ima i Instagram nalog, neke naloge na društvenim mrežama, ali to je, kao što si rekao, ta vrsta neke jednosmerne komunikacije. Ne postoji adekvatan način da nastavnici pošalju povratnu informaciju, osim kroz panele ili neke javne događaje, koji se retko, priznaćemo, organizuju.“
Da se vratimo sada na činjenice koje su veoma bitne i kada govorimo o udžbenicima bili oni nacionalni ili ne.
"Svi su nacionalni.“
Tu se, naravno, uvek kao najosetljivije potegne pitanje udžbenika istorije. Pa kada se govori o nacionalnim udžbenicima, govori se o standardizaciji, o uniformisanosti... Šta znači standardizacija udžbenika, konkretno, istorije?
"I sada se udžbenici zapravo prave na osnovu standarda i na osnovu propisanih ishoda. Ako gledamo iz te perspektive, dakle, postojeći udžbenici su na neki način uniformisani ili standardizovani, iz prostog razloga što autor udžbenika, kada počne da ga piše, mora da se drži onoga što je propisano. Ali, ovde se ne radi toliko o samim ishodima, odnosno šta učenik mora da zna kada završi školu. Ovde se postavlja pitanje, zapravo, interpretacije različitih događaja. Kako bi mogli biti interpretirani različiti događaji, pogotovu kada je reč o nastavi istorije u udžbenicima. Sada, kada postoji više različitih udžbenika, može se vrlo lako utvrditi da u jednom udžbeniku, kada govorimo o građanskom ratu u Drugom svetskom ratu, to je primer koji uvek ističem, objašnjenje u jednom udžbeniku je da je građanski rat počeo napadom partizana na četnike. U drugom udžbeniku piše napadom četnika na partizane. Najbolje je možda pročitati i jednu i drugu definiciju i shvatiti koliko smo mi kao narod nesrećni jer smo se u sklopu jednog tako velikog sukoba našli u situaciji da međusobno ratujemo. Možda je to naš najveći problem. Ali, u takvoj situaciji gde možete da birate da li ćete ovaj ili onaj drugi udžbenik, ili ćete možda uzeti i koristiti oba na času, što ne znači da učenici moraju imati oba, ali možete vi koristi oba na času, na taj način ćete moći učenicima da približite određene događaje i da im pokažete kako različita interpretacija može da utiče kasnije na njihove vrednosne stavove, odnosno da li će biti bliži partizanskom ili četničkom pokretu. A kada nemate tu mogućnost, osuđeni ste na ono što piše u udžbeniku. Naravno, pretpostavljam, nastavnik će i dalje imati mogućnost i tu vrstu autonomije da on sam dodatno objasni određene činjenice i događaje, ali koliko god neki od naših sagovornika tvrdili da je najvažnije ono što kaže nastavnik, udžbenik danas i dalje kod učenika ima tu vrstu autoriteta da on – ako mu nastavnik kaže nešto što se možda čak i razlikuje, čak i ako mu ukaže na materijalnu grešku u udžbeniku – zna često da se pozove na udžbenik i kaže: ’Ali tako piše u udžbeniku.’ Često je to učenički argument kada odgovara, kada radi eseje i slično. Znači da su u našem obrazovnom sistemu udžbenici i dalje značajni, i to ne samo izdavačima kao prilika da zarade na njima, već pre svega učenicima koji i dalje vide priliku da iz njih nešto nauče.“
To samim tim povećava njihov značaj i baš zbog toga bi trebalo da se posveti velika pažnja pri njihovom pisanju.
