Pitanje opstanka
Zašto se u Srbiji godišnje zatvori više od 20 škola
Oktobra gospodnjeg 2022, posle 11 godina, ponovo smo podvukli crtu. Sabiramo se i na kraju oduzimamo. I pre nego što je počeo popis stanovništva u Srbiji znali smo da na kraju prebrojavanja nećemo biti zadovoljni. Nepoznato je samo koliko ćemo biti iznenađeni konačnim rezultatima, odnosno da li ćemo na kraju ipak reći – Dobro je, moglo je da bude i gore... Nećemo skoro pod jednu šljivu.
Datum kada ćemo dobiti precizan podatak na pitanje koliko nas nema se približava... Ostalo je taman toliko vremena da sami sebi postavimo nekoliko ličnih pitanja. Ali samo ukoliko ćemo biti do koske iskreni jer ipak odgovori neće biti javni.
Kada se podvuče crta jesmo li se, mi koji smo pretekli, u poslednjih 11 godina kidali oko pravih tema. Vodili potrebne dnevne ratove. Jer ukoliko jesmo zašto se po domovima sve češće čuje ona skajp melodija? Zašto nam se država sve više pretvara u tri grada? Zašto se u Srbiji u proseku godišnje zatvori više od 20 redovnih osnovnih škola?
Više od 20... To pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Brojke ne lažu i računica je jasna. Na početku školske 2011/2012. godine u Srbiji je bilo 3467 redovnih osnovnih škola, dok ih je na početku školske 2021/2022. godine bilo 3219. Dakle, 248 škola manje za 11 godina.
Srbija možda jeste mala zemlja, ali su joj crni brojevi nekako oduvek bili veliki. Godinama unazad brojčano gubimo cele gradove... Razlika je samo da li je godišnje taj broj dovoljan da ispuni grad veličine Kikinde, Zrenjanina ili nekog drugog...
Ne moramo mnogo da razmišljamo da bismo našli odgovor na pitanje zbog čega smo u poslednjih 11 godina zatvorili ovoliko škola. Odgovor, naravno, leži u "pandemiji“ koja nas godinama potresa.
"Uzrok zatvaranja škola je pre svega bela kuga. Škole smo isključivo zatvorili jer nemamo dovoljno đaka“, započinje razgovor za "Ekspres“ Jasna Janković, profesorka književnosti i predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.
Ne završava se sva priča, naravno, na broju škola. Kada se zađe u njih, videćemo da je u mnogima sve manje đaka.
Preciznu sliku o tome takođe nam pružaju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Na početku školske 2011/2012. godine osnovne škole u Republici Srbiji pohađalo je ukupno 572.099 učenika. Jedanaest godina kasnije taj broj je 507.374.
Podaci se, naravno, preslikavaju i na prvake. Pre 11 godina u školu je krenulo 72.735 prvaka, dok su u školskoj 2021/2022. godini u prvi razred krenula 64.233 učenika.
Kada govorimo o redovnim osnovnim školama, potrebno je znati da se pod tim pojmom ubrajaju matične škole i područna/izdvojena odeljenja koja su karakteristična pretežno za mala mesta po Srbiji. Upravo kod njih ćemo primetiti najveću razliku u brojevima kada uporedimo školsku 2011/2012. i 2021/2022. godinu. Na početku školske godine pre 11 godina u Srbiji su radila 2354 izdvojena odeljenja, dok je na početku školske 2021/2022. godine taj broj iznosio 2084.
Ljudima koji žive u gradovima veoma je teško da shvate šta znači ugasiti instituciju u kojoj deca imaju mogućnost da se školuju. Bez ikakve hiperbole i patetike, ugasiti školu u selu znači automatski ugasiti i selo. Njega posle toga više nema, nema života... perspektive. To nije privremeno, već trajno stanje.
Šta znači ugasiti školu u malom mestu pokušala je da nam objasni Ivana Anžel, nastavnica škole u Resavici, malom rudarskom naselju.
"Gde god imate mesto u kome se škola ugasila, automatski se gasi i to mesto. Roditelji se sele da bi obezbedili deci bolje školovanje i srećnije detinjstvo. Škola u kojoj radim je matična i ima područna odeljenja Senjski rudnik i Ravnu Reku u kojima sam takođe jedno vreme radila. Ravna Reka se zatvorila... Dugo je imala samo jednog đaka...
Deca iz područnih odeljenja dalje školovanje nastavljaju u matičnoj školi u Resavici, a do nje putuju kombijem. U Senjskom rudniku ostala je jedna učiteljica sa nekoliko đaka u sva četiri odeljenja od prvog do četvrtog razreda. Naše naselje je na sreću druga priča. Porodice uglavnom imaju po dvoje i troje dece. U vrtiću je do pre nekoliko godina bilo dvadesetak dece, a sada ih je više od 70. U školi od prvog do četvrtog razreda imamo i po dvadesetak dece u odeljenju, što je sjajno, ali predstavlja retkost. To su uglavnom deca rudara koji su vezani za posao“, kaže Ivana Anžel za "Ekspres“.
Svoje gledanje na značaj škola po malim mestima iznela je i Jasna Janković:
"To vam je kao da ugasite crkvu. Miloš Obrenović je rekao da svako mesto koje ima crkvu pored nje mora da se gradi škola. Podsetimo se, bio je nepismen. Jer ukoliko ugasite školu i ukoliko u to mesto svaki dan ne ide nastavnik, ti ljudi gube odnos sa realnošću. To mesto više nema kome da se požali, nema realnu perspektivu.“
Jankovićeva u razgovoru za "Ekspres“ takođe ističe da naš obrazovni sistem ima još jedan problem pored onog najvećeg koji se odnosi na sve manji broj dece. Jankovićeva, naime, smatra da je "naša nesnalažljivost, odnosno neorganizovanost takođe veliki problem“.
"Kada kažem da se ne snalazimo, mislim pre svega da ne umemo da ove đake koji su nam ostali malo drugačije rasporedimo. Pa da i one škole koje imaju manji broj đaka dobiju nekog više... Pa da tamo gde ih je 12 ili 18 imamo odeljenje, a ne da zatvaramo.“
Sagovornica "Ekspresa“ kaže da jug Srbije region koji je najviše pogođen zatvaranjem škola.
"Do ovog podatka došla sam tako što je u školama na jugu Srbije pred ovu školsku godinu bilo najviše bojazni od spajanja odeljenja od petog do osmog razreda. Dosta je ugrožen i zapadni deo Srbije. U ovom regionu se dosta ljudi zbog malina i kupina odselio iz gradova i živi na selu, ali to su sve mala seoska odeljenja. Ukoliko se u ovim mestima spoje razredi od petog do osmog, ti mladi ljudi će se odseliti.“
Jankovićeva je na ovaj način otvorila važnu temu o kojoj se, na sreću svih nas, pred početak ove školske godine dosta govorilo. Između ostalog, i mediji su konačno bili na visini zadatka. Zbog pritiska javnosti sprečeno je da se napravi još veći belaj. Reč je o dopunama i izmenama Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju kojim se propisuje da obrazovno-vaspitni rad od petog do osmog razreda može biti organizovan i u kombinovanom odeljenju.
Priča se ove godine završila na tome da nova odredba u Zakonu o osnovnom obrazovanju ne predstavlja obavezu, već da isključivo daje mogućnost direktorima da spajaju učenike različitih razreda.
Međutim, ako je ideja prvobitno bila probni balon, ne znači da sutra neko ponovo neće pokušati da je sprovede u delo. Ovakva odluka je loša iz nekoliko razloga, pre svega jer bi dovela do gašenja škola, odnosno izdvojenih odeljenja po manjim mestima, ali i zbog toga što bi uticala na kvalitet nastave.