"Verujem da i sada autori posvećuju pažnju. Zapravo, sistem kontrole je takav da uvek mogu da se provuku greške, ali uspostavljeni sistem kontrole i sada garantuje određeni kvalitet udžbenika. Uvek mogu da budu bolji, to je nesumnjivo, ali sada udžbenik prolazi recenzije. Svaki udžbenik neophodno je da pregledaju tri recenzenta, onda idu u Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, oni ga pregledaju i na kraju su ti koji ga prihvataju ili odbijaju. I vrhunac svega jeste to što ga ministar potpisuje, čime mu daje nacionalni karakter. Tako da bismo mogli reći da su i danas udžbenici nacionalni, ali se iz nekog razloga, eto, pre nekoliko godina javila potreba da se u tom smislu, ja bih rekao, pre uvede monopol, nego da se naprave nacionalni udžbenici. Ali se onda od toga, za većinu predmeta koji su bili predloženi, preko noći na volšeban način odustalo. Uz amandman vladajuće stranke, bez rasprave o tom amandmanu, provukla se izmena zakona, gde su samo istorija i geografija obuhvaćene tom promenom, odnosno Zavod za udžbenike, to jest država, štampaće samo ta dva udžbenika. To je do te mere uspelo da se provuče, što bismo rekli, ’ispod žita’ da većina poslanika, ili gotovo svi poslanici koji su glasali za, nisu ni znali da se to promenilo. Ni znatan deo stručne javnosti uopšte nije ni znao da je to promenjeno.“
Vesti
17.12.2025. 17:50
Tamo gde ocene ne govore sve: (Ne)obrazovanje u Srbiji
Što nas onda, zapravo, dovodi do pitanja: da li se iza te priče o nacionalnim udžbenicima, osim monopola koji se tiče izdavaštva, krije i ono o čemu se govori – a to je interpretacija istorije?
"Ako zanemarimo činjenicu da su u izdavanju udžbenika ključni interesi, i to interesi velikih korporacija, da je sama Evropska unija imala prigovore, i ako zanemarimo moguću činjenicu da je možda došlo i do neke intervencije od strane predstavnika Evropske unije – o čemu se spekulisalo u javnosti – onda bismo mogli zaključiti da su možda drugi predmeti trebalo da predstavljaju (kao što je na kraju geografija ostala) neku vrstu pokrića za istoriju. I da se upravo određeni događaji, verovatno iz bliže prošlosti, žele drugačije interpretirati.
Česti argumenti za ovu promenu predlagača bili su ti da se o Jasenovcu ne piše, što nije tačno, jer svaki udžbenik i za osnovnu i za srednju školu ima značajan deo posvećen Jasenovcu. Govorilo se i da se ne piše o Košarama, što takođe nije tačno. Postoji maltene u svakom udžbeniku po nekoliko pasusa – negde više, negde manje – ali u svakom postoji pitanje Košara i drugih događaja iz bliske ili relativno bliske prošlosti. Tako da postoji, prema mom mišljenju, opravdana bojazan kod dela stručne javnosti da se pojedini događaji žele interpretirati na način koji odgovara postojećem sistemu, odnosno postojećoj vlasti.“
Mi smo imali nešto slično u periodu SFRJ, gde je istorija interpretirana na način kako je odgovaralo Savezu komunista...
"Da, nažalost, imamo tu neku neobičnu ili lošu osobinu kao narod da ponavljamo greške iz prošlosti. Dok drugi uče na greškama, na istoriji, mi ih utvrđujemo ili – možda je još bolje reći – sistematizujemo.“
Drugo pitanje kada govorimo o nacionalnim udžbenicima, a što je takođe vrlo bitno, jeste ko će biti autori tih udžbenika. Kako će biti birani autori?
"Za sada će biti birani na osnovu autoriteta i integriteta, šta god to značilo. Recimo, mene kada pitate, među profesorima sa najviše autoriteta na odeljenju za istoriju bili su, između ostalog, i Dubravka Stojanović, meni posebno drag profesor Nikola Samardžić i mnogi drugi. Ali, da li oni imaju dovoljan autoritet i za one koji donose odluke, ako bi uopšte ušli u tu priču? Zapravo, autoritet i integritet nisu merila, zato što mogu različito da se tumače i toliko su rastegljivi da ne znamo na koji način bi bili izmereni kao kriterijumi. A onda se dalje postavlja pitanje i komisije koja bira. Jer, ako komisija bira autora od integriteta i autoriteta, onda to znači da ona sama po sebi mora imati još veći autoritet od onih koji će pisati udžbenike. Tako da je jedan od predloga koji smo poslali i da se preciznije definišu kriterijumi. Neki od mogućih kriterijuma bi, svakako, bio iskustvo u pisanju udžbenika, pedagoška praksa... Pisanje udžbenika je specifičan zanat. Neko može biti najbolji naučnik, ali ako ne zna da približi učeniku, odnosno detetu, to gradivo...“
Treba da poznaje pedagogiju, metodiku rada...