Jer ukoliko na jednom času imate četiri odeljenja ispada da profesor svakom odeljenju, u toku jednog školskog časa, može da se posveti po 11 minuta. Očigledno nedovoljno, ali ne samo to. Pitanje je koliko su deca koja prate nastavu u ovakvim odeljenjima sutra na kraju osmog razreda ravnopravna na maloj maturi sa vršnjacima koja su tokom cele školske godine imala normalne časove tokom kojih je profesor mogao da im se posveti 45 minuta.
Jasna Janković kaže da nema iluziju da ovaj probni balon neće postati naša realnost ukoliko i dalje, kako kaže, ne budemo znali šta ćemo sa našim đacima i nastavnicima.
Upravo nastavnike nikako ne bi trebalo izostaviti iz cele priče, odnosno njihovu muku. Jer spajanje odeljenja pogađa ih koliko i decu i njihove roditelje.
"Čak i u Beogradu u kome imate više od 200 škola nastavniku je problem kada izgubi deo norme. A zamislite na primer u Smederevskoj Palanci u kojoj imate četiri osnovne škole. Gde će nastavnik da ide. Može da ode u neko selo, u suprotnom mora da putuje do Velike Plane, Milanovca, Beograda... To je ekstremno komplikovano u prosveti. Jer ukoliko profesor nema 100 odsto časova, nema ni 100 odsto plate. Mizerne plate“, podvlači Jankovićeva koja se potom dotiče neophodnih promena koje je potrebno uvesti u prosvetu.
"Mi želimo školu kakva je bila pre 100 godina i nemamo mentalni sklop da prihvatimo da je došlo neko drugo vreme. Pre svega moramo da shvatimo da obrazovanje košta. Obrazovanje ne košta samo kroz plate prosvetnih radnika koje su mizerne. Ono košta i preko svakog đaka, klupe ili tableta koji se unesu. Mi godinama, a možda i decenijama, nije hiperbola, imamo budžet za obrazovanje u Srbiji u kome 96 odsto budžeta ide na plate. Šta ćete vi sa četiri posto budžeta da inovirate?
Kada shvatimo da obrazovanje košta, više ćemo za njega i izdvojiti. Mi se stalno merimo sa nekim, a ne možemo da se merimo ni sa kim. Ne znam šta se očekuje od prosvetnog radnika i obrazovanja kada je situacija takva. Takođe, moramo konačno da se odlučimo za šta je nama obrazovanje potrebno. Ukoliko nam je potrebno da obrazujemo decu za dualno obrazovanje i fabrike, onda to znači da unapređivanje obrazovanja nije ni potrebno... Ono je, ovakvo kakvo je, dovoljno.
Ali ukoliko želimo da obrazovanjem pariramo nekome, da se nametnemo nekome, da iskoristimo našu pametnu decu na pravi način – onda sve mora drugačije. Sve se svodi na pitanje šta želimo da postignemo. Da li želimo da svi naši ljudi žive u četiri grada. Jer vidite, sistem Evrope je decentralizacija gradova, a mi ovde centralizujemo. Ukoliko govorimo o Skandinaviji, vama su uslovi obrazovanja isti i u gradovima i u najmanjem selu. Identični. To je ravnopravnost. S druge strane, mi se u Beogradu trudimo da u odeljenju imamo 40 dece jer nemamo ih gde, a negde gasimo školu jer ih je četvoro. Sve je pitanje strategije, i to ne strategije obrazovanja, već strategije države.“
I zaista, opstanak škola po malim mestima nije ništa drugo nego državno pitanje. Tema koja pored svakodnevnih političkih, ratnih i ekonomskih mora da pronađe svoje mesto i privuče više pažnje. Gašenje škole treba da bude opcija za kojom ćemo posegnuti tek onda kada zaista ne postoji drugo rešenje. Kada smo prethodno probali sve. To ne može i ne sme da bude mera štednje ili odluka koja se pravda belom kugom. Škola je institucija, svetinja... Ona je, ili bi makar trebalo da bude, stub svakog društva. Od njenog života zavise sudbine dece, roditelja, nastavnika... Čitavih porodica, ali i sudbina svake države.