"Tako je. Onda, taj udžbenik bi, možda, sadržinski pokrio sve te periode, ali bi njegova upotrebljivost bila pod znakom pitanja, odnosno korist za učenike bila bi pod znakom pitanja. Potrebno je uvesti merljive kriterijume za izbor autora, a u ovom trenutku nemamo takve kriterijume. Na kraju, iako je ostalo još nešto više od godinu dana, a znamo da je za dobar udžbenik potrebno bar dve, možda čak i tri godine da se napiše, onda se postavlja pitanje da li je realno da mi od 2027/2028. godine imamo te prve nacionalne udžbenike, kako je zamišljeno. Tim pre što smo od predstavnika Zavoda za udžbenike dobili informacije da još nisu izabrane ni komisije koje će birati autore. Očigledno je da je izbor autora još daleko. A onda tek kreće procedura pisanja i odobravanja.“
Ili su možda već neki autori izabrani.
"Moguće da ih je neko izabrao, ali svakako im je vreme da počnu da pišu.“
Možda već pišu...
"Možda i pišu, a možda već postoje napisani i odabrani, ali to još ne znamo.“
U svakom slučaju vaša preporuka je da se odloži primena zakona.
"Jedna od preporuka jeste da se odloži. Zapravo, najbolja preporuka koju bismo mi dali jeste da ostane u ovom postojećem sistemu, ali kako je zakon već usvojen, a ako nam je referenca usvojeni zakon, onda bi trebalo odložiti njegovu primenu. Podsetili smo i na to da je, kada je u mandatu ministra Šarčevića sprovedena reforma gimnazije, prva generacija ’reformisanih gimnazijalaca’ sve četiri godine išla bez udžbenika, zato što se kasnilo u pisanju i štampanju udžbenika po novim programima. I tada je, doduše iz jedne druge organizacije, upozoravano da treba odložiti, pilotirati, da ne može sve na brzinu da se uradi preko noći. Treba videti i isplanirati pozitivne i negativne efekte – šta dobijaju, a šta gube učenici. Tada nisu poslušali i onda je ta prva generacija išla bez udžbenika. Danas se već govori o tome da se izborni programi ili u potpunosti ukinu ili da se smanji fond časova, sve ono na šta je tada upozoravano. Hoću da kažem da u bliskoj prošlosti imamo primere nečega kada se radi brzo, na silu, da efekti obično budu loši.“
Bez neke pripreme.
"Bez adekvatne pripreme efekti budu jako loši. Tako da i u ovom smislu, ako se referišemo na postojeći zakon, jeste odložiti primenu, a najbolji savet koji bismo mogli dati jeste da se naprosto odustane.“
Život
26.09.2024. 23:00
Znanje je skupo, a da li je i kvalitetno?
Zanimljiva stvar koju pokazuje istraživanje jeste stav roditelja o tome da ne veruju u politiku države prema obrazovanju, ali sa druge strane misle da je potrebna veća kontrola sadržaja kada se pišu udžbenici. To je malo kontradiktorno.
"Jeste kontradiktorno, i nama je to malo upalo u oči. Ali možemo to tumačiti iz perspektive upravo nedovoljne informisanosti roditelja. Jer se uporno u javnosti nameće narativ da se ne piše dovoljno o nekim događajima, sa jedne strane, a sa druge strane, da kada uvodite nacionalne udžbenike, to znači da ne postoji kontrola sadržaja. Zapravo, roditelji hoće da sa jedne strane postoji adekvatna kontrola, koja već postoji, samo što oni očigledno nisu dovoljno informisani o proceduri izdavanja udžbenika, a sa druge strane bi voleli da zadrže mogućnost da stručna lica učestvuju u pisanju udžbenika, i da nastavnici imaju određeni stepen autonomije u izboru udžbenika. Dakle, u suštini roditelji na neki način ukazuju da je postojeći sistem dobar jer u njemu postoji kontrola sadržaja i ona se vrši na osnovu propisanih standarda i ishoda učenja. Postoji kontrola kvaliteta – za nju je zadužen Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja – i udžbenik, kada kao takav produkt izađe na tržište, ispunjava sve te standarde. Sa druge strane, kažem, roditelji se informišu preko društvenih mreža, preko internet portala koji često nameću određene narative u skladu sa društveno-političkom situacijom. A verujem da, kada bi se roditelji informisali na osnovu zakona, kada bi ušli dublje u analizu, rekli bi – pa dobro, to je to što imamo.“
Kada kažete kontrola sadržaja, kontrola kvaliteta... zvuči kao cenzura. O čemu je zapravo reč?
"Kada kažemo kontrola sadržaja, mislimo pre svega na standarde i ishode koje propisuje država. Ako uzmemo primer istorije, država propiše šta je to što učenik mora da zna na kraju školovanja. Dakle, ne može autor nekog udžbenika da posveti dve trećine svog udžbenika Francuskoj revoluciji, a preostali deo da piše o Prvom srpskom ustanku. Sadržaj udžbenika mora biti prilagođen ishodu. Kada govorimo o kontroli sadržaja, to je ta vrsta kontrole.“
Ali ne kontrola informacija.
"Udžbenik mora biti zasnovan na naučnim informacijama, naučno dokazanim i potvrđenim činjenicama. Ne može se istorija bazirati na stavovima pokojnog Deretića koji je verovao da je Aleksandar Makedonski bio Srbin. To nije naučno zasnovano. Svaki udžbenik iz bilo kog predmeta mora biti zasnovan na naučnim činjenicama.“
Koliko priča o nacionalnim udžbenicima vuče na tu priču – Srbi narod najstariji? Ili upadamo u paranoju?
"Gde pronaći meru? Gde je granica između paranoje, imajući u vidu u kakvom društvu živimo, i realnosti koja nas može zadesiti. Želim da verujem da će biti sve kako treba, ali ne postoje garancije, pogotovu u svetlu narastajućih sukoba u regionu koji se praktično svakodnevno prave.“
Koliko se ti verbalni sukobi koriste za neke unutrašnje stvari...
"U istoj meri koliko bi i nacionalni udžbenik mogao biti koristan za neke unutrašnje stvari. Kome odgovara kada se potegne pitanje nacionalnog udžbenika? Šta uopšte znači nacionalni udžbenik, ako smo konstatovali da su svi udžbenici već nacionalni. Znači, u istoj toj meri. Ako želite da pridobijete podršku ljudi koji su desno orijentisani, koji su, da kažem, radikalniji, vi ćete onda nametati taj nacionalni narativ i govoriti o nacionalnim udžbenicima, proizvoditi sukobe na nacionalnoj osnovi. Uglavnom su to dnevno-političke stvari koje dolaze i sa jedne i sa druge strane. Taman u toj meri su nam potrebni nacionalni udžbenici da bi, eto, neko rekao – ovi nešto rade da bi zaštitili Srbiju koju svi napadaju. A sa druge strane, kada pitate roditelje šta njima treba, njima je potrebna finansijska podrška. Činjenica je da roditelji često jedva sastavljaju kraj sa krajem. Njima je potrebna finansijska podrška pa polaze od toga da ako je osnovna škola obavezna, onda bi i udžbenici trebalo da budu besplatni. Znaju da postoje primeri u nekim razvijenijim državama gde učenici generacijama koriste udžbenike i vraćaju ih na kraju školovanja. Onda se ne postavlja pitanje ko nam piše udžbenike jer nam udžbenike uvek pišu domaći autori, naši ljudi.“
Bez obzira na to što je izdavačka kuća inostrana.
"Tako je. Ako država finansira kupovinu udžbenika, onda nastavnik može da izabere između ponuđenih, roditelj neće imati nikakav trošak i više se neće postavljati pitanje ekonomskog opterećenja. A roditelji se više neće fokusirati na interes izdavača, nego na ono što udžbenik može da ponudi. Pa, ako ne može da ponudi kvalitet, mogu sa punim pravom da postave pitanje nastavnicima zašto biraju određene udžbenike, ako oni nisu kvalitetni i adekvatni uzrastu učenika.“
Da li je to opet prostor za državu da kaže: ok, mi plaćamo udžbenike, mi ćemo da ih izdajemo i mi ćemo da kažemo šta će u njima da piše?
"Jeste za državu koja nema ideju ulaska u Evropsku uniju i koja je spremna da monopolizuje tržište. Ako država nameće šta će pisati u udžbenicima u smislu interpretacije događaja, onda država preuzima obrazovanje i vraćamo se u onaj sistem iz kojeg smo izašli.“
Da li je to onda udžbenik?
"Onda je to više, kako bih rekao... svakako nije udžbenik.“
Propagandni letak?
"Možda je gruba reč propagandni letak, ali je svakako štivo koje bi moglo ideološki uticati i oblikovati mlade. A udžbenik to ne treba da bude, već nasuprot tome treba da ih podstiče i na kritiku i na istraživanje.“
Koliko to uniformisanje i monopolizacija utiču na to da nema kritičkog mišljenja, koje sada svi tražimo?
"To je zapravo i najveća bojazan. Ako se nametne neki narativ kroz udžbenik, učenik će uvek reći – tako piše u udžbeniku. Jer učenik na kraju najviše uči iz njega. Nažalost, retko koji učenik koristi više izvora. Mi govorimo ovde o deci do 14–15 godina. Na tom uzrastu udžbenik je i dalje glavni autoritet. I od toga najviše zavisi kakvi će nam mladi biti – da li ćemo imati razvijenu kritičku svest ili će prosto prihvatati stvari zdravo za gotovo.“
Ono što im se "ulije“ u glavu.
"Tako je. Ako ih udžbenik ne nauči kritičkom razmišljanju i služi upravo tome da im ’sipa’ i ’uliva’ u glavu ono što bi, po mišljenju nekih apartčika, trebalo da znaju, onda taj udžbenik nije dobar.“
Koliko nastavnici rade na razvijanju kritičkog mišljenja kod dece?
"To je upitno. Plašim se da danas imamo malo nastavnika koji su spremni da podstiču kod učenika kritičku svest, da im postavljaju pitanje: ’Zašto? Objasni’, već im traže da događaje deklamuju kako piše. Tako mora, i nema suprotstavljanja stavu koji je nametnut.“
Nema rasprave.
"Debate u odeljenjima sa po 25–30 učenika su veoma zahtevne. Postoji zaista određeni broj nastavnika entuzijasta koji će odvesti učenika i u muzej i u arhiv, ali se plašim da veliki broj nastavnika i dalje radi ex cathedra i, što je još gore, diktiraju učenicima u sveske.“
Koje je vaše mišljenje, da li je nacionalna istorija dovoljno zastupljena u sadašnjim udžbenicima?
"Ona je adekvatno zastupljena, proporcionalno bitnim događajima iz prošlosti. Ono čemu bi se mogla više posvetiti pažnja jeste da se nacionalna istorija uklopi u opšta dešavanja, u kontekst Evrope. Kod nas je istorija uglavnom evrocentrična, a često imamo odvojene celine za opštu i nacionalnu istoriju, pa je učenicima teško da povežu događaje koji su se dešavali u isto vreme.“
Ne povezuju, na primer, da su se istovremeno dešavali Francuska revolucija i Prvi srpski ustanak.
"Tako je. I to je zadatak nastavnika. Zavisi opet od nastavnika koliko će on uspeti da poveže da je Napoleon u znatnoj meri uticao na ono što se dešavalo u Srbiji tokom Prvog srpskog ustanka. U tom smislu bi nacionalnu istoriju trebalo uklopiti, ali kod nas je i dalje podeljeno, na te neke tematske celine. I prirodno je da se daje možda čak i više prostora nacionalnoj istoriji. I dolazim do ideje, ako se već želi nešto promeniti, u smislu da postoji bilo kakva primedba da učenici ne znaju dovoljno o nacionalnoj istoriji, onda bi možda trebalo razmisliti o uvođenju predmeta, a ne nacionalnih udžbenika. Predmeta koji bi objedinio istoriju, srpski jezik, geografiju likovno i muzičko, koji bi se bavio samo nacijom, odnosno koji bi bio nacionalni predmet.“
Vesti
10.03.2026. 16:16
Nacionalni udžbenici - Kada se uvode, šta misle nastavnici, a šta roditelji...
Komentari
